Commando Vs. Rambo: First Blood Part 2

Most na reci Kvaj

  Kada se spomene reč „ratna pucačina“, ako govorimo o devedesetim godinama, prva pomisao je reč „Wolfenstein“, ako bismo se osvrnuli na ove nulte, prva pomisao je reč „Call Of Duty“. Međutim, ako ste retrogamer, volite osamdesete i pritom frik za Komodor 64, prve dve reči koje će vam pasti na pamet su „Commando“ i „Rambo: First Blood Part 2“.  Samim tim, nemoguće je izbeći poređenja ove dve igre, a zašto im onda ne bismo i malo "ukrstili koplja". To ne znači da ove dve igre treba po svaku cenu suprotstavljati po nekom kriterijumu i rivalitetu, i doći do odgovora na pitanje koja je igra bolja (reći ću vam odmah: Commando je bolji), nego da i u estetici i u izvođenju i u samoj radnji i celoj priči oko njih postoji mnogo paralela koje zaslužuju da budu pomenute. Ove dve igre su obeležile jedan period i svojom snagom su zasenile i neke desetak godna starije igre. Dakle, da se prvo upoznamo malo sa ova dva ostvarenja.

  Commando je Eliteov naslov iz 1985. koji se prvo pojavio za arkade, a zatim i dobio gomilu konverzija među kojima je i ona za C-64. Cilj je jednostavan, kroz tri nivoa pobiti sve živo što se mrda, a od oružja imate vašu automatsku pušku i bombe koje usput kopite. Igru karakteriše fantastična dinamika i neverovatan responzibilitet kontrola, što je i održalo dugovečnost ove igre. Rambo: First Blood Part 2 je Oceanovo čedo iz 1986. i predstavlja manje-više, Komodorov ekskluzivitet. U ulozi ste naravno, koga drugog nego Slaja-Ramba i takođe se morati probijati kroz gomilu zlih i pakosnih Vijetnamaca koji nikako ne vole kad Amerikanci mirišu vijetnamske ljubičice po poljanama (ja stvarno ne znam šta je sa tim narodima, baciš milion bombi na njih, podeliš zemlju, pobiješ im gomilu ljudi, a oni se ljute!? Zbilja čudno...). Obe igre su top-down izvođenja iz blago iskošene ptičje perspektive. Za razliku od Commanda, Rambo ima nešto širi izbor oružja, deo okoline je uništiv (posebno dobar momenat), a responzibilitet kontrola i balans je takođe odličan.

  A sad o suštinskoj razlici koja se vešto krije iza brojnih sličnosti i gotovo istovetne ratne estetike. Rambo: First Blood Part 2 je definitivno igra šire i kompleksnije radnje u odnosu na Commanda. Igra relativno verno prati filmsku priču, i set zadataka je spretno urađen. Treba upasti u neprijateljski kamp, osloboditi taoce, maznuti helikopter i pobeći na bezbedno. Cela igra se odvija na jednom, ali velikom nivou. Ova igra definitivno zahteva više angažovanja i mozga u odnosu na Commanda, usled pojavljivanja zadataka koji se moraju obaviti striktnim redosledom. Sa druge strane, Commando nudi pregršt ludačke arkadne akcije, i sam pucački momenat je definitivno na strani ove igre, jer su ovde neprijatelji brži i teži i kao da su „svesniji“ vašeg prisustva u igri. Ne postoje zadaci u pravom smislu te reči, treba samo ići na gore i suludo napucavati neprijatelje do kraja. Igra ima tri nivoa koji verno oslikavaju ratni abijent, i trebaće dosta veštine u vašim prstima da je pređete „na keca“. I tu se stvara po meni jedna suštinska vododelnica između dve naočigled jako slične igre, a tiče se kasnijeg razvoja video igara. Rambo: First Blood, zapravo predstavlja evolutivnog pretka današnjih modernih RPG igara, a Commando pojednostavljenih linearnih FPS-ova poput Call Of Duty Serijala. Njihova izvođenja jesu gotovo identična, ali sam doživljaj igranja i način prelaženja suštinski je različit. Treba imati u vidu da su današnji programeri kao klinci morali igrati nešto, zar ne?

  Obe igre karakterišu vrlo dobre tehničke karakteristike, poput vrlo pristojne grafike za tu ranu fazu C-64 igara, kao i odlične muzičke teme koje i dan danas bendovi poput Back In Time vole da izvode na svojim koncertima. Ali u ovom članku fokus nije na tome. Reč je o dve odlične igre koje su prve „prave“ u svom žanru i koje su utrle put mnogim drugim bitnim stvarima u svetu igara. Najbitnije je od svega da je vrednost ovih igara potvrđena time što ih ljudi i dan danas igraju i što imaju vernu armiju poklonika. Reklo bi se da je Commando igra za koju prosečan vlasnik Komodora kaže da je „najbolja ikad“, a za Ramba prosečan kritičar nekog časopisa za C-64 će reći da je „najbolja ikad“. Iz ove narodni slojevi-kritična manjina dihotomije može se naći i moj dodatni argument za ranije iskazanu tezu o evolutivnom zametku dva danas popularna žanra, čije ove dve igre mogu biti prva paradigma. FPS je za „narod“, a RPG za „inteligenciju“. A Rambo i Commando su i za narod i za inteligenciju!

Rambo razmenjuje recepte za princes-krofne