Terramex

Godina: 1987

Izdavač: Grandslam
Žanr: Platformska/Avantura
Platforma: C-64 

A jel ono Čupakabra ili gremlin?

  Neke video igre vam ostanu urezane u sećanje zbog vanserijske grafike, neke zbog predivne muzike, nege zbog lude akcije i zabave, a neke prosto jer su jebeno uvrnute. Upravo u tu retku grupu igara spadai Grandslamov Terramex za C-64.

  Radnja je manje-više jednostavna. U ulozi ste svetskog istraživača koji mora da pomogne nekom ludom naučniku koji ima za zadatak da uništi ogroman asteroid koji se približava Zemlji i preti da uništi ceo svet(što i nije tako ludo kad bolje razmislim). Na početku birate vašeg lika, i krećete u pohod po pejzažu koji izgleda kao da je na Arizonu već uveliko pao taj asteroid. Skakućete neobičnim skokom i već posle par koraka kobre vas ujedaju, ili vas saleću nekakvi leteći gremlini. Ok, brzo shvatate da ovo nije Mario i morate se oslanjati na prikupljanje i upotrebu raznolikih predmeta koji se nalaze širom jedinog ogromnog nivoa u igri. Tako se možete odmah vinuti nebu pod oblake i skakutati po istim ako upotrebite leteći usisivač(sic!), spustiti se sa istog ako upotrebite kišobran, a izbeći zmije ako im odsvirate nešto na flauti. Reklo bi se duhovito. I jeste na neki bizaran način. Međutim, ova igra zaista ima neki apokaliptični šmek. Uglavnom ćete tumarati progresijom upotrebe predmeta po raznim tunelima, izbegavati bizarno dizajnirane neprijatelje, i na kraju se obresti u naučnikovoj laboratoriji ako preživite. Korišćenje predmeta ima logike, ali tu je i specijalno „think“ dugme koje će vam pomoći za ono čuveno kad-gde-i-šta. Cela igra ima neku polupanu atmosferu, mada ne mogu reći da je loša. Terramex je jedna od onih umobolno teških igara gde se životi gube ko Murinjo Superklasike a koje igrate da sami ni ne znate zašto.

  Tehnikalije u igri su takođe netipične. Grafika i kretanje sprajtova su u suštini prosečni, ali neobična kombinacija jarkih i mirnih boja ima neku svoju priču. Muziku, koju je radio čuveni Ben Daglish, možemo uporediti recimo sa King Krimsonom, što govori dosta samo za sebe. Jedna velika, odlična i do zla boga psihodelična melodija vrlo lako ulazi u podsvest i može da učini da vam to bude jedini razlog za igranje ove igre(nešto poput Black Lamp). Kontrole u igri su podnošljive, ako se naviknete na neobične skokove, lako ćete se snaći sa upotrebom predmeta u inventaru.

  Ne znam da li ovu igru preporučiti ili ne. I dalje predstavlja jednu od većih enigmi u svetu starih igara. Ima onog implicitnog, nerečenog i nedorečenog što nije lako za definiciju. Ako ste ljubitelj nestandardizovanih platformi, obazno je probajte. U suprotnom, malo šta će vam biti jasno te se verovatno i nećete duže zadržati nad ovim naslovom...

  

Veštice jašu na metli a pustolovi na usisivaču...

   

Grafika: 6
Zvuk: 9
Atmosfera: 6
Balans: 4


Ukupna ocena: 6.5



Clyde

Last Action Hero

Godina: 1993
Izdavač: Sony Imagesoft
Žanr: Beat 'em up, sidescroll vožnja
Platforma: SNES/Sega Genesis

Ovako se Švarciju skida gumena maska...

  Skoro smo kolega Clyde i ja vodili konverzaciju o tome koja je najgora video igra koju smo igrali. Shvatili smo da je zapravo jako teško naći istinski lošu igru koja ne poseduje ni trunku nečega čime bi se iskupila za svoje ubogo postojanje. Za „Zlatnu Malinu“ GameBlobs-a sam odabrao naslov toliko neigriv da svojevremeno nisam mogao dalje od prvog dela prvog nivoa. Ni danas nije drugačije tako da se zahvaljujem emulatorima i „save-state“ opciji koji su omogućili objektivan i potpun prikaz.   

  Sećate li se ekstremno negativne recenzije „Cliffhangera“, digitalnog brabonjka „Sony Imagesoft-a“ i bedne ocene koju je dobio? E, pa ta igra je BOG u odnosu na travestiju po imenu „Last Action Hero“. Tokom godina sam se naigrao loših adaptacija celuloidnih hitova, ali, verujte mi na reč, ništa vas ne može pripremiti za „ovo“. Apsolutno svaki segment je manjkav do apsurda. „Last Action Hero“ predstavlja živi dokaz da je dno pomerljivo. U poređenju sa „Sony Imagesoft-om“ „TITUS“ i „LGN“ deluju kao „Activision“ i „EA“. Da, toliko je loše, ali idemo redom.  

  Tokom „bit wars“ perioda nepisano pravilo je bilo da se verzije istog naslova potpuno razlikuju od platforme do platforme. Ovo je posebno važilo za Nintendo i Segu, ali je postojao mali broj igara identičnog izgleda na obe 16-bitne konzole. Primer je „Earth Worm Jim“. Tehnička prednost je uvek bila na strani SNES-a dok su dizajn i gameplay istovetni. Na igraču je da izabere svog favorita samo što je u slučaju „Last Action Hero“ to poput izbora između kuge i kolere. Već prilikom startovanja počinje da se razvija svest da nešto nije u redu. Umesto očekivanih AC/DC i pesme „Big Gun“ igrača dočekuje najgeneričkiji mogući sintisajzer soundtrack neprimeren temi i žanru. Muzička podloga ovog tipa bi možda legla nekoj platformi, ali ovde ne ispunjava svoju svrhu. Ni najmanje ne doprinosi atmosferi, šta više kvari je i indisponira igrača. Ružni cutscenes nam prezentuju priču koja jedva da ima veze sa „Last Action Hero“. Svi bitni likovi i elementi su prisutni, ali potpuno van mesta. Ubeđen sam da neljudi odgovorni za ovaj zločin nisu ni pogledali film. Predpostavljam da je sastanak realizacionog tima sa poslodavcima tekao odprilike ovako : „Šta, treba da napravimo igru po novom Švarcenegerovom filmu? O.K., daj da vidimo trejler i imate igru do pauze za ručak.“ Zašto ulagati bilo kakav trud? Samo Arnoldovo ime je imalo 1993. moć da proda bilo šta. Grafička rešenja pozadine na mišiće dobijaju „moglo je i gore“ etiketu i predstavljaju najbolji deo. Protagonista izgleda kao podgojena žrtva požara primorana da do kraja biološkog postojanja nosi gumenu masku kako ne bi plašila starije gospođe i sitnu decu. Svaka sličnost sa čovekom kojeg bi trebalo da predstavlja je uspešno izbegnuta. Pored njega i dva boss-a (Ripper i Benedict) pojavljuju se još četiri lika koje je neko klonirao hiljadu puta. Baja sa nožem i huligan koji se kurči bejzbol palicom nemaju ni iz daleka veze sa filmom, a mahom se susrećete sa njima. Veteran „Zaječarske gitarijade“ koji baca „Molotovljeve koktele“ i mafijaš brz na obaraču ne uspevaju da razbiju dosadu i pomere stvari sa mrtve tačke. „Igra“ se sastoji od 5 nivoa, 3 u beat 'em up fazonu i 2 tokom kojih vozite kola. Animacija i kontrole su O.K. međutim balansa nema ni u tragovima i sve funkcioniše po logici Davida Lyncha. Najpre trčite kao budala do momenta kada vam više nije dozvoljeno dalje napredovanje. Tada se sa obe strane ekrana pojavljuju protivnici koji su jači i poprilično brži od glavnog lika. Pošto je u pitanju klasičan sidescroll  jedino moguće kretanje je levo-desno čime je i onako ograničen manevarski prostor dodatno smanjen. Da bi vaši udarci bili efektni morate posedovati vanserijski tajming i nalaziti se na odgovarajućoj razdaljini od negativaca. Ukoliko se suviše približite ruka će vam proći kroz njih dok oni mogu nesputano napadati. Nemate ofanzivu iz skoka što je dodatno obogaljujuće, a protivnici uopšte nisu glupi. Najzajebaniji su mafijaši koji imaju tendenciju da vas uhvate u unakrsnu paljbu, a ako uspete da im priđete pobegnu van ekrana i rokaju sa bezbedne udaljenosti kao poslednje pičke. Nivoi vožnje su predugački i tek tu pravila nema. Dešavaće se da vaše vozilo eksplodira bez ikakvog razloga. Bosevi su ekstremno retardirani i laki, ali treba doći do njih. Health packova jedva da ima i zlata su vredni jer ukoliko izgubite život krećete od početka nivoa. Da bi još malo podgrejali „akciju“ i „dodali na izazovu“ programeri su eliminisali continue opciju. Na raspolaganju imate „čak“ četiri života da pređete najneizbalansiranije sranje sa ove strane univerzuma. Ukoliko niste ludak koji vidi iza piksela - ko vas jebe.   

   SNES-ovo izdanje se uz mnogo strpljenja da preći pomoću emulatora dok Seginom ni to ne pomaže. Nećete proći ni drugu grupu neprijatelja zbog dodatka nevidljivog snajperiste koji vas rešeta. Kad pred sobom imate igru čiji je glavni „appeal“ Švarceneger, a da pritom u njoj ni jednom ne vidite njegov lik shvatate koliko je iluzorno očekivati bilo šta pozitivno. 

Vrrrlo atraktivno.

 

Grafika: 4
Zvuk: 2

Atmosfera: 1
Balans: 1 


Ukupna ocena: 1

Frank Horrigan

Moonstone: A Hard Days Knight

Godina: 1991
Izdavač: Mindscape

Žanr: Arkadna avantura/RPG/Borilačka

Platforma: Amiga
 

Život u pećini bez prijatelja pospešuje rast bicepsa...

   

  Arkadne avanture na Amigi su uvek bile nešto posebno, očigledno je da su tehnički kapaciteti ovog kompjutera omogućili da se ozbiljnije "krene" as ovim žanrom. U pravo vreme, Mindscape je izdao Moonstone, igru koja crpi razne uticaje i koja predstavlja ugodnu mešavinu pa i omaž raznim mitologijama, fantazijskim svetovima ali i ranijim ostvarenjima u svetu video-igara.

  Posle zanimljive uvodne sekvence, gde vam se otkriva da ste u ulozi viteza koji je na Stonehengeu dobio blagoslov kako bi povratio Mesečev Kamen iz ruku zlog čudovišta i oslobodio zemlju(valjda Englesku) od pošasti i raznih kreatura koje njome špartaju. Međutim, u tom zadatku niste jedini. Pored vas, tu su još i trojica vitezova(takođe blagosiljani od druida) koji su manje-više tu da bi vam otežali posao. Igru počinjete na zanimljivo dizajniranoj mapi, koja je podeljena u četiri potpuno različite geografske i klimatske oblasti. Na vama je da pretražite celu zemlju, nađete četiri ključa koji zajedno omogućavaju pristup centralnoj zoni i Mesečevom Kamenu, i konačnom obračunu. A to je lakše reći nego uraditi. Svugde su lokacije gde se nalazi blago, ali i njihovi čuvari koji su zaista jako kreativno urađeni, i kreću se od besnih bikova koij jurišaju na vas, raznih ratnika naoružani srednjevekovnim oružjem dužim od prosečnog čoveka, ljudoždera sa toljagama veličine tri prosečna čoveka, ili čudovišta iz močvare koji vas mogu jednim potezom zauvek uvući u mulj. Povremeno celom mapom šparta jedan veliki crveni zmaj i ne-dao-vam-bog da naleti na vas(ponekad mu ne možete umaći), borba sa njim koji ne može ni da stane na ceo ekran koliki je posebno je teška. Protivnici u ovoj igri su zaista jako zanimljivo dizajnirani i neće vam biti dosadno dok se seckate sa njima. Krvi ima na sve strane, imate više različitih poteza kojim možete dovršiti protivnika, a bogme i oni vas. Sve ovo može na momente da vas podseti i na Mortal Kombat, igru koja tad još nije ni izašla. Ali da su borbe u ovoj igri zapravo omaž večnom Barbarianu, jesu zapravo dueli sa drugim vitezovima, gde posle borbe mačevima jedan-na-jedan, možete u znak pažnje po pobeđivanju istog odseći mu glavu koja u lokvi krvi pada kao košarkaška lopta. Na momente ćete se opustiti i zaboraviti na glavni quest, i prepustiti ovom gorefestu sa željom da usavršavate svoje veštine mačem tako što ćete proburaziti i do trideset protivnika na jednom ekranu...

  Međutim, igra ima i svoju umnu stranu. Na mapi se nalaze i dva grada, gde možete kupiti oklop, bolji mač, ili razne magijske predmete koji vam služe tokom igranja. Tu je i vrač koij vas leči, kao i neizbežna krčma gde će te sav novac potrošiti igrajući neku neobičnu igru sa još neobičnijim kockicama, umesto da se opustite kraj neke jedre plavušice posrnulog morala. RPG element još više dolazi do izražaja kad uvidite da posle svake uspešne borbe skupljate i experience poene, kojima možete unaprediti tri osnovne karakteristike borca. Najzanimljivije je preotimanje blaga od rivalskih vitezova koji takođe špartaju po lokacijama na mapi i rade isto što i vi. Povremeno možete se vratiti i u sam Stonehenge, gde će vam druidi uz malu "donaciju" obnoviti život. Sličnu pomoć možete dobiti i od čarobnjaka koji živi u kuli na dalekom severu, međutim ako preterate sa zapomaganjem, on će se naljutiti i pretvoriti vas u žabu! Nije lako jednoj žabi da se šetka među zmajevima i demonima...

  Atmosfera u igri je odlična. Mrak, strah i blagi horor osete se na svakoj lokaciji koju posetite. Grafika je dobra, ali je ipak pomalo zrnasta za Amigine standarde. Animacija likova je dobro i praktično urađena, ali je mogla biti i glađa. Zvučni efekti u igri su dobri, ali pre svega zanimiljivi i funkcionalni, krkljanje protivnika je najzabavnije i često se čuje kao da koljete svinju a ne čoveka. Muzika je pristojna i veoma adekvatna ambijentu, ali ju je moglo biti više, često vam je tišina najbolji drugar. Balans u igri je nešto o čemu će se pisati u udžbenicima o pravljenju video-igara i za pedeset godina. Neverovatan spoj više žanrova, jako dobra krivulja učenja i stalna mogućnost napredovanja u igri ako dobro ovladate borilačkim elementom igre. Za igru se upravo ni ne može reći ni da je previše teška, ni da je previše laka, nego zaista imate osećaj da je sve u vašim rukama.

  Da se više poradilo na poliranju dobro zacrtanih tehničkih elemenata, Moonstone bi lako možda bio i najbolja arkadna avantura sa crossover elemenitma ikad. Jedinstven spoj za tadašnje vreme, kao i dovoljna količina priče i krvave mitologije, učinio je da na ovo ostvarenje padne kap besmrtnosti, koja je dovoljno jak argument da je oprobate i u današnje doba interaktivnih filmova, koji neki maloumni entuzijasti zovu "RPG sa Hack and Slash elementima"...

  

  

Šta će uopšte čudovištu iz močvare zlatnici?

  

Grafika: 8

Zvuk: 8

Atmosfera: 10

Balans: 10

Ukupna ocena: 9.5
  

Clyde

 

Crazy Cars II (F40 Pursuit)

Godina: 1989

Izdavač: Titus

Žanr: Simulacija Vožnje

Platforma: C-64
  
  

Slika ne može da opiše koliko je ovo loša igra

  
  Svakom iskusnom gejmeru ime razvojnog tima Titus može često podići žmarce. Ima nečeg "EdVudovskog" u njihovom pristupu pravljenja igara, mogli su ladno bez blama da zaseru na mestima gde niko drugi ne bi, ali opet umeli su da proizvedu i par sasvim pristojnih igara (recimo Prehistorik). Simulacija Crazy Cars II je školski primer ove prve grupe njihovih igara koja ima onu posebnu karmu koja će ih pratiti do njihovih poslednjih "čuvenih" naslova Superman 64 i Robocop, koje nose u sebi tu francusku "pompeznost" ali i cirkuzantski pad poput harlekina na karnevalu u Parizu...

  Dobivši licencu da u svojoj igri upotrebe tada novo Ferarijevo čudovište od automobila, F40, momci su se dali na posao da naprave dostojan nastavak prve igre Crazy Cars, koja sama po sebi skoro da nije valjala ništa. U pitanju je klasična trkačina Out Run tipa, gde trebate što brže stići do cilja dok vam vreme ne iscuri. Reklo bi se, do tada već oproban recept koji bi trebalo da lako funkcioniše ali već po paljenju "ljute mašine" shvatate da nije baš tako. Po startovanju igre dočekaće vas veoma siromašna grafika, sa ružnjikavo nacrtanim elementima pozadine i kolima koja se nekako još i daju prepoznati. Animacija je vrlo seckava čak i za Komodor, što je čudno jer bi čovek pored ovako siromašne grafike očekivao mnogo glađi skrol. Zvučni efekti su plač majke božije, koji se sastoje od neverovatno jadnog zvula naših kola koji više podseća na cvrkut ptica, klizanja automobila koji takoše zvuči kao crvkut ptica (sic!) i lupanja automobila koje zvuči kao eksplozija omanje petarde. Jedina dobra stvar koju sam primetio kod grafike je menjanje ambijenta posle par uspešno kompletiranih staza. Protivnička kola su potpuno istovetna, jedan sprajt bez trunke AI-a koji se nepregledno ponavlja (a za volanom kao da je mrtvi zombi).

  Ako ste mislili da su tehnikalije najgora stvar u igri, varate se. Tehnikalije su NAJBOLJE stvari u igri, bez zezanja. Kontrole automobila su NEŠTO NAJGORE ŠTO SAM IKADA U JEDNOJ TRKAČKOJ IGRI VIDEO. Tužno kretanje s leva na desno vas u sekundi može odvesti sa staze, gde vas čeka neprekidno zakucavanje u element sa strane, iz čega se teško iskobeljava. Takođe, ma koliko na startu trke davali gas, jako često će vam se dešavati da vas sa leđa udari protivnički automobil, i tako jedno 5-6 puta uzastopce. Ništa o jednoj video igri ne govori kao činjenica da ne možete ni da pokrenete vašeg lika a da se ne slupate nekoliko puta u prve DVE SEKUNDE. Već ranije spomenuti AI protiničkih kola je za plakanje, a same staze se pomalo neurotično gibaju, pa nikad ne znate da li je zaokret u jednu stranu dovoljan ili ne, što naravno u ovoj igri ne zavisi od oštrine krivine, očigledno je da u ovoj magičnoj video igri zakoni fizike ne važe..

  Ja vozim francuski automobil i primetio sam jednu stvar kod njega. Iako sve odlično funkcioniše na njemu i posle deset godina, sistem otvaranja i zatvaranja vrata je nešto najgluplje što sam u životu video, sa nekakvim "rebrima" gde vrata mogu mirno da stoje samo pod uglom pod 45 stepeni (ovaj ispit je bez problema položio moj stari Jugo 45). Takve su otprilike i igre Titusa. Da se malo poradilo na tome ŠTA JE SUŠTINA JEDNE VIDEO IGRE Crazy Cars II bi i mogao da prođe kao lošija-osredja igra. Vremenom su malo promislili, pa je sledeća igra, Crazy Cars III jedna sasvim pristojna igra, rešila suštinske probleme koje je prethodna igra imala. Ovu igru ne mogu ama baš nikome da preporučim, i iskreno odabrali smo je za blog posle dugog premotavanja filma i promišljanja o tome koja je jedna od najgorih igara koje smo ikada igrali...ocena nemilosrdna ali nadasve realna usled kolosalne frustracije i razočarenja.
  

  

Praznina je suština ove igre...

 

   

  

Grafika: 3

Zvuk: 1

Atmosfera: 3

Balans: 1

Ukupna ocena: 1
  

Clyde

Superman: The Man Of Steel

Godina: 1989

Izdavač: Tynesoft

Žanr: Akciona avantura

Platforma: C-64

Kriptonit sam gi uvez`o iz Srbiju...

  Kako moćni padaju. Superman ima tu nesreću da od gomile postojećih igara baziranih na njegovim avanturama apsolutno ni jedna ne valja. Iako je i naslov o kome je ovde reč daleko od dobrog, do dana današnjeg predstavlja najbolji Supijev izlet u digitalni realm. Interesantan je zbog znalačkog korišćenja elemenata netipičnih za vreme u kome je nastao.

  Na startu primećujemo cutscenese realizovane u formi stripa. Fin detalj koji potpuno odgovara tematici i daje prepoznatljiv ton celoj stvari. Zaplet i prateća priča su glupi kao kamen, u najboljoj tradiciji ranog silver age-a, svetlosnim godinama daleko od kvalitetnog akcionog SF-a kakav je revitalizovani serijal John Byrne-a po kojem igra nosi naziv. Supermenov zadatak je da, uz pomoć nekog stock character profesora, kroz šest misija otkrije uzrok ekstremnih elementarnih nepogoda na Zemlji koje prete „istini, pravdi i američkom načinu života“.

  Najzanimljivija stvar kod ove igre je promena perspektive i načina izvođenja kod svakog nivoa. Retko viđen koncept koji daje širinu i raznovrsnost. U jednom proizvodu smo dobili pseudo-3d, pogled iz ptičje vizure i sidescroller. Grafika je za Commodorove standarde više nego pristojna, čak se može reći i odlična, sa adekvatnom cartoonish estetikom. Akcenat je stavljen na vizuelni deo tako da postoje cela tri zvučna efekta. Hvale vredno je korišćenje originalne Supermanove filmske teme koju, na žalost, možemo čuti samo tokom iščitavanja „stripa“. Obzirom da se ovo ostvarenje prostire na čak tri diskete moglo je to malo temeljnije.

  Popizdećete od silnog učitavanja koje sledi posle svakog segmenta i lomi kičmu igri. Pozdravljam pionirski poduhvat korišćenja cutscenesa, ali zbog tehnoloških ograničenja konfiguracije tog vremena nisu bile u mogućnosti da isprate ovu ideju na pravi način. Iako pozitivno doprinose opštem utisku loadind time je zbog njih višestruko uvećan. Već nakon drugog nivoa konstantni prekidi i čekanje će toliko smoriti da interesovanje za nastavak avanture rapidno opada.

  Gameplay uopšte nije loš osim u sidescrolling nivoima koji su užasno neizbalansirani. Kontrole su dobre, skrol gladak, a AI protivnika zadovoljavajuć. Ovo bi bila sasvim pristojna igra da problem nije suštinski cilj, skupljanje što više poena za određeni vremenski period, a ne prelaženje misija. Ukoliko samo želite da završite igru ne morate raditi ništa (bukvalno NIŠTA), dovoljno je sačekati istek vremena. Automatski se prelazi na sledeći nivo čime je gameplay totalno obesmišljen. Nikakve posledice ili ograničenja ne postoje. Znam da je Superman gotovo neuništiv, ali ovo je ridikulozno.  

  "Superman: The Man Of Steel“ je simpatično ostvarenje, ali ništa više od toga.  

Kako ga ne mrzi da pomaže tim silnim ljudima...

Grafika: 9

Zvuk: 6

Atmosfera: 8

Balans: 5

Ukupna ocena: 4

Frank Horrigan

Bulletstorm

Godina: 2011

Izdavač: Electronic Arts

Žanr: FPS

Platforma: PC

Moderno baštovanstvo...

  Pucačine iz prvog lica su za dvadesetak godina postojanja u 3d formi evoluirale do nivoa savršenih simulacija realnosti. Koliko god taj pristup, pogotovo inicijalno, bio inovativan i zanimljiv, preteranim izrabljivanjem je postao vraški dosadan. Izazov jeste veći, ali je dobrim delom zauzdana mašta kojoj u svemogućem digitalnom univerzumu treba dati prostora da divlja. Izgubio se fun faktor koji je krasio utemeljitelje žanra. Ako baš toliko želim osetiti draži „stvarnog“ ratovanja, da mi se oružje oštećuje/zaglavljuje i valjam se po prašini, otići ću na paintball. Ne ložim se da budem američki super-marinac i boli me dupe za vojno taktiziranje, džihad budale i lečenje ranjenog ega nakon rušenja dve zgrade. Od FPS-a očekujem imaginativno okruženje, veliko, nadrkano oružje i mogućnost da se oslobodim frustracija svakodnevice upucavajući horde neprijateljski nastrojenih entiteta. Budući da se u korporativnom svetu ništa ne prepušta slučaju, neko od krvopija iz direktorskog borda EA-a je verovatno primetio da konkurencija ove godine ozbiljno preti objavljivanjem „Duke Nukem For(n)ever“ te su brže-bolje ponudili svoj pandan.  

  Dugo se nije desilo da naiđem na igru čiji je naziv ujedno najkraći i najbolji opis gameplaya. Bulletstorm u svojoj srži predstavlja linearnu „doomačinu“ stare škole gde je osnovni cilj stići do kraja nivoa i u procesu pobiti sve što mrda na što kreativniji i destruktivniji način. U rukama nekog manje umešnog ovakva postavka bi bila prava katastrofa, ali je poljski razvojni tim „People Can Fly“ znalački kreirao i plasirao osobene karakteristike igre na dobro poznatu žanrovsku osnovu. Na prvi pogled Bulletstorm deluje kao skup otpadaka drugih igara bez trunke originalnosti. Fabula je kompilacija najizlizanijih mogućih klišea i u svakom momentu će te znati bar pet koraka u napred šta će se desiti. Klozetski humor i samoljubiva, neotesana seljačina za glavnog lika pružaju sliku još jednog Duke Nukem klona. Očekivan je produkt koji će zabaviti na par sati da bi zatim zauvek bio poslat na margine malog mozga. A onda počnete da igrate i shvatite koliko inicijalni utisak neki put može prevariti.

  Neko pametniji od mene je izjavio da su sve priče već odavno ispričane, ali je bitno znati ispričati ih. Ono što izdvaja ovu igru od sličnih jeste izuzetna uklopljenost svih elemenata. Narativ fantastičnog ritma je jedan od boljih u poslednjih par godina. Prazan hod ne postoji. Ispostaviće se da su glavna četiri lika, a naročito protagonista, mnogo više od jednodimenzionalnih cardboard cut-out-a, a eksploatacija klišea apsolutno namerna i kontrolisana. Grayson Hunt nije cool baja bez mane i straha poput Duke-a iako želi da ga ljudi tako doživljavaju. Srce mu je na pravom mestu, ali je u odsudnim momentima toliko afektivan da predstavlja opasnost za sebe i druge. Majstor je da od loše situacije napravi još goru i to sa dalekosežnim posledicama. Zanimljivo je videti junaka svesnog sopstvenih loših osobina kako pokušava naći iskupljenje za pogubne životne izbore. Njegovi pratioci Ishi Sato i Trishka su takođe dobro razvijene individue jasno izgrađenog sistema vrednosti i jake motivacije koja ih tera napred, a general Sarrano, sa rečnikom koji bi postideo i narednika Hartmana iz „Full Metal Jacket“, je kapitalni primerak over-the-top negativca kojeg volite da mrzite.

  Mnogo se frke diglo upravo oko vulgarnosti i seksualnih aluzija kojih je ovaj naslov prepun. Maštovite nazive skillshotova i oružja kao da su smišljali autori South Parka u svojoj najinfantilnijoj „dick-joke“ fazi, a maltene svaka treća reč koju naši junaci izgovore je prostota čime je Bulletstorm stekao reputaciju najpsovačkije igre ikad. Ne samo da ovim nije banalizovan već dobija na kredibilitetu jer autentično prikazuje komunikaciju između zajebanih, nadrkanih vojničina u kriznoj situaciji. Ukratko, likovi pričaju onako kako to ljudi rade u realnosti što je pravo osveženje i odmor za uši od tendencioznih „tolkinolikih“ govnarija kojima smo mahom izloženi. Maestralna glumačka postava predvođena Stevenom „Wolverine“ Blumom je odradila lavovski posao dajući ljudskost i dopadljivost našim antiherojima.

  Treba li reći da su grafika i animacija izuzetne? Unreal 3 engine je trenutno standard za sve igre koje drže do sebe. Postignut je tako retko viđen balans između realne fizike i „skokova od sedam milja“. Stygia je ogroman, fascinantan svet osmišljen do najsitnijih detalja. Bivša resursna planeta na kojoj su radili osuđenici, neka vrsta intergalaktičkog Golog Otoka. Ambijenti su svojevrsna mešavina „Jurassic Park-a“ i Menhetna iz Carpenterovog „Escape From New York“. Dva puta nećete videti isti lokalitet i ni jednog sekunda nećete posumnjati u zajedničku koegzistenciju praistorijskih čudovišta, mutiranih krimogenih ludaka i visoke tehnologije.

  Akcija je frenetična, živopisnih neprijatelja ima za izvoz, projektili lete na sve strane, a nadbubrežne žlezde luče adrenalin kao lude. Kontrole su fantastične. Dobar default raspored je u startu bio indikator kvaliteta gameplaya. Pored manje-više standardnog (odlično redizajniranog) arsenala značajnu prednost predstavlja „leash“, alternativno energetsko oružje nalik na bič. Dostupno svakog momenta, pruža mogućnost igraču da protivnike na dva načina privremeno ubaci u slow motion čime je njihova eliminacija znatno olakšana. Prvi je pojedinačno povlačenje zlikovaca ka vama, a drugi, daleko efektniji, slanje energetskog blasta koji sve u okolini lansira u vazduh. Izuzetna crowd controle opcija. Uklizavanje i šutiranje neprijatelja su takođe rado korišćeni i praktični potezi. Kreiranje maštovitih skillshotova ( „Kill with the skill“ je ujedno oficijelni slogan igre) pored zabave koju pruža je ujedno i neophodnost jer poenima koje sakupite kupujete municiju. Ukupno ih ima 131, polovina od tog broja ima svoju logičnu primenu, četvrtina je izvodljiva samo na određenim lokacijama ili skriptovana, a ostatak spada u čistu egzotiku. Klasičan energy bar ne postoji, health packova nema niti su potrebni, a i onako se retko gine (osim ako ne igra potpuni mongoloid). Ukoliko ekran počne crveneti dovoljno je na par sekundi naći zaklon dok se ne vrati u normalu i to je to. Municiju i povećanje magacina oružja obezbeđujete povezivanjem putem „leash-a“ sa dropkitovima razbacanim unaokolo. Oni predstavljaju neku vrstu inventara i jedino tada možete menjati oružje (pored „leash-a“ i karabina koji su default možete nositi još samo dva od pet raspoloživih). Novina je dozvoljeno menjanje težine tokom igranja. Na većem nivou težine protivnici nisu jači, ali je vaša rezistentnost umanjena. AI pratioci su (napokon) pametni, korisni i ne zaglavljuju se u zidovima. Možda se neko neće složiti, ali kratko trajanje (5-8 sati) predstavlja pozitivnu stvar jer je izbegnut zamor materijala.

  Izuzetno me nervira činjenica da se današnje igre sve više transformišu u interaktivne filmove. Za moj ukus ima previše skriptovanih sekvenci u kojima je učešće igrača minorno. Srećna okolnost je da su raspoređene tako da ne remete dinamičnost osnovnog gameplaya. Jedinu pravu negativnost Bulletstorm-a predstavlja kraj, antiklimaks u svakom pogledu. Ajde to što je sve orkestrirano kako bi se napravila uvertira za obavezni nastavak, ali nemanje slobode u obračunu sa glavnim negativcem predstavlja veliki srednjak igračkoj populaciji i uskraćivanje ultimativne satisfakcije. Osećaćete se poput fudbalera koji sam maestralno predribla ceo protivnički tim da bi na kraju promašio prazan gol.

  Iako nije savršen, Bulletstorm predstavlja pravi primer kako treba povampiriti i update-ovati originalnu koncepciju FPS-a u drugoj deceniji novog milenijuma. Dok se Duke u stilu razmažene zvezde ponovo skanjera, Gray i co. su uspešno popunili prazan prostor koji je ostavio i odradili posao.

Moderni električari...

Grafika: 10

Zvuk: 9

Atmosfera: 9

Balans: 9

Ukupna ocena: 8

Frank Horrigan

Živi dokaz da je Komodor uspešno pokrenut :)

Yogi & Friends iliti kako sam pokušavao da pokrenem svoj stari C-64

Godina: 1990

Izdavač: Hanna-Barbera

Žanr: Platformska/Avantura

Platforma: C-64

 

Ovde bi se bolje snašli Ivica i Marica...

   

  ...Izvukavši svoj stari Commodore sa tavana, odlučih da ga pokrenem da vidim da li uopšte radi. Nije tu mnogo ostalo od njega. Glavni komp (ono što sada zovu "kanta"), kasetofon u raspadnutom stanju, sa koga vise žice i rastavljeni zupčanici, neokrnjen ispravljač, i dva kvarna džojstika od koga se eventualno mogao napraviti jedan funkcionalan, pošto svakome fali po jedna opruga. Po nabavljanju kabla koji spaja C-64 sa TV-om u gradu Pančevu (što se ispostavilo kao pravi Quest, ozbiljniji od onih iz Dragon Agea 2), povezah ovo što mi je preostalo i videh da kompjuter savršeno radi! Koliko će se Dual-Coreova moći pohvaliti time za 17 godina, koliko je prošlo od mog zadnjeg uključivanja ovog čuda? Svi tasteri su radili, modul ispravno priljučen, kasetofon se registruje. Naaajs, naravno prvo što sam uradio je "10 Print "Velja je car"/20 Go to 10/run" samo da se podsetim kako je nekad i takva glupost moga da te zabavi. No sada se postavilo pitanje softvera, ispod mog kreveta čuči oko stotinak kasetica, sve sa muzikom, ali nekada davno bilo je tu i igara za Komodor, samo sam sve presnimio sa velikanima rok i metal scene devedesetih, jebala me "karijera" "rok muzičara", hihihi...no dadoh se u iscrpnu pretragu koja se sastojala u puštanju svake kasete na kasetofonu, pa ako negde naletim na čuveno krčanje (onako kako recimo zvuči Apex Twin kad je raspoložen) znači da ima nade! Posle jedno 50 kaseta, naiđoh na krčanje, eto igre, rekoh ja. Setio sam se te kasete, odličan komplet, bili su tu NARC, TNMT, Mighty Bomb Jack, Top Cat i Yogi & Friends. Sledeći korak je bilo stavljanje te nesrećne kasete u onaj krš od kasetofona i to je bio najveći poduhvat dana. Jednom rukom sam pridržavao vratanca kako kaseta unutra ne bi ispala, a drugom rukom sam pridržavao jedan otpali zupčanik kojim sam tako omogućavao kretanje motora kako mi kasetofon ne bi pojeo traku. Štelovanje glave sam obavio bukvalno sa šrafcigerom u ustima, mislim da sam dovoljno opisao zgodnost ove situacije. I kada sam nekako namestio te čuvene "dve linije", učitah nekako Yogi & Friends, JEDINU igru koja mi je preostala od svih nekadašnjih kaseta. Posle nekoliko pokušaja, uspeo sam da ne dobijem poruku "load error". Nisam mogao da verujem, izgledalo je da ću uspeti da odigram igru sa te već poluraspale kasete (otkinut joj je jedan deo, traka ispada iz tog dela). No, po pokretanju te jednostavne komande Run, malo treptanja po ekranu i ništa se ne dešava...mom razočarenju nije bilo kraja, ali me je ipak radovalo što još uvek imam funkcionalan kompjuter, samo da sredim taj prokleti kasetofon i ogrebem se od nekog nostalgičara za neku kasetu...

  I tako je Yogi & Friends zamalo popio laskavu titulu prve igre koja nije recenzirana putem emulatora, a bila je razmatrana još i pre ovog poduhvata za recenziranje. U pitanju je jedna od tri poznate igre o HB medvedu i možda najpsihodeličnija od svih. Ambijent u kome se igra odigrava je možda bliža bajci o Ivici i Marici, a ne čuvenom Jellystone parku, slatkiši su na sve strane. U ulozi ste naravno, Yogija koji mora da spase svoje drugare (u pitanju su likovi iz drugih Hanna-Barbera naslova) od nekakvog pohlepnog čudovišta. Posao u tome neće biti nimalo lak, krećete se po tom nekakvom bajkovitom ambijentu a svuda okolo su neprijatelji od kojih mnogi deluju onako "stock"(čitaj nemaju veze sa tematikom nego su izvučeni iz dupeta programera od ranije, poput kljizaljki koje se klizaju same od sebe!?). A te iste neprijatelje savladavate tako što bacate bombone na njih, koje su vam deficitarne i koje svugde skupljate po nivou. Ne padaju svi od tih bombona kao metkom pogođeni, tako da vam je zadato oružje dosta puta i potpuno beskorisno. Igra ima doista zanimljivih fora, nekada treba logički razmisliti, kako bi ste otvorili neki prolaz, ili otključali vrata koja vam omogućavaju dalji prolaz. U donjem delu ekrana vam je evidencija likova koje treba da oslobodite. Cela igra se odvija na jednom velikom nivou, a krećete se iz poluptičje perspektive po "sobama".

  Grafika u igri je prava "cartoonish" i odlično je urađena. Sa skromnom paletom boja, urađen je odličan posao, uz već ranije pomenuti psihodelik osećaj. Muzika u igri je dobra, doduše ima samo jedna melodija, a zvučni efekti odlični. Primetno je superglatko kretanje sprajtova, što je nekako karakteristično za igre radjene po HB likovima, i samim tim ugođaj igranja je veći. Igra je izazovna, teška, ali ima smisla i balans između mogućnosti i prepreka je sasvim pristojan. Kontrola lika je odlična, i po ovome je Yogi specifičan. Lik koji ima čak tri relevantne igre o sebi za C-64, a nijedna od tih igara nije potpuno sranje, svaka čast!

  Yogi & Friends se po kvalitetu stavlja negde na mesto između druge dve igre. Ima kvalitet originalnog Yogija, ali mu fali ta odlična atmosfera. Ima grafiku Yogi Escapea, ali nema taj arkadni momenat. U svakom slučaju predstavlja neobičan spoj estetike crtanog filma, sa elementima bajke, i klasične avanturističke igre gde je jednostavno cilj "ići dalje". Nadam se samo da ću o nekoj drugoj igri sa Komodora, jednoga dana, uspeti da uradim opis a da ne taknem WinVice!

 

A đe ga je onaj moj nesretnik Bobo....

  

Grafika: 8

Zvuk: 8

Atmosfera: 7

Balans: 7

Ukupna ocena: 7.5

P.S. Nekoliko sati posle objavljivanja ovog članka, igra je uspešno pokrenuta na Komodoru 64!

Clyde

Renegade III: The Final Chapter

Godina: 1989

Izdavač: Imagine

Žanr: Tabačina

Platforma: C-64

Posle idem kod Freda i Barnija na kafu...

   

  I kao što sam pretpostavio, kada jedan film dobro prođe (ma i kada loše prođe), on neminovno dobija svoj nastavak...Ovaj put, usled nedostatka prave autentične priče rešiše da me stave u vremeplov kao da spašavam moju ribu kroz vreme, a i režiser je promenjen...

  Sve ovo deluje mnogo dalje on moje životne priče koju sam vam ispričao u prvom delu. Sada se u prvoj sceni kroz vremeplov vraćam u pećinsko doba, gde se namlaćujem sa hordom napaljenih pećinskih ljudi i dinosaurusa, zatim plovim malo do Starog Egipta, gde me jure mumije i anubiti, pa u srednji vek gde očigledno nisu želeli da piše „mnogo konja je stradalo tokom snimanja ovog filma“, pa vitezovi sa kojima se mlatim jašu daske sa glavama konja!?! Cela priča se završava u svemiru, gde posle tučnjave sa kiborzima i orbotima, shvatim da je moja cura zapravo sama sebe spasila i da mi sva ta makljaža nije ni bila potrebna. Ah ti treći delovi...

  Iako pričom i ideološki besmislen, za ovaj treći deo studio je iskeširao nešto više kinte po pitanju scenografije i propratnog orkestra. Pozadine svakog perioda su vrlo autentične, izgledaju skladno a dobro predstavljeni statisti lako upadaju u oči i uvek vidite šta rade. Muzika je jako dobra, možda i najveći hajlajt u celoj priči. Svaki period vredno i verno je oslikan zvukovnim zapisima, i vidi sa da ovaj put melodija nije napravljena samo zato što treba kao nešto da se čuje. Zvučni efekti su prosečni ali piju vodu. Što se same izvedbe i kretanja tiče, ovaj put nema zaštitnog znaka Renegade-a. Neprijatelji ne napadaju onako kurvinski iza leđa, nego im je neko isprao i ono malo mozga što su ranije imali, pa samo slepo jurišaju na vas. Samim tim eto treninga za mišice glavnog glumca, koji se za ovaj deo uozbiljio i ošišao. Kretanje je ovaj put bolje urađeno, ali najveća mana ovom ostvarenju predstavlja ta prokleta repetitivnost koja je krasila i dva prethodna dela. Zaista, da kroz TRI VIDEO IGRE (ok, više neću da se pretvaram da je to film, jer sam popizdeo!), ne ukapirate da bi moglo da se poradi malo na samoj radnji u toku nivoa i raznovrsnosti izazova...al dobro. Renegade je mediokritet mediokriteta, to smo do sada već svi shvatili...

  I tako, zaokružismo jednu trilogiju tabačina koja nikada nije imala mesto na nekom od pijedestala, ali je predstavljala dobar primer tranzicije jedne priče kroz delove, koja počinje kao klasična urbana legenda a završava se kao bizarna kempi SF priča. Uz hronične mane kao što su kontrole prvog dela, i repetitivnost nastavaka, Renegade trilogija predstavlja jako dobar arheološki artefakt o tome kako su nekada izgledale borilačke igre...

  

Preskočiti rupu bez dna...

 

Grafika: 8

Zvuk: 9

Atmosfera: 7

Balans: 5

Ukupna ocena: 5

Clyde

Target Renegade

Godina: 1988

Izdavač: Imagine

Žanr: Tabačina

Platforma: C-64
  

Ovo nije bilo u scenariju...

  

  Kao što vam I rekoh, posle svake originalne priče sledi i originalan film. Tako i snimiše filma sa mnom po događajima iz Renegade-a, originalno nazvavši svoje ostvarenje Target Renegade.

 Glavnu ulogu dodelili su Čarliju Šinu. Tada je tražio samo dve lajne koksa po danu i bio je upotrebljiv za nabildovavanje. Nije preterano ličio na mene sa tom dugom kosom i Rambovom trakom, ali sve za Holivud. Scenografija mi se nije posebno svidela. Iako na tim novim holivudskim kamerama sve ide glađe, nekako mi se činila monotonija nego ona iz moje prave životne priče. Za neprijatelje statiste, kao da su uzeli jednog istog lika koga su klonirali 1000 puta, ah taj CGI. Tako u prvoj sceni (od pet akcionih koliko ih je u filmu), su to samo dva bajkera klonirana mnog mnogo puta, u drugoj su to pimp i njegova drolja (glumi je Kim Bejsindžer), u trećoj neka dva glavata kretena i tako dalje i tako dalje. Cenim da je Čarliju bilo jako dosadno da se konstantno namlaćuje sa istim ljudima u svakoj sceni, ali onaj put imao je instruktore uličnih tuča tako da se mnogo bolje i lakše kreće nego što je bio moj hod po mukama. Neke pokrete je usavršio i oni na filmskom platnu deluju glatko i precizno, mada se opet često dešava da ga momci uhvate iza leđa i ponovo pune udarcima (scenaristima se posebno svideo ovaj deo iz moje priče). I ovaj put vidi se da sam bio na mukama, i preciznost nekih udaraca je i ovde neophodnost.  Zanimljivo je da je "režiser" uveo i krupni plan u film, tako da se  facijalne ekpresije glavnog junaka u ovom filmu sada mogu videti izbliza. To je uvek dobro kada ljudi žele da se identifikuju sa junakom. Takođe, studio je ovde ozbiljnije iskeširao za muziku i ovaj put me neće pratiti lokalni tezga rok end rol bend, već postoje četiri različite melodije, jedna u uvodnoj „špici“ i po tri kada se menjaju „scene“. Moram da priznam da mi se ova stvar možda i najviše svidela...Ali kao što ovaj „B film“ nije moja „B priča“, oseća se taj „stock footage“ trip koji je možda odneo onu suštinu šarma koju je moja priča imala...

  A čujem da hoće da snime nastavak sa mnom u glavnoj ulozi, kažu film će ovaj put režirati Michael Bay, samo da se ne zove „Renegade u svemiru“, kao što obično biva sa tim nastavcima filmova...čekaj...HOĆE ZAPRAVO!?!?

 

Posle ove scene idem da se odradim ko zmaj...

   

Grafika: 7

Zvuk: 7

Atmosfera: 6

Balans: 5

Ukupna ocena: 4.5

Clyde