Укупно приказа странице

уторак, 31. јануар 2012.

The Shivah

Godina: 2006
Izdavač: Wadjet Eye Games
Žanr: Avantura
Platforma: PC



Grafika je ružnjikava, ali hakuna matata.

   Shivah - jevrejska reč koja označava period žaljenja u koji se upuštate kad vam umre neko blizak. Nema veze sa indijskom boginjom Šivom (Shiva, bez h na kraju).  
  "The Shivah" - point & click avantura koja mi je veoma simpatična, pre svega zbog toga što ima dosta stila. To je, inače, prva komercijalna igra poznatog autora Dejva Gilberta (koji nije u rodbinskoj vezi sa mnogo poznatijim Ronom Gilbertom), koji je među avanturistima poznat kao jedan od boljih pisaca koje današnje tržište ima da ponudi - on je autor poznatog serijala "Blackwell" i manje poznate avanture "Emerald City Confidential". Takođe je i pomogao pri pisanju famoznog "Gemini Ruea", koji mi se, premda ima dosta mana, veoma svideo. "Šivu" sam prvi put igrao prošle subote, i odmah sam uočio sličnost sa "Gemini Rueom", pre svega u stilu kojim su dijalozi pisani, što je, normalno, odlična stvar. 
  Sa dotičnom avanturom "The Shivah" deli i žanr. Ako je "Gemini Rue" bio igračka verzija "Blade Runnera", onda je "Šiva" malo mračniji ekvivalent "Monka" i sličnih light-hearted detektivskih programa. Radnja je smeštena u Njujork, a prati matorog i ciničnog rabina Stouna, čija je sinagoga u velikim dugovima. Niko ne prati njegove propovedi, a i oni koji na njih dolaze odlaze razočarani, jer su očekivali nešto što će im odvratiti misli od okrutne, okrutne stvarnosti. A tako nešto od našeg rabina neće dobiti - njegove poruke su realne, direktne i beskompromisne. Stoun je, dakle, poprilično down on his luck. Sreća mu se menja onog trenutka kada ga Džek Loder, jevrejin koga je Stoun pre osam godina isterao iz svoje sinagoge, uključi u testament, ostavi mu deset hiljada dolara i biva - ubijen. Naravno, rabin je glavni osumnjičeni u istrazi koju vode lenji njujorški policajci. Možda da bi sprao ljagu sa svog imena, možda gonjen čistom znatiželjom, tek rabin pokreće sopstvenu istragu... Prilično kul, zar ne? 
  "The Shivah" je "realna" avantura, tako da su sve zagonetke apsolutno zdravorazumske, logične i u službi priče. Veći deo problema je maštovit i relativno originalan - taj aspekt igre definitivno zaslužuje naklon. Pošto su zagonetke u službi priče, veći deo igre imaćete osećaj da stvarno vodite istragu, što je definitivno zadovoljilo Šerloka Holmsa u meni.  
  Sa strane scenarija, stvari i nisu baš toliko sjajne. Kao drama sa poentom, moralnim dilemama i drugom zanimljivom filozofijom, "The Shivah" je vrlo dobra priča. Dijalozi su izvrsno napisani, u najboljem maniru noir žanra - mislim da bi Dejv Gilbert bez problema mogao da piše romane, pripovetke, filmove... You name it.  
  Međutim, kao detektivska misterija, "The Shivah" nipošto nije toliko dobra. Glavni problem je kratko trajanje - igra se završava za dva sata or so, što nije ni približno dovoljno da se razvije intrigantna radnja puna preokreta, fatalnih žena i sličnih "obaveznih" sastojaka. Istragu ćete završiti dok trepnete okom, a jedan jedini preokret koji igra ima bio mi je potpuno neupečatljiv - da bi preokret bio dobar, priča mora da vas natera na to da budete sigurni da je nešto istina, i da vas onda povuče za nos. Pošto je "The Shivah" toliko kratka igra, uopšte nećete imati dovoljno tragova da smišljate svoje teorije. A onda nema ni iznenađenja na kraju. 
  Međutim, da je igra zanimljiva, zanimljiva je, tako da je definitivno vredi odigrati, posebno ako ste fan detektivskih misterija i umete da cenite lepo napisane, tvrdo kuvane dijaloge. Jeste da zaplet nije nešto, ali je atmosfera sve vreme izvrsna - nalazite se na Menhetnu, u ulozi ste rabina koji rešava ubistva, dok u pozadini piči smooth džez. Definitvno ima nečega u tome. 
  Napomena: postoje (ili su postojale) dve verzije igre. Prvu je Gilbert napravio za potrebe određenog takmičenja na kojem su igre morale da budu napravljene za trideset ili manje dana. Ta verzija bila je besplatna. Pošto je na tom takmičenju osvojio prvu nagradu, Gilbert je rešio da napravi remasterovanu verziju prvobitno besplatne igre - poboljšao je grafiku, dodao glasovnu glumu i još ponešto, i takvu igru pustio u prodaju. Tako da, ako naiđete na verziju bez glasova, mada nisam siguran da li je to uopšte moguće, znajte da postoji i unapređena varijanta.
 

Dijalozi i monolozi su stilski izvrsno napisani.





Grafika: 6
Zvuk: 7
Atmosfera: 8
Balans: 8

Ukupna ocena: 8


Djura

четвртак, 12. јануар 2012.

Flying Shark

Godina: 1987
Izdavač: Taito
Žanr: Aviončići
Platforma: Arkade

A koji je ovo SveCki?
  

  Rat je zlo. Ali je i krađa, laž i zabadanje noževa u leđa(pozdrav za sve RPG-ovce). Dokle god se to odvija na velikom platnu, ili na našim monitorima to se sve može smatrati pod domenom zabave sa povremenim obrazovnim efektima. Flying Shark je baš takva igra, smeštena u ratno doba a da joj je prvenstveno cilj da zabavi i da dobrano provežba vaše prstiće.
  Daklem, kontrolišete mali plavi aviončić kojem je cilj da se probije kroz sijaset neprijatelja oličenih u veoma širokoj paleti aviona, brodova i tenkova, od baze do baze koje predstavljaju nivoe. Sam ambijent je nekako tropsko-pustinjski tako da cenim da je i rat u Vijetnamu bio jedna od inspiracija(dok sami aviončići uglavnom izgledaju nekako WWI). Akcija odmah počinje, nema šale(igre sa aviončićima su nekako u proseku teže od svih ostalih zar ne?). Napucavate neprijatelje, a oni ako su iz vazduha umeju da kamikaznu srljaju pravo na vas, BUM!. Na raspolaganju imate obične metke(koji se kasnije mogu unapređivati ako pokupite dodatak koji ostane kad uništite kolonu crvenih aviona), kao i bombe koje delju sve pred sobom i koje vam pružaju par sekundi mira da odmorite prste. Igra je urnebesna, već od nekog trećeg nivoa postaje nepodnošljiva, prava kiša neprijatelja kroz koju se samo precizno oko i dobar refleks mogu probiti. Ova igra nema neke filozofije i poruke. U pitanju je krvava papazjanija u kojoj se možete zabaviti ali samo pod uslovom da znate ovo da igrate. Flying Shark je “alfa” igra sa aviončićima na automatima, nema zajebancije. Tu i tamo, na kraju nivoa, čeka vas nekakva vrsta bosa, uglavnom neko oklopljeno čudovište dal na zemlji dal na vodi. I naravno, treba ponekad možda i previše živaca da bi se to čudo u dovoljnoj meri  napunilo olovom. A naš aviončić je veoma krhak, jedan metak i ostali samo dugmići…
  Grafika u igri je dobra za svoje doba, svi sprajtovi i ceo ambijent je veoma jasno i dobro prikazan, a skrol je gladak. Zvuk je ok, ali ništa posebno što bi izdvojilo igru. Atmosfera je skroz kul, na moment ćete se osećati kao da ste i vi sami na tom bojištu. Balans je nažalost stavka koja nije ispratila prethodne. Igra je jednostavno preteška, a naš aviončić se presporo kreće. Razumem das u igre sa aparata bile namerno teže kako bi gutale što više žetona, ali postoji i onaj momenat kada se pretera u tome pa toj igri niko ne prilazi. A ovo je skoro pa takva igra.
  U svakom slučaju ako sebe smatrate iskusnim gejmerom sa dobrim refleksima možete oprobati ovo čudo, ali nemojte se previše nervirati ako ne pređete ovu igru. Retko ko je video kraj Flying Sharka. Osim ako nije igrao osiromašenu čitovanu verziju sa C-64, koja nije preterano zabavna. A zabava je primarna funkcija video-igara, zar ne?

Plavi Baron.
 
Grafika: 8
Zvuk: 6
Atmosfera: 8
Balans: 4

Ukupna ocena: 6.5
 
Clyde

субота, 07. јануар 2012.

Darkmere

Godina: 1993
Izdavač: Core Design
Žanr: Arkadna avantura
Platforma: Amiga
  
Kako se pravi omlet od zmajevih jaja.

  Ponekad vam se neka video igra ostane duboko urezana u svest i podsvet i tu ostane poprilično dugo u životu. A ponekad razloge te urezanosti treba izneti na videlo. Subjektivnost ovakvog pristupa ne treba da se dovede u pitanje, ali ovaj put smatram da je reč o vanserijskom remek delu koje treba preporučiti svakome ko ima živaca za avanture. U pitanju je igra Darkmere za Amigu, pravljena od strane majstora svog zanata Core Design, koji su a ovoj igri uspeli da do maksimuma podignu sve elemente koji su do tada(a i kasnije) krasili njihove igre.
  Dakle, Darkmere je arkadna avantura smeštena u fantazijski svet. Zli zmaj je zajedno sa hordom orkova pokorio zemlju i na vama je kao sinu posrnulog kralja da sprečite ovu pošast. Dobijate i magični mač koji detektuje orkove a u stanju je da ih dobro istranžira. I vi ćete reći: ”pa ovo je već sto puta prežvakano.”. Jeste, ali stil i način na koji priča vodi ovu igru je ipak nešto posebno. Sam uvod u priču je jako atmosferičan, dijalozi kao i sami pasusi pisani su rukom nekog veštog čoveka koji je kao nikada u jednoj video-igri odigrao jedan redak ples na tačnoj a neizmerno tankoj granici između gotik-dark nihilizama, i tolkinovsko-pagansko-fantazijskih mitologija. Cela igra ima tri velika, ogromna nivoa, grad(Pont-U-Gwaith), šumu i tvrđavu gde se odigrava i konačni obračun. Izvođenje je u 3D izometrijskom okruženju, što jako dobro paše na ovaj žanr, a krećete se po “sobama”. Tu su standardne opcije poput inventara, konzumiranja istog, postavljanja pitanja prolaznicima i korišćenja predmeta, a posebna fora je to što se većina predmeta u igri da omirisati, što vam dodatno daje informacije o tome šta treba raditi. U svakom slučaju igra je takva da svaki nivo treba dobrano pročešljati kako bi se rešila određena zagonetka i zadatak, a igru izdvaja i detalj što u gradu nailazite na ključeve koji otvaraju kuće na određenim adresama i tako poput malog lopova pelješite već opustošene kuće(u kojima je svaki komad nameštaja detaljno opisan i da se “omirisati”). Urbanizacija jednog igračkog prostora par ekselans, što dosta govori o trudu programera. A neprijatelji su razni, tu su glavni pre svega orkovi sa kojima ćete se najviše družiti, zmajevi, varvari, paukovi, pacovi, undeadi, ogrovi i zećići koji skakuću po šumici a koje posle možete žive smazati. Sami kvestovi su logični i treba samo truda da bi se obavili. Specijalnu draž u igri su dijalozi sa NPC-ovima u igri, od kojih svako verno priča neku svoju priču, a većina njih grca u bedi ili se raduje što se nije pridružila gomili kostiju na koje svugde nailazite. Memla na prvom nivou je neverovatno dobro prenesena i ulazak u krčmu recimo, predstavlja malu oazu gde sve izgleda pomalo drugačije. Odlazak na drugi nivo(šumu) nudi mnogo vedrije pejzaže, ali ne i manje neprijatelja i traganja, a redak i gotovo umetnički momenat je to što je ova igra povezana sa nekim delima književnosti kao i drugim igrama ali na suptilan način i to ću vam ostaviti da sami otkrijete(biću toliko bezobrazan te ću vam reći da igra u jednom trenutku ima referencu i na marihuanu). Na samom kraju, trećem nivou po konačnom obračunu dešava se vanserijski obrt u priči video-igara u koji su uključeni i neki članovi najuže familije našeg protagonste(dalje detalje neću otkrivati). Zanimljiv je i način snimanja pozicija u igri, nalazite tu i tamo “time reverse” napitke koje kad popijete dobijate opciju da snimite igru. Dijapazon konzumljivih predmeta je veoma širok i kreće se od najtipičnijih napitaka(neki od njih vas mogu učiniti nevidljivim), preko voća, mesa, pa sve do primirisavanja ljudskog mesa(kanibalizam je veoma prisutan element u ovoj igri, jer se orkovi hrane ljudima) što dovodi do povraćanja našeg junoše.
  Grafika u igri je nešto neverovatno i neviđeno na Amigi u to doba. Fantastični crteži i prepoznatljiv stil Marka Jonesa najviše doprinose atmosferi igre. Korišćenje boja je doktorska disertacija na temu, a animacija likova je odlična. Zvuk je takođe fantastično uklopljen u priču i ideju igre, počevši od odlične uvodne melodije do vrlo vernih zvučnih efekata na kojima se mnogo radilo, što se i čuje. Zvuk olujnog vetra i ptičica u šumi bolji je od prokletih gudača ovog vremena. Atmosfera u igri je možda i najbolja ikada koju sam video negde, današnji 3D rpg-ovi, usled tog prokletog tranzita na 3D izgubili su ono što je ova igra imala da ponudi po tom pitanju. Recimo da je Diablo II donekle primirisao ovakvom mraku, i to je to čega mogu da se setim. Dovoljno je pogledati u baklje kako sijaju na zidu i sve će vam biti jasno, pritom želim da podcrtam da ovo nije vapaj nikakvog tužnog retro-nostalgičara, uživam ja i u Skyrimu(takođe opisan na našem blogu), verujte mi na reč. Balans u igri je fenomenalan, ako imate živaca da lutate nivoima. Stvar je u tome da je ova igra “super” na način na koji su “super” albumi grupa Tool ili Block Out. Dakle teško i nije za svakoga. Ali borbe zaista nisu teške i uz malo vitlanja mačem, sa svakim se da razračunati, a kvestovi su poređani na perfektan način tako da ne remete priču.
  Darkmere je moja lična preporuka svakome ko voli avanture među video-igrama, bilo koje vrste. Igra je jednostavno neverovatna i dan danas nisam siguran da sam kvalitetniju igru igrao. Priča koja će vas lako uvući i neverovatan opis svakog detalja mogu da od vas načine strpljivog čoveka koji će imati živaca da se sa ovom igrom sudari, a i da je okrene što se meni desilo kao klincu posle nekoliko meseci tumaranja. Neke igre su drage, neko su užasno zabavne, a Darkmere je prokleto najbolji.

KVALITET JEDNE VIDEO-IGRE DIREKTNO JE PROPORCIONALAN BROJU VELIKIH PEČURKI KOJE SE U NJOJ NALAZE! BRE!

Grafika: 10
Zvuk: 10
Atmosfera: 10
Balans: 10

Ukupna ocena: 10
 
Clyde

понедељак, 02. јануар 2012.

X-Men


Godina: 1992
Izdavač: Konami
Žanr: Beat 'em Up
Platforma: Arkade


WTF!?

  Izdavačka kuća Marvel je 1989. pokušala da pokrene crtanu seriju inspirisanu jednom od njenih najkvalitetnijih i finansijski najisplativijih franšiza. Pilot epizoda nazvana "Pryde of the X-Men", iako izvanredno nacrtana i animirana, nije prošla dobro zbog užasno banalnog kid friendly scenarija(potpuna suprotnost stripskim radovima Johna Byrnea/Chrisa Claremonta koji se tradicionalno bave prilično odraslim, ozbiljnim i mračnim temama), većinom promašene karakterizacije kao i katastrofalnog voice-actinga i još goreg castinga. Za ime božje, Wolverineu, najpopularnijem liku i jedinom Kanađaninu za koga Ameri ne misle da je pička, su dali australijski akcenat. To se jednostavno ne radi. Ko god je mislio da je dobra ideja da Logan izigrava Krokodila Dandija i koristi frazu "dingo" umesto "bub" zaslušuje rektoskopiju adamantijumskim kandžama. Skrnav kakav jeste, ovaj crtani je(iznenađenje) ipak poslužio kao osnova za čak  dve video igre. Prva je čuveno NES đubre "The Uncanny X-Men" jebene "Duge Smrti" LJN-a iz 1990.(najgora igra po stripu ikad), a drugi legendarni, po memljivim fliperanama besomučno pikani Konamijev arkadni naslov iz 1992. kojim ćemo se u daljem tekstu pozabaviti.
  Postavu X-Mena, identičnu onoj iz crtaća, sačinjavaju fanovima omiljeni Cyclops, Colossus, Wolverine, Storm, Nightcrawler i omraženi disco exploitation marketinški stunt Dazzler. Zašto se ona našla ovde deceniju nakon izumiranja trenda i umesto Rogue stvarno nije jasno. Na stranu nerd faktor, svi likovi su odlično reprezentovani, poseduju osobene moći i, kako i treba, razlikuju se po karakteristikama kao što su snaga, brzina, agilnost, domet udarca. Skrol je vrlo gladak, a bazične žanrovske kontrole(udarac, skok, specijal i njihove kombinacije) odlične. Po uzoru na takođe Konamijevu Vendetta-u, ovde možete prebijati protivnike koji leže na zemlji što dodaje na intenzitetu borbi, atmosferi i više je nego zadovoljavajuće zahvaljujući sjajnoj animaciji pokreta. Unikatne mutantske moći su razorne specijalke koje instantno uništavaju sve pred sobom, a svaka upotreba istih skida tri crtice energije. Varijetet neprijatelja nije neki jer se tokom avanture mahom bijete sa mini-sentinelima koji dolaze u nekoliko klasa različite boje. Ima i drugih protivnika, ali se oni pojavljuju sporadično i na određenim nivoima. Manjak raznovrsnosti, za divno čudo, ne smeta zbog izuzetne dinamike i dosta razvijenog AI-a. Karakteristično za Konami zloće vrlo dobro manevrišu što doprinosi izazovu. Bossevi su neki od najviđenijih u X-Men serijalu(Pyro, Blob, Wendigo, Nimrod, The White Queen, Juggernaut, Mystique i naravno Magneto) i umeju biti jako nezgodni čak i kad im provalite slabosti. Svi su dosta teški, ali se mogu preći bez gubitka života osim Magneta koji je nemoguć. Za njega su jedini lek specijal i nekoliko kredita.
  Vizuelni dizajn je odličan, na tragu radova Johna Byrnea/Dave Cockruma iz perioda kasnih 70-ih ranih 80-ih, najikoničnijeg i možda najboljeg doba X-Mena. Detaljnost svih likova je vrlo dobra dok se za poprilično praznjikave pozadine može samo reći „solidno“. Daleko od toga da su loše, ali je evidentno moglo mnogo bolje. Ipak, atmosfera dela na kojem je igra bazirana je estetski uspešno prenešena.
  Sa druge strane, zvučna slika je mediokritet mediokriteta i kao da pripada potpuno drugom ostvarenju. Soundtrack posebno odudara jer je u pitanju najgluplji sranje-disko koji možete zamisliti. Najzanimljivije u celoj stvari je što je intenzitet akcije takav da ćete registrovati tek toliko da je prisutan bez obraćanja pažnje na sadržaj. Efekti su o.k. i prikladno odabrani mada repetativni. Voice acting nije najsjajniji, ali zaslužuje poseban kredit zbog kvaliteta zvuka i prisutnosti u zavidnoj meri za jedno arkadno ostvarenje ranih devedesetih.  
  Igra je, iako bazični, repetativni beat 'em up, vrlo zdrava i zabavna, naročito ako se igra u društvu(postoje verzije za 2, 4 ili svih 6 igrača). Kultni likovi i visok replay faktor je preporučuju svima željnim akcije.

Jel ono Fredi Kruger?


Grafika: 7
Zvuk: 5
Atmosfera: 9
Balans: 8

Ukupna ocena: 8


Frank Horrigan

субота, 31. децембар 2011.

Santa's Xmas Caper

Godina: 1992
Izdavač: Zeppelin Games
Žanr: Platformska
Platforma: Amiga

Dok stojim nad dimnjakom, delimično pijan...
 


   Pošto je nova godina, valjalo bi se pozabaviti sa igrom koja obrađuje tu tematiku. Ceo ovaj praznični period karakteriše atmosfera odmora i pravljenja planova za sledeću godinu, tako sam i ja hteo da uradim jednu malu, slatku platformsku igru koja nije biser za Amigu ali dobro dođe u ovim danima. U pitanju je igra Santa's Xmas Caper Zeppelin Gamesa. A upravo sam te momke najbolje pamtio po igri Frankestein sa Komodora, gde su pokazali da nisu masteri, ali da nisu nikad ni promašivali srž video igara.
   Dakle, vi ste Deda Mraz, i cilj vam je da kroz sedam nivoa, skakutanjem skupite sve poklone koje se na njima nalaze kako biste na kraju nivoa otvorili veliki poklon i nastavili dalje. Ceo ambijent i dizajn nivoa je u novogodišnjem fazonu, znači nivoi nisu raspoređenji u klasičnom šuma-naselje-lava-kosturnica-zamak šablonu. Tu su uspavane kućice pokrivene snegom, dimnjaci iz kojih se puši, bandere pokrineve snegom, kao i ogromni pileći bataci koji vise po tom ljubičasto-ka-narandžastom nebu tako karakterističnom za Amigine igre(ovim su valjda hteli na lak način da se izdignu iznad osmobitaša koji nisu bili u stanju to da izvedu). Neprijatelji su uglavnom generički, velike (dal) sijalice koje skakuću, ljubičasti BLOBOVI, ljubičasti puževi(ovu igru ko da je radio Filmation jbt, sve je ljubičasto) i velike grudve koje naleću na vas. Sve njih možete privremeno zaustaviti grudvama kojih imate u beskonačnosti, a pazite da ne skliznete sa krova jer onda ginete. Same poklone nije teško skupiti, oni jesu razbacani po nivou, ali su uglavnom lako dostupni i uz malo tajminga zaista nije teško postići to. Posebno kul momenat je smrznuto sunce koje tako gleda u prazninu i samo čeka kad će proleće da dođe.
  Grafika je blagoispodprosečna, svi božićni elementi su tu ali ipak je to Amiga i moglo je mnogo i bolje. Skrol je solidan ali nije supergladak. Zvuk se svodi na glavnu božićnu melodiju i par varijacija na temu na kasnijim nivoima, što je moglo i ozbiljnije. Atmosfera u igri je dobra, prava novogodišnja. A balans je u pravom smislu te tako dobrodefinišuće reči, "onako". Nisu se programeri pretrgli oko izazova, igra je na momente prelaka, ali su kontrole dobre i nema tih prokletih bafera koji krasi današnje igre i koji čini recimo Super Meat Boya gotovo sizifovskim izazovom. Sad je Nova Godina i ne moramo da potežemo(dvolitarke piva) kao za Prvi Maj, jel...
   Ovo nije ni dobra ni bitna igra za Amigu, ali pruža dovoljno šarma i zabave za jedno novogodišnje popodne. Ako volite opskurne platforme, možete se oprobati. A vama srećnu Novu Godinu želi ekipa GameBlobsa!
  

Veliki bataci, to je tako normalno...
  

Grafika: 5
Zvuk: 4
Atmosfera: 8
Balans: 5

Ukupna ocena: 6


Clyde

среда, 28. децембар 2011.

Terry`s Big Adventure

Godina: 1989
Izdavač: Shades
Žanr: Platformska
Platforma: C-64


Jež sa pužjim očima.

   Terry`s Big Adventure je jebeno dobra igra. OK znam da je to klon Maria maltene isto koliko i sestrice Đana, ali to je klon na jedan drugačiji suptilniji način. Otkako sam je uključio kao klinac nisam mogao da se skinem sa nje sve dok je nisam okrenuo, i danas moj revitalizovani Komodor često ume da pusti ovu igru.
  A igra zaista i vozi kao avantura. Dečkić Teri, zaigrao se sa svojom jojo lopticom i odlutao daleko od kuće. Zadatak je jednostavan, provući se kroz desetak mastodonskih nivoa do svoje kuće. A nivoi su prelepo dizajnirani i vrlo raznoliki. Od simpatičnih šumica i dolina sa velikim pečurkama(dada, znam...) preko pećina, i visoravni koje gledaju u zvezdano nebo, pa sve do tajanstvenog zamka. Sve ovo je jako dobro uklopljeno i nonstop će vam se činiti kao da ste junak nekog crtanog filma, što skoro uvek pali kod video igara. Neprijatelji u ovoj igri su jako raznovrsni i veoma dobro animirani, tu su nekakvi ježocrvi, velike šargarepe koje hodaju, zvezde koje skaču na var, ježojednorozi kao i kamenje koje se budi i juri na vas, kreativno nema šta. Sa većinom njih možete se razračunati sa vašim jo-joom(naskakivanje ne pali), a ako kupite dovoljno pečurkica(da da...) pritiskom na space vaš junak naglo potamni u tenu i može da baca i male bombice na njih. Ako otkrijete pravu platformicu na koju treba skočiti u toku nivoa, može vam se otvoriti i tajni bonus nivo. U igri ima dosta elemenata i pečurkica koje skupljate, a najvažniji su balončići kojima skupljate slova svoga imena. Kada skupite sve, postajete neuništivi na jedno dvadesetak sekundi i tada samo pičite napred. Ponekad rešenja nisu jednostavna, treba sačekati pravi tajming, kada će određena vrata da se otvore, ili prava pokretna platforma da naiđe ali to je i suština jedne punokrvne platformice.
  Grafika u igri nije vrhunska, neko bi rekao i pomalo siromašna, ali neverovatno prijatna i u funkciji igre. Treba pohvaliti i gladak skrol, odličnu upotrebu boja i dobru animaciju likova. Zvuk jeste siromašan, dve odlične melodijice od po pola minuta i to je sve. Šteta, jer su te melodijice zaista dobre.  Atmosfera je odlična, već spomenuh da vuče na neki crtani film, a i raznovrsnost ambijenata u nivoima pomaže. Balans je vrhunski. Iako Teri ima inerciju goru i od Maria, trebaće vremena da se sa ovim savladate, raspored neprijatelja i prepreka je fantastičan i taman na onoj odličnoj granici između izazova i zabave. Kontrole su odlične, i naš dečko reaguje osetljivo na svaki dodir kontrolora.
  Iako nije baš najoriginalnija igra na svetu, ova igra je apsolutna preporuka jer ima dovoljno svojstvenih kvaliteta kojima se ističe u moru mediokritetskih platformi svoga doba. Na momente mi se čak čini da su neki nivoi bolje dizajnirani i od samog Maria, a ako želite da vidite da li je ova blasfemija tačna, emulator/C-64 pa i sami proverite!
  

Kvalitet jedne video igre direktno je proporcionalan broju velikih pečurki koji se u njoj nalaze.
   


Grafika: 8
Zvuk: 6
Atmosfera: 10
Balans: 10

Ukupna ocena: 9.5


Clyde


петак, 23. децембар 2011.

Batman : Arkham City

Godina: 2011
Izdavač: Warner Bros. Interactive
Žanr: Akciona avantura
Platforma: PC

Ko Terminator...

  Batman: Arkham Asylum je na svojoj strani imao faktor iznenađenja jer se retko ko nadao tako dobro struktuiranom izdanju, sa druge strane baš taj adut je izbijen iz ruku njegovom nasledniku. Svi su manje više bili svesni šta bi trebalo očekivati, ali postavljala su se pitanja kako kvalitativno i prirodno unaprediti već odličnu igru koja je podigla lestvicu jako visoko. Iako je drugi deo bio u planu još od perioda priprema za Asylum, rad na nastavku bilo kog uspešnog projekta je uvek osetljiva stvar zbog pritisaka sa različitih nivoa. Srećom po sve nas odgovorni rukovodioci u Warner Bros.-u su pokazali da imaju sluha i neograničeno poverenje u kreativni tim koji, barem kada je Batman u pitanju, nikad nije podbacio. Pametno su procenili da će im se ne mešanje u stvaralački proces višestruko više isplatiti nego nakaradni pokušaji kreiranja marketabilnijeg i glupljeg „toyetic“ proizvoda.  
  Tokom protekle dve godine sve vesti koje smo dobijali od  Rocksteady-a i Warner Bros.-a su bile ohrabrujuće i krajnje pozitivne. Za početak, povratak scenariste Paula Dinija, odličnog pisca i poznavaoca Batman mitosa, je garantovao kvalitet priče koja se direktno nadovezuje na događaje odigrane u najpoznatijoj fiktivnoj ludari, a ponovno angažovanje gotovo kompletne glumačke postave predvođene nenadjebivim Kevinom Conroyem i Markom Hamillom vrhunsku dramsku izvedbu. Traileri i demonstracije gameplaya su dozirani taman koliko treba da popale raju, prezentuju neke od novina bez previše otkrivanja i održavaju hype koji je poprimao epske razmere kako se datum objavljivanja približavao. Dodatnu pomamu je izazvala informacija da se nakon pune dve decenije maestralnog tumačenja Mark Hamill za sva vremena oprašta od „Klovnovskog princa zločina“ najavivši tako kraj jedne ere. Kao da to nije dovoljno, „procurela“ vest da Mr. J. umire na kraju je predstavljala ekvivalent gašenja požara benzinom. Kako jednom tako ikoničnom, kompleksnom liku omogućiti dostojnu, efektnu finalnu šalu i zadovoljstvo poslednjeg smeha? U godini ridikulozih, neopravdanih hypova(ko je rekao Duke, Rage?) Batman: Arkham City je postao jedini naslov u stanju da opravda prevelika očekivanja, ali je strah od neuspeha ipak bio prisutan. E, pa jebeni Batman je potpuno u skladu sa svojim karakterom uspeo u nemogućem i još mnogo toga više, ali idemo redom. 
  Sa početka jedino što igra pokazuje je da neće biti ispod standarda Arkham Asyluma, ali i ne mnogo više od tipičnog nastavka. Tehnikalije poput grafike i animacije su, naravno unapređene, a kao što znamo one same po sebi ne čine dobro ostvarenje. Zanimljivo, startujete kao Catwoman, a kako je ona nov lik čiji se stil borbe i karakteristike razlikuju od onih najpoznatijeg Gothamovog sina ne može se sa sigurnošću reći da li je i koliko gameplay napredovao. Njeno pojavljivanje je najvećim delom marketinški trik jer nije prominentna koliko je u najavama obećano, ali je u funkciji priče(taman koliko je potrebno) i ne skreće previše fokus sa glavnog kursa. Već posle par minuta nalazite se u koži Brucea Waynea i prava zabava počinje. Nakon intrigantne uvodne sekvence postaje jasno da su ulozi značajno podignuti na svim poljima. Estetika je slična onoj iz AA međutim, DirectX11 i pogotovo Physix sistem dovode ovo ostvarenja na korak od realnosti. Deo Gothama pretvoren u ogroman zatvor po uzoru na Menhetn iz Carpenterovog „Escape From New York“ je krajnje impresivan. U pitanju je živo mesto velike površine sa razvijenom infrastrukturom čija svaka cigla ima karakter. Naseljen je ni malo ljubaznim likovima koji egzistiraju nezavisno od delovanja našeg heroja i podeljeni su u nekoliko međusobno suprotstavljenih frakcija. Zajednički imenitelj im je mržnja prema Batmanu pa ćete se često upuštati u pesničenje sa kriminalcima nižeg ranga koji nemaju direktan uticaj na radnju jer morate proći kroz njihovu teritoriju. Animacija i fizika su vrhunski, svi pokreti izuzetno prirodni, a facijalne ekspresije i lipsinc slabije jedino od viđenih u L.A. Noir. Odlično izbalansirane beat 'em up i stealth deonice su dinamički fantastično isprepletane i ponovo čine okosnicu gameplaya. Već pri prvom sukobu su evidentna unapređenja u igračkoj mehanici. Freeflow 2.0 je sve ono što je original trebao biti. Kontrole su mnogo bolje, fluidnije i daju neuporedivo više slobode. Poboljšanim reakcijama glavnog lika su pridodati novi potezi i lakša(ne gluplja) manipulacija gedžetima. Predivan kinematografski ugođaj(kamera i njeno kretanje su savršeni) koji pruža ovako koncipirana akcija je sada mnogo organskiji. Batman bolje manevriše i koristi prednosti lokacija i iako je stelt suštinski ostao isti načini na koje može onesposobiti protivnike su višestruki. Isto važi i za lebdenje pomoću plašta koje je glavni vid transporta od tačke A do tačke B, osnova za faktor iznenađenja i dosta vazdušnih napada. Sloboda kojom Betmen raspolaže je na zavidnom nivou u svim elementima(kretanje, fajt, stelt, lebdenje, spravice), svetlosnim miljama ispred one u Arkham Asylum. Grad je njegovo igralište u pravom smislu te reči. Bazični neprijatelji su za nijansu inteligentniji, podeljeni u nekoliko klasa i bolje opremljeni(više tipova hladnog i vatrenog oružja, zamki kao i oklopa). Njihova brojnost je sa jedne strane dobrodošla jer se iskustveni poeni brže skupljaju učestalim makljanjem. Konfrontacije sa supernegativcima su spektakularne, izazovne, dinamične, napete i genijalno osmišljene. Svaka je posebna na svoj način, kao uostalom i likovi protiv kojih se Mračni Vitez bori, ali se sukob sa Mr. Freezeom koji uči na greškama i prilagođava Batmanovim trikovima posebno izdvaja. Da misleća strana našeg heroja ne bi bila zapostavljena pobrinuo se Edward Nigma a.k.a. The Riddler. Najslabija karika prethodne igre, (imbecilno lako)sakupljanje njegovih trofeja, sada zahteva aktivno angažovanje sive mase. Da bi ste pristupili većini morate rešiti neku vrstu zagonetke. Igra je delimično koncipirana po principu RPG-a jer pored glavne priče postoji dvanaest sidequest-ova koje opcionalno možete rešavati kako se pojavljuju ili nakon kompletiranja osnovne storije. Varijacije u težini i sadržaju povećavaju raznovrsnost i obogaćuju i onako sjajno osmišljen proizvod. Tu dolazimo do scenarija koji je svojevrsno pogonsko gorivo. 
  Arkham Asylum karakteriše svedenost i izražena klaustrofobična crta, a Arkham City potpuno drugačiji pristup. Priča je još mračnija, grandiozna, sa početka dosta razuđena zbog velikog prostranstva i kvantiteta supernegativaca(što u glavnoj, što u sporednim misijama), ali Paul Dini ne bi bio majstor kakav jeste da nije u stanju da naizgled nepovezane, nabacane elemente/likove maestralno spoji u koherentnu celinu epskih proporcija i pri tom prevaziđe najluđa očekivanja. Kvalitet pripovedanja i dijaloga postaje sve bolji kako igra odmiče da bi kulminaciju dostigao u katarzičnom finalu. Kad fantastičan scenario iznesu isti takvi glumci uspeh ne može izostati. Apsolutno svako iz ekipe je izvukao najbolje iz sebe i dao maksimum. Ipak, iznad svih stoje snažni, postojani Batman Kevina Conroya i manično-energični Joker Marka Hamilla. Njihova poslednja zajednička scena je jebeni doktorat koji tera trnce niz kičmu.
  Pravi filmski soundtrack i autentični efekti su šlag na torti koji toliko doprinosi atmosferi da je čak i zvučna slika tokom odjavne špice nešto posebno.  Treba napomenuti i pregršt DLC-ova, challengea i kampanja gde se možete usavršavati, menjati skinove i/ili opcionalno igrati kao Catwoman, Robin ili Nightwing. 
  Batman: Arkham City je ne samo najbolja Batman igra ili najbolja igra rađena po stripu ikad već i najbolja igra 2011. godine, istinsko remek-delo gde je svaka komponenta apsolutno savršena. Bili vi fanovi stripova ili ne ovo je must play izdanje za svakog gejmera koji ceni kvalitet i drži do sebe.
 

Betmenov grupni fajt...hmmm....
Grafika: 10
Zvuk: 10
Atmosfera: 10
Balans: 10 


Ukupna ocena: 10
 

Frank Horrigan