Stronghold 3

Godina: 2011
Izdavač: Firefly Studios
Žanr: Strategija
Platforma: PC
 

Everything is sooo greeen...

   

  Stronhgold III je najveće đubre koje sam odigrao na PC-u u zadnje dve godine. Ovakva sramota, bol, i odvratnost koju sam osetio može da se poredi samo sa ozbiljnim lošim stvarima koja vam se mogu desiti u realnom životu. Igrajući ovu igru neka tri dana, prosto je jako teško odakle početi sa zasluženim pljuvanjem. Možda je bolje vratiti se u vremeplov desetak godina ranije...

  Originalni Stronghold beše predivna igra, koju i danas rado uključujem. Bili ste u ulozi mladog veleposednika, koji zajedno sa par vojvoda želi da vrati slobodu u pokorenu Englesku od četiri zle dahije(basnoliko prikazani kao četiri životinje). Taj cilj se postizao izgradnjom zamaka koji branite od neprijatelja. Tu su bili neki klasični strateški momenti, poput prikupljanja resursa, pravljenja seljaka zadovoljnim ili uplašenim, i naravno slobodne izgradnje zidova, kula i raznih zamki i smicalica za borbu. Ono što je krasilo prvi Stronghold je jako dobar balans, predivna srednjevekovna atmosfera i estetika i sasvim pristojna priča. Posle jednog zvaničnog nastavka i par spinofova(sve te igre su lošije prošle od originala), na Stronghold III se čekalo sa velikim nestrpljenjem, pošto je najavljeno "resetovanje odnosa".

  Ono što smo dobili može se opisati kao "3D prvi Stronhgold, samo mnogo gluplji, ružniji i teži". Priča je jadna i besmislena u prvoj kampanji, Zli Vuk je navodno živ(a dobro se sećam da sam ga proburazio i bacio sa vrha kula na kraju prvog dela), i sad je na dobrim momcima da ga spreče u osvajanju zemlje. Po kretanju igre, videćete da je interfejs relativno sličan kao onom iz prvog dela, ali je opet komplikovaniji i neuporedivo sporiji(to je taj "vista" sindrom, kada vam trebaju 5 klikova za nešto za šta vam je ranije trebalo 3). Postavka je istovetna, nijedna velika novina nije ubačena, a izbačeni su neki slatki detalji koji su davali dušu prvom delu. Tako sada u toku igre nema one predivne akustične muzike, a da ironija bude veća, možete čuti seljane kako zvižduću staru melodiju. Kada se akcija svodi na isključivo zvučne efekte, onda oni moraju biti vraški dobri, a zapravo su i oni ispodprosečni. Grafika u igri je jednostavno ružna, sav šarm se izgubio u toj čuvenoj 3D tranziciji, mnoge igre su obolele od ovog sindroma ali retko gde je taj gubitak šarma ovako očigledan. Prikaz mape i građevina je potpuno bland, a boje su blede i isprane. Animacija likova, jedinica i seljana je jako ukrućena i loša. Međutim najveća "zvezda" ove igre je sam gejmplej. Igra je umobolno spora, treba deset puta više vremena nego u prvom delu da bi se postiglo nešto, a nivo težine je imbecilno težak. Hej, pa to se sve može podesiti u meniju, prvi deo je to imao zar ne? E pa dragi moji, sve je to danas izbačeno, kome treba podešavanje brzine i nivoi težine...dalji dokaz da je igra jako zbrzana su i sekvence između misija, koje deluju kao crteži sa časa likovnog pančevačke gimnazije(sa sve hipsterskim neodređenim žarom u očima). Nemam ništa protiv ilustracija namesto filmovanih sekvenci, ali neka one budu kvalitetne. 

  Igra nastavlja da propušta vodu gde god stigne daljim igranjem. Mapa je izuzetno nepregledna, građevine su prevelike i teško ih je manipulisati, čini se da je prostor za izgradnju jako skučen. Samo izgradnja zidova i zamaka je takođe zaglupljena time što je zakomplikovana. Jedina simpatična novina koju sam primetio je to što se standard i veličina kuća sada menjaju od fensi kuće na sprat do kolibe u zavisnosti koliko su daleko od centralne zgrade u kojoj ste vi kao veleposednik. Ovo jeste kul momenat, ali i on je odrađen veoma neizbalansirano. 

  Jednostavno, Stronghold III je retardirano dete ovog serijala, apsolutna abominacija koja kvari lepu uspomenu na prvi deo. Živ primer kako traljavo i nespretno okruženje iz 2011. može da bude izuzetno lošije od retro-izgleda iz 2001. Sve se izgubilo, sav šarm i lepota su otišli. Međutim, pored tih očekivanih propusta i logičnih sledova ove odvratne tranzicije u igrama, dobili smo i neverovatno neizbrušenu i neizbalansiranu igru sa zapravo poprilično manje opcija i mapa nego što je ranije bilo. Momci iz Firefly-a zaslužuju zatvor za ovo. Apsolutno razočarenje godine. Odoh da igram keca...

Jebi se, "djevo"...

  

Grafika: 3
Zvuk: 3
Atmosfera: 2
Balans: 1

Ukupna ocena: 1.5

Clyde

Rage

Godina: 2011
Izdavač: Bethesda Softworks
Žanr: FPS, vožnja, semi-open world
Platforma: PC

Kroz prašumu i pustinju Južne Srbije...

  Svaki čovek ima kurac od pola metra. Tih znamenitih 50 centimetara sačinjavaju stvarna dužina i marketing. Ovaj aksiom u različitim varijacijama možemo primeniti na sve sfere života pošto je ljudsko društvo i onako ustrojeno po principu buvlje pijace. U konkretnom slučaju ćemo ga primeniti na najnovije, dugo očekivano čedo legendarnog id Software-a – RAGE koji je agresivna marketinška kampanja najavljivala kao „osmo svetsko čudo“. Na kraju je ispalo po onoj narodnoj: „Tresla se gora, rodio se miš“. Ispunivši samo deo obećanog, finalni produkt nije opravdao očekivanja publike opijene mahinacijama reklamnog sektora za koji je i Dinkić u jeku predizborne kampanje malo dete. RAGE ni u kom slučaju nije razočarenje poput Duke Nukem Forever, ali ni groundbreaking izdanje koje je igračka zajednica očekivala.  

  Vizuelno, ovo je jedna od najambicioznijih i najimpresivnijih igara ikada kreiranih. Nijedna tekstura se ne ponavlja, detaljnost je prejebena, a prostranstva su ogromna i odlično osmišljena. Madmaxovski wasteland nikad bolje i vernije nije izgledao. Grafika je zaista fascinantna, ali u punom sjaju ne može da uživa niko ko ima mašinu jeftiniju od 800 evrića i komponente starije od 2 meseca. Problemi optimizacije i gomila bagova koji karakterišu PC verziju su već postali legendarni. Neoprostivo za bilo koju igru koja se radila ovoliko dugo. Lično nisam imao nikakvih problema sa učitavanjem tekstura, međutim, kad posmatram objekte i ambijente sa distance sve izgleda predivno, poput razglednice, ali kada im se približim gube na detaljnosti i oštrini. RAGE je prvenstveno rađen za konzole, a konverzija nije baš najsrećnija. Jebote, kad je jedan John Carmack, legenda PC gejmerstva, mrtav ‘ladan izjavio kako je PC platforma prošlosti jasno je gde se nalazimo.    Zvučni efekti su odlični, autentični, ali se ne mogu otrgnuti utisku da su mogli biti i bolji. Odličan soundtrack je vrlo dobro uklopljen, atmosferičan i namerno low-key. Voice acting je generalno pristojan, međutim, ništa više od toga. Istinski A-list talenti poput Johna Goodmana su mogli biti bolje iskorišćeni, a glavni razlog za naizgled nemotivisanu izvedbu pojedinih glumaca je izuzetno banalan scenario sa kojim nisu mogli uraditi više. Generički zaplet i fabula ni najmanje ne moraju biti mana ukoliko su dijalozi vrhunski napisani(najbolji primer je Max Payne), a oni su u RAGE-u jako slabi. Kardinalni greh za igru ove magnitude i ambicije.  

  Što se same priče tiče, kliše kliše sustiže, a radnja je sledeća: Neki asteroid se sprema da nasilno penetrira u majčicu nam Zemlju. Svi bitniji ljudi koji treba da osiguraju opstanak vrste kakvu je znamo su obezbeđeni u komorama za hibernaciju unutar vaultova/arki zakopanih nekoliko stotina metara ispod površine(sličnost sa Falloutom, naročito trojkom, je više nego očigledna, pogotovo kasnije). Vek i koju godinu nakon udara protagonista igre se budi iz sna i shvata da je jedini preživeli iz svog skrovišta. Svet je otišao u božju mater i njime čvrstom rukom vlada general, takođe poreklom iz prošlosti, koji je osigurao da se nakon određenog broja godina iz hibernacije probude samo on i lojalni mu ljudi. Sudbina našeg junaka je da preživi u wastelandu, pronađe ostale arkove, oslobodi preživele i izazove revoluciju.  
  Tradicionalno za id Software, priča ne zahteva angažovanje sive mase, a odličan gameplay nadoknađuje sve manjkavosti. Budući da su praktično izmislili FPS žanr Carmack i co. su ovde kao svinja u govnima. Ljudi jednostavno znaju kako se pravi kvalitetna pucačina. RAGE ne donosi ništa što do sada nije viđeno u drugim naslovima, ali je princip „pobij sve što mrda“ dinamički osvežen taman koliko treba. U wastelandu postoji nekoliko frakcija i tipova neprijatelja koje se razlikuju po snazi, agresivnosti, agilnosti, opremljenosti i inteligenciji. Sukobljavaćete se kako sa ludim berzerkerima koji u stilu Satana Panonskog jurišaju nožem na rocket launcher tako i sa onima kojima nije strano taktiziranje, međusobna saradnja, korišćenje armora, zaklona i prednosti terena. Niko nije tipično topovsko meso pa je potrebno prilagoditi se borbenom stilu protivnika i okruženju od situacije do situacije. AI je za svaku pohvalu, a animacija pokreta, fizika i lokalizovanje pogodaka su na najvišem trenutno mogućem nivou. Neprijatelji reaguju odgovarajuće, gotovo realistično, u zavisnosti od toga gde su pogođeni, kojim oružjem i sa koje razdaljine. Nemojte se iznenaditi ukoliko olovom krene da vas filuje  polumrtvi lik koji jedva drži pucu i sedi u bari sopstvene krvi i telesnih izlučevina. Vaš arsenal je sastavljen od manje-više standardnih oružja, ali posebno raduje činjenica da svako od njih poseduje karakterističan „kick“ koji proizvodi fenomenalan osećaj kad „oduvate“ protivnika. Na raspolaganju vam je nekoliko različitih tipova municije koje možete menjati u svakom momentu. Inventar karakterističan za RPG igre je pregledan i vrlo dobro organizovan, a elementi kao što su džeparenje leševa, učenje, konstruisanje različitih naprava, upgrade oružja i kreiranje razornijih tipova municije najviše potsećaju na rešenja viđena u Bioshock-u.   

  Trkački delovi su takođe odlično realizovani. Kontrole su fantastične, balans izuzetan, a ponašanje vozila u velikoj meri zavisi od ugrađenih komponenti. Kvalitetnije gume, motor, boost, amortizeri i armor zaista prave razliku. Tokom igre ćete doći u posed pet vozila različitih performansa koje možete naoružati do zuba svime i svačim. Krljanje sa banditima po pustari pruža tonu zabave, ali pored toga ima i svoju praktičnu primenu u vidu kinte i sertifikata koje dobijate za svako uništeno vozilo. Njima plaćate nove, bolje delove, a kad skupite određeni broj stičete pravo da učestvujete u organizovanim trkama. Plasiranje među prva tri obezbeđuje dodatne poene kojima otključavate više rangove takmičenja. Dobro osmišljen i još bolje realizovan koncept igre unutar igre. Sa druge strane, „open world“ treba prilično labavo shvatiti jer je kretanje u mnogome ograničeno za naslov koji se tako fura.

   E, sad da pređemo na negativne aspekte gameplaya kojih nema mnogo, ali meni kao pripadniku stare garde izuzetno idu na reproduktivne organe.  Novi naraštaj igrača mahom ne trpi ni nagoveštaj poraza pa smrt u video igrama postaje tabu sa svakim novim naslovom koji pretenduje da bude komercijalni hit. Filozofija „svi su pobednici“ za posledicu ima suviše laku igru koja, ma koliko dinamična i zabavna bila, ne pruža pravi izazov. Nisam ni za ekstrem „pogibija=marš na početak nivoa/igre“, ali kroz RAGE sam se prošetao bez izgubljenog života na nightmare nivou težine. Kako da igrač testira i usavršava sopstvene kvalitete kad ne može da oseti progresiju jer je kurtoazijom programera u startu darovan maltene god modom. Iz sveg gore navedenog proizilazi moja druga velika zamerka - advanced municija za štoljpi i shotgun jebe mater svima što, uz izuzetak snajpera, ostalo, navodno naprednije i jače, oružje čini potpuno bespotrebnim. Kad je već tako trebali su samo njih da nam daju, a ne da dobijem jebeni BFG iz kojeg nisam opalio ni jednom jer nije bilo potrebe.  

  Najveće razočarenje su nedostatak finalnog bossfighta i neviđeno jadan kraj. Taman kad naš junak napravi neverovatno sranje vladajućim autoritetima i dođe do momenta koji bi trebalo da označava početak konačnog, epskog rokanja igra se neočekivano naglo završava. Skaradno kratki cutscene praćen odjavnom špicom tendenciozno oglašava da smo zapravo stigli samo do kraja prvog dela, prelomne tačke u većoj priči i da počnemo pripreme za već isplanirani nastavak. BULLSHIT!!! Nakon svih kontroverzi vezanih za RAGE baš me zanima da li će se plan izdavača i developera ostvariti. Donekle mi se sviđa ideja da se protagonista ni u jednom momentu ne susretne sa glavnim negativcem o kome konstantno kenjaju gotovo svi NPC-ovi. Maltene slučajno uništenje Hi-Tech ultra-militantne imperije od strane random šabana koji samo zahvaljujući svom bland liku uspeva da se utopi u masu i izbegne radare poseduje karakterističnu crnohumohnu crtu zbog koje smo uvek voleli id Software.  

   RAGE uopšte nije loša igra. Naprotiv. Šta više, u pitanju je vrlo dobro izdanje, ali je evidentan neiskorišćen potencijal. Tradicionalno za igre id Software-a, replay vrednost je visoka, mada, ironija leži u činjenici da će joj retko ko ikada ponovo posvetiti vreme. Fanovi čistokrvnih pucačina imaju Bulletstorm, ljubitelji FPS-RPG-open world post-apokaliptičnih avantura Border Lands i Fallout: New Vegas, agresivni „vozači“ Twisted Metal i Burnout serijale pa se postavlja pitanje zašto igrati papazjaniju koja zadovoljava samo do izvesne mere?

De si, rode!

Grafika: 9
Zvuk: 9
Atmosfera: 8
Balans: 8

Ukupna ocena: 7.5


Frank Horrigan

Iji

Godina: 2008

Izdavač: Daniel Remar

Žanr: Plaformska pucačina sa rpg elementima
Platforma: PC

Izvini, jel znaš koliko ima sati?

  Iji je jedra ralativno novija "mala" igra koja u sebi na vrlo kvalitetan način pravi spoj između platformske igre, pucačine i rpg-začina kao žanra, a sve je to odeveno u klasično japansko maga-anime ruho. Cela igra je jako mala po veličini, a napravio ju je samo jedan čovek.
  Na samom početku vas uvode u priču o ženi-kiborgu koja je jedina preživela bla-bla-bla i koja mora da spave planetu od invazije vanzemaljaca(ne, od invazije letećih svinja jbt). Kada krenete sa prvim nivoom, koji se odvija kao i mali tutorial, na prvi pogled bićete malo odvraćeni grafikom, ali ćete se vremenom opustiti i utonuti u svrt ove igre. Igrom se krećete u standardnom platformskom 2D maniru, a poseban fazon daje što u ovom futurističkom okruženju non stop preko interfona komunicirate sa vašim prijateljem koji vam daje razne hintove u igri. Iji je jedna zajebana ali poštena cura-kiborg, sa jakim osećajem za moral, i to klupko će se dobro rasplesti konverzacijama u toku igre. Ali ume i da se naljuti, i ako je budete dobro kontrolisali, napraviće dar-mar i pravi rusvaj vanzemaljcima napucavanjem i šutiranjem istih. U igri ima osam oružja, raspoređenih u dve grupe, komato i tassen(šta god to značilo, recimo da su tassen "ljudskija" oružja", a komato "vanzemaljskija" oružja). Takođe, na posebnim stanicama možete i kombinovati više oružja, u jedno superoružje čime povećavate njegovu ubojitost. Dok igrate igru, skupljate exp. poene i levelujete, ovde je jedna od najdubljih dimenzija igre jer u zavisnosti da li budžite snagu, sklonost ka tassen ili komato oružju ili sposobnost hakovanja šifara i vrata, zavisiće dobrano i vaš put. Odavno nisam video tako kvalitetnu implementaciju rpg elemenata u neku igru koja suštinski nije rpg. Sami neprijatelji su ti klasični Robotekoidni roboti u japanskom fazonu, neki od njih su laki a za neke od njih trebače vam pun arsenal. Moje omiljeno oružje je bacač raketa, jer je dovoljno jak a ne baca vas u stranu kad pucate. Usput kupite razne dodatke, poput exp. poena, healtha i naravno neizbežne municije. Ono što takođe igru izdvaja je priča koja vas postepeno sve više i više uvlači u priču i kasnije uviđate da su dijalozi ovde poprilično višeslojni za jednu "malu" video igru. Čik da vidim da Bethesda zaposli nekog ko zna ovakve dijaloge da napiše. U igri ima i tih sitnih a jako bitnih detalja, poput mini-igara sa krakovanjem kodova, ćak i cele mini-igre(neka floating platforma u vektorskom fazonu). U igri imate i nekoliko žilavih bosova(svaki sa svojom pričom) a finalni obračun posebno je epski.
  Grafika u igri je slaba i ispodprosečna, ovo je jedina stvar koja vas u početku može odvratiti od igre. Animacija je kvalitetna i vadi malo stvar, mada se čini da svim nacrtanim likovima fali malo privlačnosti. Muzika je odlična, to su moderne metal-rok teme sa kvalitetnim melodijama koje lepo pasuju u pozadini. Zvučni efekti su takođe sočni i hrskavi, dodatno doprinose ugođaju. Balans je zaista vrh vrhova. Odavno nisam igrao igru koja je tako dobro prokleto uklopila sve, nonstop ćete želeti da idete dalje i da napredujete, i akcija i priča i kvalitetne kontrole lika navode vas na to. Atmosfera je takođe veoma dobra, iako je ambijent poprilično jednoličan, unutar samih prostorija nalazi se dovoljno detalja koji će vas privući.
  Iji je poseban dragulj u svetu gejmersta, zaista odslikava onu američku "more than meets the eye". Jedna visokokvalitetna igra sa svim neophodnim elementima zabave, ali i dobre pucačine. Ponoviću samo, ovu igru je u celosti napravio jedan čovek, Daniel Remar. Mislite o tome.

Partizani i Nemci.

Grafika: 4
Zvuk: 9
Atmosfera: 9
Balans: 10

Ukupna ocena: 9

Clyde

Odyssey

Godina: 1995

Izdavač: Audiogenic

Žanr: Plaformska avantura

Platforma: Amiga
  

Ti mene strelom, ja tebe mačem.

   

  Odyssey je igra za koju nisam načisto da li i u kolikoj meri je povezana sa čuvenim Homerovim epom. Na momente se čini da igra jeste parafraza epa, a na momente se čini da je neko samo želeo da iskoristi univerzalni termin da bi se opisalo dugo putešestvije glavnog junaka u igri. A to putešestvije je zaista ogromno.

  U ulozi ste mladog ratnika-čarobnjaka-avanturiste koji mora da obiđe sedam velikih ostrva, pokupi sve što mu treba odande i obračuna se sa nestašnim kraljem koji se nalazi na centralnom ostrvu. Na početku imate nelinearni izbor od tri ostrva(koja su prikazani na lepo dizajniranoj mapi), a drugim ostrvima pristup je moguć kada nabavite određeni kristal na prethodnom ostrvu. Sama igra deluje kao platforma, naš mladić mršave građe vitla svojim mačem i skakuće okolo. A neprijatelji su malo neobičnije sorte za igru ovakvog tipa. Iako ćete se susreti i sa ljudskim protivnicima u vidu nervoznih mačevaoca(sa sabljama većim od njih) ili strelaca koji sa visine ispaljuju strelice na vas, poseban utisak će ostaviti mali kameni ljudi koji se pretvaraju u kamenje i konstantno viču "uga!" što je nekako čudno. Obilaženjem ovih(najverovatnije mediteranskih) ostrva naićete i na drvo sa kojeg rastu jabuke koje vam daju energiju ali i sa kojeg rastu mali zeleni ljudi koji vam neće naškoditi kada padnu sa drveta i počnu da se švrćkaju(!?). Ostrva su zaista velika i ima mnogo prostora za lutanje, moraćete dobro da se pomučite oko gotovo nepreglednog seta poluga, platforma i zamki koje je potrebno zaobići kako bi se pokupio neki neophodan predmet ili ključ koji otvara vrata za dalji progres i napredovanje. Iako je ovo daleko od klasične platforme, u igri ćete se dobrano naskakati i naizbegavati neprijatelja, čak i češće nego što ćete se latiti mača, koji je nekako slab i nema onu ubojitost koja vam je neophodna. Najlakše je obračunati se sa paucima koji mile po zidovima, a za kamene ljude je potrebno zaista mnogo udaraca jer se oni posle raspadaju po principu Ponga na još više sitnijih delova koje valja uništiti. Ono što je definišući momenat ove igre je mogućnost menjanja oblika u razne životinjice kao što su skakavac, mungos, bubica, orao i naravno neizbežni kamen(mislim da je neko od programera bolovao od kamenofilije) koji vam omogućavaju drugačije kretanje i mogućnost prolaska kroz uske prolaze, ili skok na veću platformu što ljudsko biće ne može. Ako se ikada dogurate do kraja, imate mali rusvaj po kraljevom dvorcu i slobodni ste uz animaciju ptice koja odlazi u letu.

  Grafika u igri je i simpatična i neobična. Interesantna je upotreba boja, iako ambijent često deluje repetativno i pomalo siromašno. Animacija sprajtova je odlična i dodatno doprinosi atmosferi. Zvuk u igri se svodi na uvodnu prosečnu melodiju i zvučne efekte koji su kao i grafika, ne posebno kvalitetni ali imaju nekog svog šarma i neće vam nijednom zasmetati. Atmosfera u igri je zaista dobra, ima nekog klasičarskog šmeka, povezanog sa fikcijom i namerno ostavljenom prazninom u priči što vam daje mašti na volju. Svi elementi ostrva su dobro prikazani i uklapaju se u zgodnu geografsku celinu. Balans je što se tiče kontrole lika dobar, ali težina igre je opterećena njenim kvantitetom. Zadaci u igri su solidne, ali ne i preterane težine, ali je zato neprestanost zagonetski i prepreka zamarajući. Treba zaista mnogo živaca da bi se napredovalo u ovoj igri.

  Ovo je jedna od onijih čudnijih igara kojima se vraćate i igrate ih a da niste načisto zašto. Ima dovoljno šmeka i izazova, ali i objektivnih manjkavosti koje će odvratiti prosečnog igrača. A možda sam samo latentni kamenofil...

 

Razgovor s kamenom.

 

Grafika: 7
Zvuk: 7
Atmosfera: 8
Balans: 6

Ukupna ocena: 7

Clyde

Aggressors Of Dark Kombat

Godina: 1994

Izdavač: ADK

Žanr: Borilačka

Platforma: Arkade

  

Družina od vješala.

  Da se ne lažemo, još od 1991. versus tabačine(pogotovo japanske) su esencijalno Street Fighter II sa drugačijim skinom. Osnovni koncept je uvek isti, a kvalitet finalnog proizvoda zavisi od umeća razvojnih timova da kreiraju osobene karakteristike, zanimljive likove i izbalansiraju celu stvar. U slučaju borilačkih igara zaista nije potrebno izmišljati „toplu vodu“ pa naslovi čiji gameplay odudara od šablona pretstavljaju pravu retkost. Aggressors Of Dark Kombat spada u malu grupu onih koji su pokušali nešto drugačiji pristup.

  Na prvi pogled AODK deluje kao još jedan SF klon zbog sličnog, kvalitetnog manga/anima dizajna i inspirisanosti akcionim B filmovima, ali se tu svaka sličnost završava. Primena izvođenja karakterističnog za beat 'em up naslove predstavlja zanimljivu odluku i prijatno iznenađenje. Kontrole su svedene na tri dugmeta(ruka, noga, skok), ali to ne znači da ne postoji pregršt raspoloživih udaraca. Omogućeno kretanje gore-dole-napred-nazad po pozadini drastično povećava manevarski prostor i u velikoj meri doprinosi kvalitetu samog gameplaya koji je operisan od buttonmashinga i zahteva šahovsko taktiziranje. Povremeno će neko od likova iz pozadine pred borce baciti motku, improvizovani buzdovan, ašov ili molotovljev koktel koji mogu iskoristiti kao argument tokom konstruktivne razmene mišljenja. Još jedna novina je nepostojanje rundi. Sve se svodi na jednu veliku, dugu tučnjavu. Fajteri poseduju ogroman health bar od četiri nivoa, a svaki zadati udarac regeneriše malo energije. Najzanimljiviji momenat je njihovo umaranje. Kako borba odmiče počinju da se znoje, ostaju bez daha i nakon pada sve teže ustaju. Inkorporiranje realnih elemenata je ovde savršeno izvedeno. „Magije“ tipa „Hadouken“ su potpuno odstranjene, a kao zamena za njih je ponuđen razorni Gan-Gan iliti Crazy Attack koji skida i do dva nivoa energije. Može se aktivirati čim se napuni skala u dnu ekrana. U 90% slučajeva ovo je instant kill potez koji dodatno tera igrače na oprez. Borci su odlično osmišljeni, nacrtani i animirani. Unikatni su kako vizuelno tako i po stilu borbe, snazi i izdržljivosti. Iako poseduju različite karakteristike, tokom sukoba se da primetiti prilično ujednačen odnos snaga. Prednosti i mane svakog od njih su sjajno izbalansirane tako da niko nije izrazito dominantan ili slab. Izuzetno visok AI protivnika uslovljava poznavanje njihovih stilova, osmišljavanje efektnih taktika i razvijanje vanserijskog tajminga. Dobar kontranapad je zlata vredan, a drndanje po komandama i bezumno srljanje ne vode nigde. Igra je dosta teška, ali ne i nefer.

  Zvučni efekti i soundtrack su jako dobri, a posebnu pohvalu zaslužuje voice acting jer likovi pričaju na jezicima zemalja iz kojih potiču.

  Duh vremena je sjajno reprezentovan u ovom naslovu. Dovoljno je samo baciti pogled na protagoniste i na osnovu njihovog izgleda jasno se može ukapirati šta je bilo IN u prvoj polovini devedesetih. Zanimljivo je i poigravanje sa naslovom. Inicijali naziva su istovetni sa inicijalima izdavača, a K umesto C u reči kombat je direktna posveta Mortal Kombatu.

  Za žanr netipičan gameplay je izdvojio AODK iz gomile vs naslova i tokom vremena obezbedio igri status kultnog klasika. Ostaje za žaljenje što je u svoje vreme ovo ostvarenje prošlo relativno nezapaženo.

Guz-geri.

Grafika: 8

Zvuk: 8

Atmosfera: 9

Balans: 8

Ukupna ocena: 8

Frank Horrigan

Limbo

Godina: 2010
Izdavač: Playdead
Žanr: Platformska/logička
Platforma: PC

Kolariću paučiću...

  

  U poslednje vreme platformski žanr se vraća na velika vrata. Jednostavno, ta forma pruža mnogo zabave i ostavlja programerima dovoljno prostora da se razigraju pa možda i sami zabave. Posle neverovatnog Super Meat Boy-a, underground gejmersku scenu dobrano je uzdrmao Limbo, platformska igra posebnog šarma, estetike i osećaja.

  Igra počinje bez ikakve priče, budite se u mračnoj šumi i samo po odnosu veličine glave i ostatka tela možete pretpostaviti da je reč o dečaku. Krećete se sa leva na desno i nemate nikakvo oružje, sve što imate je dosta mali skok i mogućnost da se u stilu Prince-a uhvatite za ivicu. Nigde nema nekih dodataka, niti neke priče, sve što vidite je surovi crno-beli ambijent i neka logika da idete dalje. Vremenom, nailazite na paukove, zamke za medvede, i neke male siluete ljude koji vam prave zvrčke. Sve to se da izbeći ako malo mućnete glavom, u igri ima mnogo poluga, zupčanika, kutija za postavljanje, liftova i prekidača. To jeste klasičan set predmeta za svaku iole logičku igru, ali ovde su zamke i zagonetke dobile posebnu dimenziju zbog konstantnog mraka u kome se nalazite i fenomenalne zlokobne atmosfere koja vas navodi da idete dalje. Ovo je klasičan dokaz one stare floskule "manje je više" koju su rabili neki krautrock muzičari 60-ih godina prošlog veka. Jednostavno, manjkom priče, Limbo nam je otvorio prostor da sami iskreiramo priču i ideju, i napravimo mesto među policama našeg mozga za ovog bezimenog dečaka. Odličan je prelaz u igri između divlje u urbanu sredinu, koja se kasnije pretvara u nešto što bi se moglo okarakterisati kao propali pogon neke fabrike. Poseban momenat koji će neke oduševiti, a neke i iznervirati, su nekakvi crvići koji vam sisaju mozak sa plafona, tada možete samo da kontrolišete skok i ništa više što zahteva dodatno ulaganje veštine. Naravno da progredija i težina igre rastu, ali nijena zagonetka nije umobolno teška, Uz malo veštine i dobrih refleksa sve se da preći. Igra ima neobično zanimliv kraj, koj je u maniru cele igre. Minimalistički a opet tako privlačan.

  Grafika u igri je odlična, odavno neko sa dve boje i nijansama sive nije postigao nešto tako jako i efektno, prosto ćete se zalepiti za ekran. Zvuci u igri su takođe viša klasa, lede krv u žilama i doprinose neverovatnoj atmosferi koju igra poseduje. Balans je takođe visokokvalitetan, na internetu ima žalbi kako je igra prekratka ali pretpostavljam da od toga boluju igrači mlađe generacije koji bez 360 sati gejmpleja neće ni da pogledaju igru. Limbo je jedno veoma holističko iskustvo kome kvantitet ne predstavlja polaznu osnovu za nadomeštaj kvaliteta. Kontrole u igri su odlične, iako naš lik ima ograničene mogućnosti, na svaku zadatu komandu reaguje spremno. O atmosferi sam već govorio, poput nekog starog evropskog animiranog horor filma je, postoji jaka komnponenta koja će vas konstantno terati da igrate do kraja.

  Limbo dokazuje da nade sa gejmerstvo ima. Limbo pokazuje da nade za umetnost ima. Limbo pokazuje da nade za čovečanstvo ima. Treba li da istaknem da je ovu igru napravilo svega nekoliko ljudi?

Grizi metak.

Grafika: 10
Zvuk: 9
Atmosfera: 10
Balans: 9

Ukupna ocena: 9.5

Clyde

Max Payne

Godina: 2001
Izdavač: Gathering Of Developers
Žanr: Pucačina iz trećeg lica
Platforma: PC

Nije Kijanu Rivs!

 

  Vraćanje svojevremeno velikim hitovima, naročito inovatorima, je uvek zanimljivo jer se tek sa određene distance pouzdano može reći koji su naslovi istinski, vanvremenski klasici, a koji svoju slavu duguju isključivo nekoj fori i periodu u kome su se pojavili. Hronos je surov sudija pa tako nekad izuzetno popularne naslove danas ne bi igrali ni za živu glavu dok drugima ni godine ni zastarela tehnologija nisu oduzele ni malo igrivosti i šarma. Naprotiv. „Max Payne“ spada u kategoriju retkih zverki koje su se pojavljivale u pravo vreme, pomerale granice, ispisivale nova pravila i redefinisale žanrove i gejming industriju generalno, a da pritom budu školski primeri vrhunskih igra.
  Nakon decenije od izlaska(i u komparaciji sa aktuelnim naslovima) ovaj brainchild finskih programera okupljenih pod firmom „Remedy“ je i dalje impresivan. Temeljno se radilo četiri godine, ništa nije prepušteno slučaju, a uložen trud, posvećenost i ljubav izbijaju iz svakog segmenta.
  Scenarista Sam Lake, ujedno i čovek koji pozajmljuje lik Max Payneu, je napisao fantastičnu neo-noar storiju baziranu oko jedne tako jednostavne stvari kao što je osveta. Mračno, cinično, oporo i inteligentno delo u najboljoj tradiciji hard-boiled krimi majstora poput Dashiell Hammetta, Raymonda Chandlera ili Mickeya Spillanea. Baratanje čuvenim žanrovskim klišeima je izvedeno tako dobro da je jednoj, u osnovi, hiljadu puta ispričanoj priči data nova dimenzija i svežina. Odluka da se za cutscenes umesto animacija mahom koriste paneli koji potsećaju na istrgnute stranice grafičke novele se može okarakterisati jedino kao genijalština. Dodatkom voice-overa cela stvar samo dobija na težini. Stilizacija je besprekorna, a naracija, njen tok i sveukupni voice acting spadaju među najbolje svih vremena. James McCaffrey nam je vokalno savršeno portretisao ogrubelog čoveka koji prolazi kroz pakao i zaista nema šta da izgubi.
  Zvučni efekti su autentični i ne mogu biti bolji. Ova činjenica je itekako značajna prilikom igranja jer svako oružje poseduje karakterističan zvuk tako da tačno može da se oceni šta od arsenala zlikovci poseduju. Glavna tema je izuzetna i verno oslikava atmosferu igre i stanje u kome se njen protagonista nalazi. Ostatak soundtracka predstavlja kombinaciju tema različitih žanrova koje su umešno, pametno iskorišćene i sklopljene u koherentnu celinu.  
  Engine MaxFX je odličan i ovo je jedna od igara gde su po prvi put korišćene fotorealistične teksture. Digitalizovani New York izgleda fantastično, ambijenti su bolesno detaljni, a okršaji, naročito sa bosevima, se odvijaju u impresino dizajniranim lokalitetima. Većina stvari trpi oštećenja i zaista je impresivno posmatrati ivericu, staklo i malter kako lete tokom puškaranja. Likovi, naročito Max, se kreću vrlo prirodno i animacija je dobra u onolikoj meri u kojoj je to tadašnja tehnologija dozvoljavala. Isto važi za sveukupan izgled modela.
  Igra je podeljena u tri ogromna poglavlja sastavljenih od po nekoliko nivoa(redom - 9, 5 i 8). Nije tajna da su stilizovani akcioni spektakli Johna Wooa, a ne „Matrix“, predstavljali glavnu inspiraciju za koncept gameplaya koji je fantastično realizovan. Napetosti, dinamike i uzbuđenja ne manjka tako da ćete konstantno biti na „iglama“. Dolazićete u sukob sa različitim tipovima neprijatelja, od džankija i sitnih vaćaroša, preko mafijaških ajkula sve do vladinih agenata i elitnih komandosa. Prilagodljivi AI protivnika i sistem lokalizovanja pogodaka značajno doprinose celom iskustvu. U gameplay je implementiran (tada)novitet po imenu bullet time(trade mark ovog naslova) koji omogućava igračima da poput najvećih akcionih heroja u velikom stilu čiste ulice New Yorka od kriminalne gamadi. Iako vizuelno impresivan, BT ovde nije samo u svrsi kurčenja već ima praktičnu primenu kad stvari postanu čupave i zaista morate posedovati osećaj kada ga treba upotrebiti. Max Payne poseduje jedinstven kinematografski vibe, a da ni jednog momenta ne zalazi na teritoriju interaktivnog filma.
  Sve komponente su vrhunskog kvaliteta, a njihov savršeni međusobni odnos je ono što „Maxa Paynea“ stavlja u kategoriju „više od igre“. U jednom paketu smo dobili video igru, grafičku novelu i radio dramu, spoj na koji su se retki usuđivali, a koji je samo šačica znala pravilno realizovati.

I tebe ću da napunim olovom...

P.S.
Što se tiče abominacije u vidu holivudske travestije po imenu „Max Payne“:
Dragi rukovodioci studija,
Kad bazirate film na igri koja je poznata po savršenom scenariju nije baš pametno da pokušavate da napišete svoju „bržu, veću, bolju“ verziju.

Grafika: 10
Zvuk: 10
Atmosfera: 10
Balans: 10

Ukupna ocena: 10


Frank Horrigan

10 Najružnijih likova koje vodite u istoriji Komodora 64

 

  Ok, Komodor je za današnje grafičke standarde krš i tako gledano možemo ga danas lako ismevati. Međutim, u toj kompjuterskoj ružnoći bilo je i dosta zabave i prostora za imaginaciju. A neki od likova su zaista prokleto ružni i urezuju se u sećanje dublje nego drugi. Proverimo ko su ti šampioni dizajna i pikselaste estetike...



10. Jet Set Willy

 

  Ok, igra je kult i sigurno cu biti prokazan od strane fanova zbog stavljanja ovog modifikovanog belanca na listu. Iskreno, programeri su jednog naglo obogaćenog Maničnog Rudara mogli daleko bolje i privlačnije da prikažu. Ovako dobili smo loš eksperiment izmeđi dvogodišnjeg deteta sa albinizmom i nečega čemu je mesto u šnenoklama.

Goli mali, neobrezani albino-kurac.

  


9. Bop n Rumble

 

  Nisam znao da je Hulk Hogan imao gej brata blizanca. Pogledajte te žute gaćice. Čovek je baš uklopio boje. Bop n Rumble je sjajna igra i ružnoća ovog lika zapravo doprinosi otkačenoj atmosferi. A frizurom bi mogao da nadjača i Motley Crue i Poison zajedno.

Što su mi fine gaČice...

8. Adams Family

 

  Da li je ovo Gomez ili Fester? Čim ne znate, jasno vam je na šta ovo liči(kakva genijalna rečenica...). Glavom bi se reklo kao ipak Gomez, stasom ipak Fester. Prava je šteta što programeri nisu bolje iskoristili potencijal estetike ovih uvrnutih likova. Možda bi bilo bolje da su stavili Lurča da vodite, a možda bi bilo najbolje da ova igra nikada nije ni napravljena, jer je sranje.

Kao retro-gotik sranje...

7. Bruce Lee

  Još jedan veliki hit sa Komodora, ima nešto između splintera obojenog u žuto i boksera perolake kategorije za protagonistu. Još kad dodamo one idiotsko skakutanje u stilu prosečne bubice, shvatamo da su fanovi Komodora teški mazohisti jer često se čuje da je ono jedna od najboljih igara, baš kao i gorespomenuti Jet Set Willy, Impossible Mission i ostale veoma veoma zabavne igre.
  

Ovo je velika uvreda za jednog kung-fu majstora.

  

6. Nemesis The Warlock

  Neko je definitivno maznuo onu napravu iz filma "The Fly" i ubacio konja i muvu. Bolje da su igru nazvali "KonjoMuva-Veštac u borbi protiv zlog Španca Torkemade".

Ružniji i od Džefa Goldbluma...

5. Badge Bandit

 

  Da li je to hobotnica ili odmetnuti policajac. Koga briga, važno je da ova igra "može da se igra", a igra je do moga....

Ma isti Džems Bond!

4. Oskar

  "A šta kažete da u igru ubacimo bakicu sa velikim sisama u ljubičastom kombinezonu, stavimo joj kaubojski šešir i sačmaru?". Ko god je pravio ovu igru, mora da je bio omiljen među dilerima droge. 

 Everything is sooo greeeen....

3. Henry

  Ovako bi izgledao svaki štreber-superheroj, samo kad ti ljudi što se bave superherojima ne bi znali da crtaju. Mada su mu oči "insektne", ovde se ipak bez veće sumnje radi o ljudskom rodu. Možda ne bi bilo loše napraviti figurice sa ovim likom, čisto za plašenje dosadne i glupe dece.

Čak ga se i mesec boji...

2. Mr. Steam The Lady Killer

U mene je nos vel`ki!

  Kakav magnet za žene! Ovaj šmeker je svoje boje uklopio bolje i od Srećka Šojića a igra je takva da ćete momentalno imati noćne more već iste večeri. Jako me zanima koja kombinacija opijata je korišćena pri kreiranju ovog "čudovišnog" zavodnika.

1. I-Xera

  Ok, ovo sranje izgleda kao nešto što je pas ispovraćao, zatim ostavio na suncu jedno pet dana a potom je palo pedeset litara kiše. Ako niste znali I-Xera je robot. Da, robot. Prosto je neverovatno kako mašta može da proširi naše vidike. Ovo žuto govno apsolutni je šampion ružnoće u predstavljanju nekog lika. Ko god je crtao ovo, jahao je sve zmajeve sveta, a možda je samo pušten iz ludnice pre vremena.
  

No comment...

  

  

  Naravno sve ovo je u svrhu zabave, ili da se poslužimo čuvenim geslom "Ne može ona da bude toliko ružna koliko ja mogu da budem pijan..." Uživajte u ovim vrhunskim ostvarenjima!

Clyde