The Adventures Of Batman And Robin

Godina: 1994
Izdavač: Konami
Žanr: Akciona Avantura
Platforma: SNES

Neko sa ovog bloga MNOGO voli Betmena...

  

  Šta reći za „Batman: The Animated Series“? Besprekorno remek-delo koje je revolucionalizovalo svet animacije jedinstvenim stilom i do tada neviđenim pristupom izvornom materijalu. Uzevši samo najbolje iz bogatog stripovskog nasleđa, uz input svežih, originalnih ideja, i fantastičnu, kinematografsku vizuelizaciju, Bruce Timm i Paul Dini su nam predstavili najbolju inkarnaciju Batmana ikad - mračan, ozbiljan, zajeban i bez trunke humora, onakav kakav je oduvek trebao biti. B:TAS je zapravo stilizovani neo-noir gde je svaka epizoda koncipirana kao mini film, sa orkestriranim soundtrackom i odličnim glumcima koji su, gotovo isključivo, davali glas samo jednom liku. Kevin Conroy i Mark Hamill će zauvek biti upamćeni kao definitivni glasovi Batmana i Jokera. Iako je crtana serija u pitanju, zbog tona i obrađivanih tema, u njoj odrasli mogu da uživaju čak i više nego deca. Za krajnje neupućene, zamislite animiranu verziju The Dark Knight-a i to vam je to. Nikada se bilo kakav naslov nije pojavio na špici, ali je tokom druge sezone (kada je ova igra bila u produkciji) od strane televizijske kuće FOX serija zvanično preimenovana u The Adventures Of Batman And Robin iako se Robin pojavljivao sporadično. Čak je i ovde prisutan samo kao NPC.

  Grafički dizajn je do poslednje sitnice baziran na vizuelnom stilu animirane serije. Art Deco estetika Gotham-a pleni, a detaljnost multilayer pozadina i likova je zapanjujuća. Animacija je na izuzetno visokom nivou i tek nas vidljivi pikseli podsećaju na činjenicu da je u pitanju igra, a ne izgubljena epizoda. 

  Zvučni efekti su, iako pomalo uobičajeni, kvalitetni i adekvatni. Prava je šteta što se voice acting svodi na svega par vrisaka, iako je to sasvim opravdano kapacitetom kertridža. Glumačka ekipa serije spada među najbolje u istoriji i ostaje za žaljenje što ovom prilikom nisu demonstrirali svoje umeće. Sjajni dijalozi su u potpunosti preuzeti iz epizoda i prezentoveni u formi dialog box-eva. Konami je ovde iskoristio pun potencijal fantastičnog muzičkog skora kompozitorke Shirley Walker koji je karakterisao i davao posebnu, mračnu, krajnje ozbiljnu crtu animiranoj seriji. Ton i ritam se menjaju u zavisnosti od situacije, a međusobna različitost tema, pored uspešno izgrađene atmosfere,  obezbeđuje osobenost svakom od poglavlja.

  Kontrole su izuzetne, odličnog responzibiliteta i default rasporeda koji opcionalno možete menjati. Batman poseduje raznovrsnost napada, a može i blokirati udarce što je više nego korisno, naročito prilikom bossfights-a. Na raspolaganju ima raznovrsne gedžete koji nisu tu samo radi pokazivanja. Apsolutno svaki je svrsishodan, a od korišćenja pojedinih u pravom trenutku zavisi prelazak nivoa. Na primer, kad krećete na Strašila logično je da će vam trebati gas-maska. Na startu svakog poglavlja, nakon što u najavi vidite koji stanovnik Gotama čini nestašluke, možete iz jazbine poneti sve gedžete ili odabrati samo one koji će vam koristiti tokom date misije. Ukoliko zaboravite potrebno nije smak sveta, u svakom momentu se možete vratiti u Batcave, ali imajte na umu da je cena za taj potez početak nivoa kao startna pozicija.  

  Igračko iskustvo i sveukupan doživljaj su neverovatani. Nivoi su adaptacije potencijalno najboljih epizoda serije. Gameplay je maštovit, dinamičan, napet, do zla boga zabavan i zahteva mozak i reflekse podjednako. Beat 'em Up, platformski, logički i driving stage elementi su sjajno isprepletani i uklopljeni u koherentnu celinu. Bazični neprijatelji su klonirani gangsteri, ali ne treba potcenjivati ni njih ni njihovu ljubav ka vatrenom oružju. Na kraju svakog nivoa vas očekuje neko od živopisnih negativaca Gotham City-a. Unikatnost bosseva nije samo u izgledu, borbena taktika im se međusobno razlikuje i svaki sustet ima svoja pravila. Očekivano su nezgodni, ali ako malo mućnete glavom problema neće biti. Karakteristično za Konami, svaki nivo težine ima različit kraj. Igra motiviše da okušate sreću i na hard nivou koji jeste teži, ali, zahvaljujući sjajnom balansu, ne i bolestan.

  Uz skorašnji „Arkham Asylum“ The Adventures of Batman and Robin je, bez konkurencije, najbolja igra Mračnog Viteza.  Izuzetna atmosfera animirane serije je uspešno emulirana, a sve u vezi Batmana i mitosa koji ga okružuje je odrađeno kako treba. Kada se kreativni tim ovako potrudi kvalitet i uspeh ne mogu izostati.

Ugledah i okomim se!

 

Grafika: 9
Zvuk: 9
Atmosfera: 10
Balans: 9

Ukupna ocena: 9.5


Frank Horrigan

Superfrog

Godina: 1993
Izdavač: Team 17
Žanr: Platformska
Platforma: Amiga
  

Klark Kent žabljeg sveta.

  Superfrog predstavlja jednu od najpotentnijih platformi svog doba, igru koja crpi sve najbolje iz čuvene platformske dihotomije Mario/Sonic. Team 17 je firma koja je pre Worms serijala bila poznata po možda i najkvalitetnijim igrama za Amigu i ova igra je školski primer te činjenice. Konkurencija u tom žanru nije bila laka (Zool, Robocod, Ruff 'n' Tumble, Brian The Lion...) ali su momci iz gorenavedene firme uradili sjajan posao.

  Sama priča je tipična do bola i oslanja se na bajke za decu. Tamo nekom princu zla veštica mazne princezu(jel lezbejka il' šta?) i pretvori ga u žabu. Žabac dobije bocu sponzora igre, Lucozade, te postane SuperŽabac spreman za akciju oslobađanja svoje drage. Tu i počinje sama igra, podeljena u čak šest ambijentalno različitih svetova(svaki svet ima četiri nivoa), a između petog i šestog sveta je i specijalni Project F nivo, koji parodira Team 17-ovu igru Project X. Samo izvođenje je klasično platformersko, skakućete po nivou dok ne skupite sve potrebne novčiće po nivou kako bi vam se oslobodio izlaz u sledeći nivo. Kupite još i razne voćkice, dodatke za letenje i ispaljivanje nekakve zelene kugle sa očima, a neke neprijatelje je moguće savladati i običnim naskakivanjem na njih. U igri ima mnogo raznih protivnika i neprijatelja, svi su u skladu sa svetom u kome se nalazite(a ti svetovi su: šuma, zamak, cirkus, piramida, led i svemir). Takođe, kao što svaka dobra platforma nalaže, u igri se nalazi mnoštvo skrivenih soba koje ćete otkriti prolaženjem kroz lažne zidove. Po završetku svakog nivoa, možete se oprobati i u mini igri koja predstavlja neku varijantu džekpota koja vam može doneti ekstra život. Pored neprijatelja, tu su i brojne zamke od kojih su najgori šiljci, njih ima svugde i nose celu energiju. Garant ćete najviše života izgubiti nabadajući se na njih. Ponekad treba malo i mućnuti glavom, nivoi znaju da budu jako veliki, ima poluga za pronalaženje i otvaranje neophodnih vrata.

  Sam šmek igre je alfa-platformski. Sve vreme ćete se oslanjati na vaše verno skakanje, što i priliči jednoj žabi. Inercije u kretanju ima, ali onako sa pravom merom i tu se recimo ogleda i kvalitet balansa ove igre. Grafika u igri je odlična, podseća na crtani film, animacija i skrol dobro definisani i glatki, baš kako treba. Zvuk je takođe kvalitetan, ne i vrhunski ali može se uživati u njemu jer doprinosi odličnoj atmosferi koju igra ima. Balans je odličan, počinje se lako, ali već u drugom svetu postaje čupavo. No strpljenje i vežbanje preciznosti skokova najveći su kapitalu ovoj igri, gde gotovo nema mesta sa besmislenim zaglavljivanjem, što je za svaku pohvalu. Jednom rečju, Superfrog nije laka igra za preći, ali ume da ceni igračev trud i sposobnost pamćenja.

  Superfrog je igra koja nije ništa gora od večnog Maria ili nafuranog Sonica(nadrogirani Mario na ekstaziju i LSD-u, mnogo droge treba da od jednog Italijana umislite da ste jež), ali je imala tu "nesreću" da se pojavi na daleko manje popularnom kompjuteru. Svako spominjanje ove igre je mali korak ka ispravljanju tih istorijskih nepravdica, kada neko delo svi zaborave a ono može rame uz rame da stoji sa najvećima.

Nisam znao da žabe jedu trešnje...

Grafika: 10
Zvuk: 9
Atmosfera: 10
Balans: 10

Ukupna ocena: 10

Clyde

Chase HQ

Godina: 1990
Izdavač: Ocean
Žanr: Simulacija vožnje
Platforma: C-64
  

I"m too old for this shit...

   

  Ponekad kriminalci nemaju previše sluha za policijske povike tipa "Pucaću" ili "Stoj, levi far ti ne radi!", pa samim tim potrebno je pribeći nešto ekstremnijim merama zaustavljanja istih, pogotovu ako ti krimosi voze Lamburdžinije i Ferarije. A nema lepšeg hapšenja nego zakucavati se konstantno u zadnji trap jurenih kola dok se ova skroz ne zapale. I eto vam radnje igre Chase HQ.

  Ova igra je jedna netipična simulacija vožnje, gde ste u ulozi policajca koji juri isključivo nevaljalce koji voze brza kola, i to kroz pet dugačkih nivoa potrebno je prvo stići do njih a zatim ih i "uhapsiti" gorespomenutim načinom. Na raspolaganju vam je ljuta mašina(valjda Lamburdžini), tri turbo punjenja kojim vozite nebu pod oblake, i radio stanica gde vam neka glupa plavuša sere šta i kako treba da radite. Sama kontrola vozila malo podseća na Out Run(samo kljakavije), tu su dve brzine, tri turba, i pseudo 3D skretanje levo-desno. Ambijent u kome se vozite je urban, uvek vas negde na početku dočeka raskrsnica gde treba da se odlučite na koju ćete stranu, što je krucijelno za pronalaženje neprijatelja, čiji vam je položaj i blizina prikazan na skali u desnom delu ekrana. Zanimljiv je i prolazak kroz tunel, koji neodoljivo podseća na onaj terazijski. Svi nivoi su poprilično slični, i osim par objekata sa strane i pokoje krivine, nema većih razlika. Protivnici si žilavi, trebaće vremena dok ih postepeno ne skršite, ima nekog ugodnog osećaja u lupanju tih kola, iako se to sve mora obaviti pre isteka vremena. Naravno da sve ne bi bilo toliko jednostavno, pobrinuli su se i drugi automobili, koji voze poput pijanih slepaca koji se vraćaju sa sabora trubača u Guči za Rakovicu. Same staze dizajnirane su ok, imate često osećaj kao da stvarno vozite kroz neki grad, što nije ispit koje je svaka igra ovog tipa iz tog doba položila.

  Grafika u igri je jednostavno, slaba i loša za tu godinu izdavanja. Igleda kao preslikana sa Spektruma, veoma slabo i siromašno je iskorišćena paleta boja, ali je zato preglednost i mogućnost razaznavanja elemenata u igri dobra. Skrol je loš i seckav, a nešto slično se može reći i za animaciju kola. Zvuk je takođe naporan, malo tipične stock muzike i nekoliko zvučnih efekata od kojih par mogu da prođu. Međutim na polju atmosfere i balansa ova igra stoji bolje i pruža više. Igra ima neki svoj šmek i atmosferu, nešto poput međunivoa ili oponašanja neke scene iz "Smrtonosnog Oružja", gde komotno možete da zamislite Martina Riggsa kako psihopatično seda za kola i udara druga kola dok taj ne crkne. Balans je takođe podnošljiv, uprkos seckavosti i sporosti igre, ipak se podosta ovde da preći i savladati, a i krivulja učenja je dobro izvedena.

  Sve u svemu, Chase HQ je jedna od onih "bizarnijih" i "nekvalitetnih" igara, kojima će te se uvek na neki način vraćati. Iako je delovala zastarelo i za svoje doba, sama ideja destrukcije kao jedinog rešenja oduvek je bila dobar recept za neku video-igru. Treba se nekad opustiti i dati u neku štetu, to je ono što se zove mentalna higijena!

  

Trebao sam da skrenem levo kod Lajkovca...

  

Grafika: 3
Zvuk: 4
Atmosfera: 8
Balans: 6

Ukupna ocena: 5

Clyde

Shank

Godina: 2010
Izdavač: Electronic Arts
Žanr: Sidescroll Akcija, Hack 'n Slash, Shoot 'em Up
Platforma: PC

A lepo mi je mama rekla da učim školu...

  U poslednje dve godine EA je, netipično za konglomerate, u više navrata krajnje prijatno iznenadio gejmere širom sveta naslovima koji udovoljavaju njihovim željama, a da pritom sadrže svežinu, kvalitet, originalnost i zanemaruju ili svode na minimum kretenske trendove. Odeljenje za ispitivanje javnog mnjenja sjajno radi svoj posao i očigledno ima ogroman uticaj na finalni proizvod. Jedno od takvih izdanja je i prošlogodišnji Shank, sideskroll akcija stare škole sa šminkom novog milenijuma. 

  Shank predstavlja odgovor na pitanje kako bi bilo da su kojim slučajem Quentin Tarantino i Robert Rodriguez umesto filma odabrali za poziv video igre. Ultranasilna priča o bivšem hitman-u meksičke mafije koji se sveti svojim nekadašnjim poslodavcima je direktan omaž pomenutom dvojcu sineasta. Jednostavan, ali efektan narativ izvanrednog ritma u kombinaciji sa brutalnom, visoko adrenalinskom akcijom predstavlja sve ono sto je razočaravajući Machete trebao biti. Nasilje je ekstremno, ali su šokantne scene krvoprolića donekle ublažene karikaturnom estetikom. 

  Animacija, dizajn likova, pozadina i ambijenti rađeni u stilu Genndy Tartakovsky-og(nama poznat kao autor crtaća Dexter's Laboratory i Samurai Jack) su izuzetni, detaljni sa pregršt osobenosti. Pokreti su fluidni, a skrol maksimalno gladak. Nisam ljubitelj flash animacije u igrama, ali moram priznati da je njeno korišćenje u ovom slučaju apsolutno adekvatano i opravdano. Svo vreme imate utisak da učestvujete u crtanom filmu što ne čudi ako se uzme u obzir činjenica da su na Shank-u radili vrhunski animatori. Kao i u slučaju Guilty Gear-a, ovo igri vizuelno donosi vanvremensku svežinu.   

  Zvuk je vrhunski. Efekti su na jako visokom nivou, svaki od mnogobrojnih zvukova autentičan, a voice acting gotovo savršen. Zvučnom koloritu ipak najviše doprinosi izvanredan soundtrack, na pola puta između radova Ennio Morriconea i Rodriguezovih auditivnih egzibicija. Atmosfera je toliko dobra da prosto možete osetiti meksičko sunce kako vas prži, smrad i pretnju kojom odišu zabačene ulice naselja od kojih je i bog odavno digao ruke. 

  Gameplay je brz, eksplozivan, prokleto zabavan i pre svega dinamičan. Na raspolaganju imate tri osnovna tipa napada, standardni brzi, teški i vatrenim oružjem, kao i gomilu grapple attacks-a i napada iz vazduha. Igračka mehanika je takva da ste prinuđeni da ih konstantno kombinujete. Nemogućnost oslanjanja na jedno oružje je dobrodošlo osveženje koje eliminiše bezumni buttonmashing ostavljajući prostor za osmišljavanje najefektnije taktike jer svaki tip raznovrsnih, inteligentnih neprijatelja zahteva poseban pristup. Izbalansiranost je dobra i izazov je fer, ali responzibilitet kontrola nije najsrećniji. Uglavnom ne postoje veći problemi dok se rokate sa pilićarima, ali prilikom bossfights-a, zbog nemogućnosti prekida animacije pojedinih poteza i specifične prirode sukoba, nastaje košmar. Katastrofalan odziv lika u tim situacijama predstavlja rak ranu ovog ostvarenja.    

  Ovakva igra odavno nije viđena. Shank je ekstremno politički nekorektan akcioni naslov koji se nikom ne izvinjava. Iako odenut u cartoon formu mexploitation žanra, dobrim delom verno oslikava ružniju stranu ljudske vrste i njenog postojanja.

Lešinari će imati gozbu danas.

 
Grafika: 9
Zvuk: 9
Atmosfera: 10
Balans: 7

Ukupna ocena: 8


Frank Horrigan

Spartacus: The Sword Slayer

Godina: 1988
Izdavač: Players Software
Žanr: Borilačka
Platforma: C-64
  

Ljudski paprikaš na rimljanski način.

   

  Ponekad, kada vam se ceo svet popne na glavu, ili vas recimo žena/švalerka/devojka/ma bilo ko iznervira, sve što poželite je KRV! KRV! i KRV! Naravno ako ste socijalizovani nećete preći u akciju i zaglaviti četrdesetogodišnji hotel o državnom trošku, nego se okrenuti nekoj video igri u kojoj ćete malo da iživite frustracije klanjem fiktivnih neprijatelja(na koje vi u vašem mozgu lepite slike recimo vaše tašte). Sprtacus: The Sword Slayer je igra koja uz istorijski izgovor i pozadinu upravo pruža takvu vrstu iživljavanju.

  Priča prati istorijske podatke vezane za Rimsko Carstvo. Spartak, mladi junak i heroj, više nije mogao da izigrava bokserski džak oholim Rimljanima u Koloseumu, te odluči jednostavno da pobegne odatle. Međutim, u ovoj igri neće se služiti veštim i realnijim metodama tipa lockpick ili "kresni-carevu-ćerku-pa postani paž-pa kidni", nego onim ređim "diplomatskijim putem" koji se svodi na "ubij svakog ko me spreči u bekstvu". Spartak je jak dečko, a ume i sa hladnim oružjem, tako da je ovaj put ostvariv. Igra se i otvara kao priča, a zatim, poglavlje po poglavlje, vozi vas kroz brojne nivoe koji su mahom borilački. Prisutan je i 2 player mode, gde možete da se koljete sa svojim prijateljem-neprijateljem. Prvih par obračuna su u Barbarianolikom stilu, krljanje sa gladijatorima, zatim vas napada velika ptica, potom begate izbegavajući džilite koje centurioni bacaju na vas, da biste se ponovo u šumici krljali sa nekim rimskim Čak Norisom, pa onda maznuli kočije i opet bežali u mrak. U svakom slučaju prava borilačka avantura. Na raspolaganju vam je skroman dijapazon od 4-5 poteza, a zamah bodežom je najvažniji potez. Energija oba borca je predstavljena štitovima, i ko je pre izgubi pada za ručak lavovima. Borbe izgledaju zanimljivo, sprajtovi su veliki za Komodorove standarde i glatko se kreću, a poseban momenat su krvavi momenti, gde u jednom trenutku od lica protivnika možete napraviti nešto što liči na tanjir riblje čorbe. Očigledan je uticaj večnog Barbariana, iako ova igra nema tu dubinu zbog krutosti u igranju. Zabavno je krljati protivnika, dok vam ceo Koloseum kliče. Animalna priroda ove igre ukazuje na to da ljudi nisu previše odmakli od džungle, niti će skoro.

  Grafika u igri je prosečna, svi elementi su lepo prikazani ali nema prelivanja boja, igra deluje pomalo amaterski u tom pogledu. Animacija je dobra, a kretanje likova verno. Zvuk je siromašan, postoji par jednostavnih muzičkih tema, a zvučni efekti su mogli biti raznovrsniji. Sam balans nije vrh vrhova, ali može da prođe. Igra nije previše teška, sve do momenta kada se izbegavaju koplja koja bacaju na vas. Protivnički AI nije na nivou Barbariana, ali opet pruža određenu dozu izazova. Atmosfera u igri je dobra, onakva kakva je potreba za ove igre. Pomalo mračna, pomalo surova, dovoljno za ovu "niskobudžetniju igru".

  Spartacus je igra koja nije doživela veliku slavu, ali i dan danas se citira zbog svoje krvavosti i surovosti. Takvi momenti utrli su kasnije put jednom Mortal Kombatu i zato je vredi probati, a kasnije i staviti u fijoku gejmerske istorije, kao pionir tih krvavih igara koje dobro dođu kada vas šef iznervira na poslu.

  

Ovo je preteča intervencija američke avijacije, kopljem sa vrha kule...

  

Grafika: 6
Zvuk: 5
Atmosfera: 8
Balans: 6

Ukupna ocena:6.5

Clyde

Blood 'n Guts

Godina: 1986
Izdavač: Action Software
Žanr: Sportska
Platforma: C-64

Quake za siromašne.

  Commodore 64 je oduvek, još od svojih početaka ranih osamdesetih, mogao da se pohvali ozbiljnim katalogom igara, kako kvantitativno tako i kvalitativno. Svako je nalazio nešto za sebe. Favoriti su varirali u zavisnosti od afiniteta, ali su postojale samo tri igre koje smo svi voleli bez rezerve - Commando, Barbarian i Decathlon. Blood 'n Guts Action Software-a izuzetno mudro kombinuje elemente dve potonje stvarajući intrigantni, zabavni amalgam koji nije puki rip-off omiljenog C-64 atletskog takmičenja.
   BnG se najlakše da opisati kao varvarska olimpijada. Ultimativni mačo trip koji ima i svoje istorijsko utemeljenje. Varvarska ratnička plemena, a i neka koja vole da se nazivaju „civilizovanim“, su zaista praktikovala većinu „disciplina“ prikazanih u ovom ostvarenju. Uspešnost u njima je predstavljala ultimativni dokaz muškosti pa su pored razonode bile i oblik inicijacije.
   Multidisciplinarno takmičenje koje nam je Action Software ponudio se sastoji od deset izazova. Svaki lik koji se u realnosti bavio aktivnostima poput hodanja na konopcu preko planinčine, makljanjem motkama na istom ili međusobnim gađanjem sekirama je imao muda kao kuću i nemalu dozu ludila. Snagu možete demonstrirati u navlačenju konopa, sizifovskom valjanju kamenčine uzbrdo, obaranju ruku, a neke discipline su pomalo crnohumorne verzije danas postojećih nadmetanja. Tako se umesto kladiva baca mačka, skače se sa bojne kule u dalj i koristi neki nesrećnik kao živa meta. Naravno, kakva bi to bila fešta da nema i nadmetanja u ispijanju piva?
   Rešenja su maštovita, igračka mehanika i komande različite za svaki chalenge što dodatno doprinosi širini, a responzibilitet pristojan. Grafika je daleko od savršenstva međutim, promene perspektive, adekvatan sveukupni dizajn i vrlo dobra animacija pokreta je bacaju u peti plan i izuzetno grade atmosferu varvarske kompeticije. Fenomenalna muzika uspešno nadomešćuje osrednjost zvučnih efekata. Igra je mahom fer, poprilično dobro izbalansirana, ali u slučajevima lomljenja ruku i valjanja stenčuge jednostavno nemate nikakve šanse. Na startu možete odabrati jednog od četiri ponuđena lika iako je izbor suštinski besmislen jer se ne razlikuju ni po čemu osim po imenu.

  Blood 'n Guts je ostvarenje sa dušom koje pruža obilje zabave i po pravilu postaje još bolje ukoliko ga igrate sa društvom. Sjajna i potcenjena igra sa obiljem simpatičnog crnog humora.

  

Dođi da te nasekiram...

Grafika: 7
Zvuk: 5
Atmosfera: 9
Balans: 7

Ukupna ocena: 7


Frank Horrigan

Knights Of Honor

Godina: 2004
Izdavač: Black Sea Studios
Žanr: Strategija
Platforma: PC
  

Knjaz i njegov dvorac.

   

  Popizdim što Srbija nema nekog ozbiljnog proizvođača video igara. Na tome, komšijama Bugarima(pa i Hrvatima) mogu samo da skinem kapu i da kažem svaka čast. Ranije se nekako u popularnim kulturnim sadržajima poput filmova ili ne-daj-bože crtanih filmova uvek osetio taj istočnoevropski "šmek" koji je bio sinonim za nekvalitet i treš u kulturnom mainstreamu. Međutim, sa ovom video igrom nije uopšte tako. Bugarski Black Sea Studios je 2004. iznedrio Knights Of Honor, real-time strategiju dostojnu svake pažnje.

  Knights Of Honor je igra u kojoj svaki evropski nacionalista može da iživi svoje traume i komplekse. Smeštena u kasni srednji vek, ova strategija pruža mogućnost odabira i vođenja bilo koje evropske(i severnoafričke) države iz tog perioda. I to ne samo zarad osvajanja teritorija, već i zarad slatke love, profita, pokrštavanja i mučenja uvek dragih suseda. Krajnji cilj je postati car cele Evrope, pregaziti svakog ko nije "dobar" svojom čizmom i uživati u osvojenom blagu(isto ko i danas). Posle odabira države čeka vas pogled na prelepo dizajniranu mapu, gde su raspoređene provincije na koje je ceo kontinent podeljen. Svaka provincija ima svoj glavni grad i iz njega se vrši upravljenje jedinica kao i izgradnja građevina i unapređenja, a svaka država se sastoji iz jedne ili više provincija. Počinjete sa malom vojskom i pripadnicima kraljevske loze, od kojih svaki ima svoje sklonosti i sposobnosti. U gornjem ekranu imate devet slotova koje ćete vremenom popuniti svojim vitezovima različitih funkcija. Tako vojskovođe idu u rat i osvajanja, klerici "popuju", landlordi "stoluju", graditelji ubrzavaju gradnju, trgovci "valjaju" a špijuni prave sranja preko grane(isto ko i danas). Sam napredak u igri je spor, priliv novca, knjiga, religioznih dobara teče isprva jako sporo te vas ova igra nekako i sama navodi u osvanjanja. Neverovatno jaku ulogu uovoj igri ima i diplomatija(pozdrav za Sid Meyera), gde zapravo ZAISTA ono što uputite drugim vladarima ima i POSLEDICE na vaše kraljevstvo. Jednostavan ispit koji mnoge strategije nisu položile, ovde je doveden do jako visokog nivoa i na međudržavne odnose ide ogroman plus programerima. Sam interfejs jeste širok i postoji mnoštvo opcija, ali se u hodu sve poprilično brzo uči i većina opcija ima logike. Upravljanje jedinicama i građevinama jeste relativno sporo, ali je njihovo raspoređivanje, izgradnja i unapređivanje urađeno na dobar način.

  Treba istaći vernu istorijsku pozadinu ove igre. Sve kneževine, kraljevine, carevine i sl. su jako verno prikazane, postoje osobenosti u religijama, kulturama, a i jedinicama(svaka provincija ima neke svoje lokalne jedinice, koje vaš vitez-vojskovođa može regrutovati odatle). Postoje i posebni achievementi, koje otključavate tako kada prikupite određene vrste roba. Neke se mogu proizvesti u provincijama, a neke se moraju uvoziti iz dalekih krajeva što je dosta skupo i naporno. Grafika u igri je simpatična, deluje "rukom crtano" na momente, a ne kao generički 3D avatari sastavljeni od seta kupa i kocki, što je za pohvalu. Zvuk u igri je tipičan, muzika generičko-gudačko-renesansna uz izuzetak par simpatičnih akustičarskih bravura. Balans i atmosfera u igri su na nivou zadatka. Sam progres u bitkama ponekad nije najvernije prikazan, te se može desiti da kiksirate na bojnom polju čak i ako se prikazuje da pobeđujete tokom borbe, što je minus.

  Naravno da sam odmah pregazio celu Evropu vodeći Srbiju, što možda i dosta govori o meni. Ali ako shvatimo ovu igru u domen zabave i pomalo edukacije, Knights Of Honor je jedno zbilja vredno pažnje ostvarenje. Naravno da nije i savršena i da zahteva podosta strpljenja, retko kad ćete imati priliku kao ovde da se "samo branite od agresora" i ispravljate "istorijske nepravde" nanesene vašem narodu. Samo mali hint - u srednjem veku nacije nisu postojale, samo plemena. A vi pičite!

Ko to kaže, ko to laže...

Grafika: 8

Zvuk: 8

Atmosfera: 9

Balans: 9

Ukupna ocena: 9
 

Clyde

Spider-Man: The Video Game

Godina: 1991
Izdavač: Sega
Žanr: Beat 'em Up / akciona platforma
Platforma: Arkade

A kad tje Šinobita da gi zovete kod mene u video igru?

   

  Kompanija „Sega“ je još 1987. započela rad na igri čiji bi glavni junak bio „prijateljski komšija Spider-Man“, ali je, po dobrom starom običaju, nešto zapelo oko autorskih prava. Kako ceo minuli trud ne bi propao napravljene su revizije već postojećih delova igre, dodato par originalnih ideja i tako smo dobili legendu u vidu Shinobi-a. Ukratko, to je odgovor na pitanja koja su nas proganjala od ranog detinjstva i prvog susreta sa Joe Musashi-jem : „Koji moj Spider-Man radi ovde i zašto je negativac?“ Mala osveta programera, rekao bih. Nakon četiri godine međusobnog „kidanja vratova“ preplaćeni pravni zastupnici multimilionskih kompanija su uspeli nekako da nađu kompromis te je igračka populacija napokon bila u prilici da na arkadnim aparatima proživi avanture jednog od najvećih heroja i simbola izdavačke kuće „Marvel“.  

  Pored Spider-Mana koji je, logično, protagonista na raspolaganju su vam još tri junaka Hawkeye, Namor Sub-Mariner i Black Cat. Možete igrati od starta sa bilo kim od njih kao player 1, a osim vizuelno drugačijih pokreta i specijalki ne razlikuju se suštinski ni po snazi ni po brzini te su više različiti skinovi istog modela. Lično imam problem sa izborom sporednih likova, ali sam svestan da su licencu za digitalizaciju viđenijih superheroja u tom momentu držale druge kompanije. Dobro i logično je pojavljivanje Catwoman rip-off-a, ali Namor i Hawkeye nemaju šta da traže ovde. Iako ih mnogi vole, prvi je odavno prevaziđeni relikt golden age-a, a drugi najobičniji c-lister koji se decenijama šlepa uz Avengers-e. 

  Grafička rešenja spadaju među najlepša koja su se ikad pojavila na arkadnim aparatima, pogotovo za svoje vreme. Estetika je besprekorna, od likova do ambijenata, u najboljoj tradiciji radova John Romita-e Sr.. Marvelovska inkarnacija New York City-a je savršeno prenešena u digitalni realm sa svim svojim karakteristikama. Lokaliteti su užasno detaljni, raznovrsni i bez ponavljanja. Comic book atmosfera je retko kad ovako umešno oživljena u drugom mediju. Prilikom igranja se pre stiče utisak učešća u interaktivnom stripu što je, bez sumnje, highlight ovog naslova. Šteta što animacija nije na istom nivou. Isuviše je ukočena, fluidnost pokreta misaona imenica, a Spidey hoda poput penzionera koji se uneredio. Nije smak sveta, može da se igra, ali moglo je i moralo bolje. 

  Zvučni efekti su adekvatni i vrlo dobri, dok se muzika ni po čemu ne izdvaja. Suviše je to „fliperana-`80-te–disko“ sound, ali iako ništa ne donosi, ne kvari ugođaj. Prisutan je voice acting u vidu par rečenica koje Spider-Man i pojedini negativci izgovaraju. Kvalitet je odličan kada je naš junak u pitanju, dok je u slučaju zloća potpuno suprotno. 

  Igra je podeljena u četiri ogromna poglavlja, međutim, njihovo dugo trajanje ne zasmeta ni za stotinku zahvaljujući inventivnom i retko dinamičnom gameplay-u. Naizmenično su kombinovane beat 'em up i platformske deonice, a njihova smena je perfektno tempirana pa ne dolazi do zamora materijala i igrača. Bossfights nisu ekskluzivitet kraja nivoa jer se sa viđenijim spidey-marvel negativcima susrećete prilično često u oba segmenta, sa nekima i više puta. Ostali neprijatelji su lepo dizajnirano, standardno i klonirano topovsko meso u sastavu mršavi, debeli, kung-fu master i mafija.  

  Da ne bi sve bilo savršeno pobrinule su se krute kontrole katastrofalnog  responzibiliteta koje direktno utiču na balans. Kada bi bile na nivou arkadnog The Punisher ukupna ocena „Spider-Man: The Video Game“ bi iznosila najmanje 9. Osim u par retkih situacija, tokom platformskih delova gotovo da nema problema, ali su zato beat `em up segmenti muka živa. Ironija je da jedan Spidey ovde ima reflekse mrtvog konja i tu leži glavni razlog zašto ovaj naslov nije postigao veći uspeh. Iskusniji gejmeri nemaju većih problema čak i kad je mehanika ovako manjkava, ali šta je sa ostalima. Na sve ovo treba dodati nemanje health bara. Substitut su poeni(jedan kredit nosi 400) koji predstavljaju ujedno i health i time limit. Dvosekli mač sa prednostima i manama. Dok su fliperane postojale, za ovu igru je važilo pravilo : „Ubaci 5 žetona, piči i ne razmišljaj“.  

   Bez obzira na loše kontrole i disbalans ovu igru preporučujem svima jer po mnogo čemu predstavlja unikat i pruža obilje zabave. „Spider-Man , Spider-Man...“
  

Kad gi završim s ovu scenu, idem na ćevape...

 
Grafika: 9
Zvuk: 8
Atmosfera: 10
Balans: 6

Ukupna ocena: 7.5


Frank Horrigan

Shinobi

Godina: 1987

Izdavač: Sega

Žanr: Akciona Platforma

Platforma: Arkade

Pištoljem na šuriken.

  

  Sećam se, tamo neke 1992., kad nikog nije imao pas da ujede nizašta(osim ratne profitere), u jednom malom mestu usred južnobanatske pustinje, postojala je ciganska fliperana. Smeštena u jednu memljivu kuću odisala je neobičnim smradom, koji je predstavljao specifičnu mešavinu ljudskog znoja i godina nebrisanja prašine. I tamo sam prvi put video i igrao Shinobija, kojeg su svi zvali po srpski "Nindža". Iako sam bio jako loš i glup tada za tu igru(stizao sam do drugog sveta), sećam se lika koji je najduže vozio bicikl bez ruku i stalno zalizivao kosu pivom. Taj kad sedne za Shinobija, znali ste da ćete videti kraj. Dobitkom ovih MAME emulatora, oživeo sam taj san da jednom pređem iz prve ovu igru i sada mi polazi ko od šale to za rukom. A da li igra vredi ove višedecenijske opsesije, videćete u opisu.

  Shinobi predstavlja sve ono što jedna arkadna igra treba da ima. Ovakvo jedinstvo tehničkih i arkadnih elemenata dugo nije viđeno posle ove igre. U ulozi ste nindže po imenu Džo Musaši, i treba sa se obračunate sa jednom velikom terorističkom organizacijom koja pušta pipke širom sveta, a usput i kidnapuje brojnu decu pa i njih morate da spašavate. Izvođenje je iz klasične 2D perspektive, a nivoe prelazite sa leva na desno. Na početku ste naoružani vernim šurikenima, koje rapidno ispaljujete na neprijatelje. Pri bliskom kontaktu tu su vam i udarci i katana, a po oslobađanju određenog broja klinaca, šurikeni će vam se pretvoriti u nešto ubojitiju pucu. Na svakom nivou imate pravo i na jednu magiju, kojom brišete sve neprijatelje sa lica mesta. A neprijatelji su raznovrsni, kreću se od tih tipičnih terorista, koji pucaju metke na vas, do nindži u raznim bojama koje jurišaju katanama na vas. Zanimljivo je da u ovoj igri kroz progresiju, lepeza neprijatelja se kreće od "zapadnjačkih"(panksi, teroristi, fakin Spajdermen), ka "istočnjačkim"(Nindže, Nindže Zombiji koji se dižu iz mrtvih, mitski ljudi-žabe iz drevnoga Japana...), što dodatno doprinosi osećaju obilaska "sveta" u potrazi za glavnim odgovornim i konačnim obračunom. Pre prelaka svakog nivoa, morate osloboditi sve klince, koje čuvaju debeli brkati samuraji sa nekakvim bumerang-mačem kojeg će isprva biti nezgodno izbegavati, ali kasnije prerasta u rutinu. Na kraju svakog od pet svetova, čeka vas obračun sa bosom. I tu se podosta obraćala pažnja na detalje. Svaki bos ima svoju krivulju savladavanja koja se mora naučiti, i svaki bos deluje kao neprijatelj za sebe, izašao iz pera programera posle detaljnog promišljana i dizajniranja. Na kraju igre(ako dogurate), čeka vas obračun sa-kim-drugim-nego-sa svojim učiteljem, za koga se ispostavlja da je bio na čelu cele ove zbrke. Sami neprijatelji su raspoređeni na genijalan način, poput figura u šahu. Igra nema ni preveliku ni premalu težinu, sve zavisi od jedinstva vaših prstiju i mozga, kao i sposobnosti pamćenja, jer posle izvesnog gubitka života učite gde se ko nalazi. Zanimljivo je da iako posle određenog vremena sigurno znate sve unapred, ovoj igri ćete se zasigurno ponovo vraćati, jer je ugođaj prelaska nivoa i savladavanja neprijatelja vanserijski. Odličan je bafer ispaljivanja šurikena, i onda kada nađete ritam za njihovo najbrže ispaljivanje, postaćete i master ove igre. Po završetku svakog sveta čeka vas i bonus nivo iz prvog lica, gde opet šurikenima namlaćujete nevaljale nindže kako bi ste dobili ekstra život.

  Svetovi su dizajnirani prelepo, kao što sam ranije naglasio kod neprijatelja, i u pozadinama je taj spontani prelaz od zapadnog do istočnog sveta. Svi neophodni elementi su tu, i paletom boja su jako lepo uklopljeni kao pozadina, i nimalo ne smetaju igranju i raspoznavanju likova. Skrol je mega-gladak, a animacija likova odlična. Zvuk je takođe, zanimljiv sa nekim svojim šmekom, koji kao da priziva filmove-tabačine iz sedamdesetih godina. Kontrola lika je opasna, na svaki najmanji cim naš nindža reaguje i ovo je jako bitno, jer Shinobi je igra koja se igra "u piksel". Balans je neverovatan, doktorska disertacija. Svakog momenta ćete znati da je sve u vašim rukama, i najbeznadežnija situacija da se preći posle izvesnog vremena. Nemojte se uplašiti kada vas napadne pet nindži odjednom, i njima ima leka. Atmosfera je kao iz nekog cheesy borilačkog filma "B" produkcije, i verujem da su programeri upravo to hteli da ostvare.

  Shinobi je prava pravcata droga od igre. Nešto što ni posle 25 godina ne gubi sjaj, i što vredi igrati čak i kao test za vaše prstiće i memoriju. Pruža dovoljno šmeka i zabave svima, te je tako sebi kupila kartu za večnost. Nastavak ove igre, Shadow Dancer, ima ljusturu prve igre, ali je reč o neuporedivo slabijem, razvodnjenom i neizbalansiranijem izdanju. Sećam se nekog glupog nu-metal benda sa MTV-a, koji je napravio pesmu posvećenu ovoj igri i Dragonninji. Pretekli su me, ali u svakom slučaju, u ovom dobu kada se polako ubija arkadni momenat i u samim arkadnim igrama, ovo ostvarenje preporučujem po svaku cenu. Ovo je remek-delo industrije video igara, pravi "Gamers Game".

  

A na zadnjem svetu nindže lete...

 

  

Grafika: 9 

Zvuk: 9  

Atmosfera: 10  

Balans: 10
   

Ukupna ocena: 10

Clyde

Circus Charlie

Godina: 1984

Izdavač: Konami

Žanr: Cirkus

Platforma: Arlade/C-64
  

Hrabriji od Kraljevića Marka...

  

  Sećam se tamo neke 1989. pored Doma Omladine u Pančevu, bila je jedna mala čistina usred strogog centra grada, i tamo sam jednom zatekao fliperanu. Naravno bez, žetona, gledao sam prvi put u Circus Charlie i kao onakom klincu, igra mi se jako dopala. Godinu dana kasnije, dobio sam igru na svom Komodoru, i prvi put u životu razbio tastaturu zbog discipline trapeza u istoj. Evo o kakvoj se igri radi.

  Circus Charlie je Konamijeva starudija iz 1984. gde ste u ulozi malog akrobate Čarlija (Šarlo???). koji treba da se izbori sa šest različitih cirkuskih tačaka. Što znači da je ova igra u suštini multidisciplinarna. Svaka diciplina urađena je u klasičnom "s leva na desno" stilu, iz 2D platformske perspektive, i od koordinacije vaših prstiju i osećaja za vreme zavisiće i vaša uspešnost. A šest disciplina u kojima se takmičite su : 1. Jahanje lava kroz vatrene obruče, 2. Preskakanje majmuna po žici, 3. Skakanje na trampuline dok vas drugi cirkuzanti gađaju, 4. Kotrljanje i skakanje po velikim loptama, 5. Jahanje lava sa preprekama, 6. Trapez. Po završetku trapeza, poslednje veštine, čeka vas zgodna ženska na kraju, što nam govori da svako uz mnogo trude može da osvoji neku curu. Posle se discipline ponavljaju u krug samo sa povećanim nivoom težine. Kada završite deset diciplina zaredom, krećete u posebnu bonus disciplinu gde naskačete na trampuline dok vas jure delfini, poprilično opičeno. U jednoj od verzija ove igre imate i izbor disciplina, tako da ne morate da završavate discipline redom.

  Grafika u igri je veoma simpatična. Treba istaći da verzija za C-64 ima nešto siromašniju grafiku i malo manje gladak skrol, ali se ipak radi o dobroj konverziji za ono vreme. Svi likovi su jako dopadljivi i dobro animirani, što je u suštini i najbitnije. Zvučna podloga nije posebno bogata, ali verno odražava cirkusku atmosferu, kao da ste jedan od gledatelja cirkuske predstave. Balans u igri je jako dobar, sve dok se ne stigne do trapeza koji je vraški težak i naporan, te tu ide mali minus. Atmosfera u igri je generalno dobra, i često ćete se vraćati ovoj igri da malo razmrdate prstiće jer se igranjem uočava da je sve u vašim rukama, što je elementarni ključ balansa svake igre. Konami su oduvek bili majstori arkadnog momenta i ova igra nije izuzetak.

  Iako ne neka preterano velika ili legendarna igra, Circus Charlie ima dosta od sopstvenog šarma i dopadljivosti. Ako volite cirkuske discipline, nemojte je zaobići jer ponekad je zabavno makar i virtuelno raditi stvari koji smeju samo oni hrabri koji to rade od svoje pete godine.

  

Uhvati majmuna za rep.

 

Grafika: 8

Zvuk: 7

Atmosfera: 8

Balans: 8

Ukupna ocena: 8

Clyde

The Ren And Stimpy Show : Veediots

Godina: 1993

Izdavač: THQ

Žanr: Platforma

Platforma: SNES

Neko se navukao na kiseonik...

 

  „Ren and Stimpy Show“ je jedan od retkih zaista kvalitetnih produkta koje nam je dečji kanal Nickelodeon podario tokom svoje istorije. Unikatan i sa one strane razuma, na kreativan način je objedinio različite stilove animacije, nadrealizam, frenetičnu psihodeliju i ceo taj haos protkao detinjom fasciniranošću svime što je „šareno pa se mrda“. Kad ove elemente spojite valjano smislena radnja vam nije potrebna, a uspeh je zagarantovan čak i kod starije populacije. Na vrhuncu popularnosti, 1993. nakon druge sezone, nadrkana sociopatska čivava i dobroćudni mačji idiot su napravili izlet u svet video igara i kućnih konzola sa „The Ren and Stimpy Show : Veediots“ za SNES.

  Igra je podeljena u četiri velika poglavlja koja predstavljaju poprilično dosledne adaptacije čuvenih epizoda serije. U pitanju je tipična sidescroll platforma gde vas na kraju svakog nivoa čeka bossfight. U prve dve avanture vodite Rena, da bi ste u drugoj polovini preuzeli ulogu Stimpya. Grafika je vrlo dobra i adekvatna uz odličnu animaciju. Sprajtovi su malko preveliki za platformsku igru, što utiče na preglednost, ali ne ozbiljno da bi predstavljalo problem. Dizajn likova i ambijenata je direktno preslikan iz bolesne mašte John K.-a koga najpreciznije možemo opisati kao Bob Clampett-a na LSD-ju. Prava, nesputana cartoon ekstravaganca gde je sve dozvoljeno i moguće je oduvek bila osnovna karakteristika, suština i najjače oružje Rena i Stimpya i ovde je, barem vizuelno i idejno, prezentovana savršeno. Sa druge strane, zvučni efekti su dobrano podbacili, što brojno, što kvalitativno, ali je zato soundtrack sjajan, u najboljoj tradiciji animirane serije.

  Nažalost, „Veediots“ predstavlja trijumf forme nad suštinom. U pitanju je potencijalno sjajna igra koja je pala iz najvažnije komponente – igrivosti. Kontrole su pomalo krute, osrednjeg responzibiliteta. Nisu toliko loše da ne može da se igra, ali u čupavim situacijama umeju da zakažu. Inercija funkcioniše po zen principima pa je nemoguće pouzdano oceniti doskok, a potrebna je preciznost u piksel. Težina je posebna priča. Ludilo je skoro pa sinonim za animirani šou, a ova igra samo što vas ne otera u njega. Nivoi su predugački, time limit nemilosrdan, nema checkpoint-a, dok je „continue opcija“ vrhunac bezobrazluka. Naime, kad „nastavite“ uvek krećete od početka prvog dela prvog nivoa. Voleo bih da upoznam kretena koji je ovo dizajnirao da mu kažem reč-dve. Ubeđen sam da je ovo njegova vizija humora. E, pa HA-HA! NIJE JEBENO SMEŠNO!

  Finale prve epizode je najteži deo igre i zahteva ništa manje od savršenstva. Nema zaustavljanja ni za stotinku, MORA se pokupiti svaki upgrade, a pored uobičajenih stage hazzards-a konstantno vam preti instant death. Ukoliko uspete da pređete ovo zlo iz prve, bez emulatora i save state-a, slobodno se možete okititi titulom manjeg božanstva. Drugi i poslednji nivo jesu teški, ali ne toliko da bi predstavljali veći problem iskusnim gejmerima. Balans je i dalje u domenu očaja, igra vulgarno demonstrira nadmoć, ali barem nemate osećaj da vara.  

  Treća avantura „Stimpy's invention“ je ubedljivo najbolji deo, jedini koji poseduje balans. Od ostatka odudara i po gameplay-u. Pored tipičnog skakutanja, Stimpy mora da izvrši par logičkih zadataka kako bi mogao napredovati kroz nivo. Koncept pomalo podseća na „Shadow of the Beast“ što je za svaku pohvalu. Istinski zabavno, ali nedovoljno da izvuče celu stvar. 

 „The Ren and Stimpy Show : Veediots“ predstavlja primer igre čiji je fantastičan koncept na polju gameplay-a očajno realizovan. Želite da je igrate i volite, ali vam ona to jednostavno ne dozvoljava. 

  

Nikada nećemo saznati suštinu ovih omiljenih crtanih psihopata.

   

Grafika: 8

Zvuk: 5

Atmosfera: 8

Balans: 3

Ukupna ocena: 4

Frank Horrigan