Hippodrome

Godina: 1989

Izdavač: Data East

Žanr: Borilačka

Platforma: Arkade

Meduza kosi travu.

  Kompanija „Data East“ je '80-ih vodila borbu sa „Capcom“-om oko prevlasti na tržištu borilačkih video-igara i išlo im je relativno dobro, a onda je došla 1991. i ostalo je istorija.  „Hippodrome“ je poslednje „Vs“  ostvarenje koje su objavili pre nego što je Street Fighter II postao standard. 

  U uvodnoj sekvenci se upoznajete sa zajebanim, dugokosim ratnikom kojeg vodite i radnjom igre. Jednom godišnje se održava turnir u kome učestvuju najbolji borci sveta (copyright Bruce Lee i „Enter the Dragon“) čiji pobednik dobija titulu kralja, sve beneficije koje uz to idu(slava, moć, žena, zemlja) i obavezu da dogodine životom brani svoj status. U ovom konceptualnom predhodniku daleko čuvenijeg Mortal Kombata predstavljate ljudsku rasu dok su ostali takmičari, uglavnom, čudovišna mitološka bića. Opcionalno, možete igrati i kao drugi igrač koji izgleda poput gay pankera iz „Mad Max 2 – The Road Warrior“.

  Karakteristično za „Data East“, grafička rešenja su fantastična, ali im opet malo fali da budu savršena. Dizajn ambijenata i likova podjednako vuče inspiraciju iz istorijske antike, Konanovog hiborijskog sveta i arturijanskih legendi. Atmosfera je mračna, sirova, bajkovita i hipnotički očaravajuća.   

  Za svoje vreme zvuk je poprilično kvalitetan. Inspirativni soundtrack se sastoji od epskih tema koje su različite za svaki stejdž i par generičkih video-game minijatura karakterističnih za '80-te koje su međusobno sjajno izbalansirane. Efekti su malobrojni, adekvatni, a čak postoji i minoran voice acting koji se ogleda u nekoliko rečenica koje pojedini likovi izgovaraju.   

  Animacija nije baš najsjajnija, likovi deluju pomalo ukočeno, kao da su cardboard cut-out, ali to što se ne vidi svaki tranzit između poteza ne utiče na gameplay. Skrol je gladak, a naš junak reaguje po komandi. Ono što naročito izdvaja „Hippodrome“ iz mora borilačkih igara  jeste uspešno inkorporiran element RPG-a. Startujete sa prilično jadnim mačem, a nakon svake dobijene borbe „zarađujete“ iskustvene poene i zlato kojim možete kupiti bolje i jače oružje(buzdovan i dve sekire), napitke za povećanje energy bar-a ili talisman za regeneraciju. Pred svaki novi challenge možete iz inventara odabrati neko od raspoloživih oružja(preporučujem sekire).

  „Hippodrome“ je dosta teška, ali izazovna igra sa izvanrednom krivuljom učenja. Buttonmasheri mogu odmah da zaobiđu ovaj naslov jer gameplay zahteva izuzetan tajming i dobro osmišljenu ofanzivnu taktiku. Neprijatelji su poprilično jaki, nezgodni, osobenih karakteristika i unikatnog stila borbe. Ne treba im ni po koju cenu davati vremena i prostora. Napad je ovde, bez sumnje, najbolja odbrana, a na igraču je da oceni, u zavisnosti od protivnika, koje oružje i pristup su najpraktičniji. Balans je uglavnom dobar i kad jednom upoznate suparnike nećete imati većih problema prilikom konfrontacija. Konci su svo vreme u vašim rukama te za poraz možete okriviti jedino nedovoljnu umešnost svoje malenkosti. Izuzetak predstavlja finalna borba sa preterano nadmoćnim divom koja će vas, iako se da dobiti, isfrustrirati do ludila.

  Za razliku od svih drugih igara iz žanra, ovde poraz ne mora automatski da povlači continue opciju. Pružena je fer šansa za „popravni“ jer jedan kredit maksimalno može nositi pet „života“. Na arkadnim aparatima ovaj broj je varirao u zavisnosti od stepena gramzivosti tamnoputih provajdera istih.

  „Hippodrome“ predstavlja unikat među borilačkim igrama, istinski biser koji je imao zlu sudbinu da u vreme izlaska bude nepravedno zapostavljen. Danas je gotovo zaboravljen od strane igračke populacije poput većine „Vs“ naslova nastalih pre Street Fighter II. Pravi potcenjeni klasik.

A junak skraćuje zmaja za glavu!

 

Grafika: 9

Zvuk: 8

Atmosfera: 10

Balans: 7

Ukupna ocena: 8

Frank Horrigan

Marvel : Ultimate Alliance

Godina: 2006

Izdavač: Activision

Žanr: Akcioni RPG

Platforma: PC

  

Pištolj se dezintegris`o...

   

 

  Nakon postignutog uspeha sa naslovima „X-MEN:Legends“ i „X-MEN:Legends II – Rise of Apocalypse“ ekipa iz RAVEN Software-a je dobila zeleno svetlo za ambiciozni projekat baziran na ogromnom stripovskom nasleđu izdavačke kuće Marvel. Iako je pokrovitelj cele stvari omrznuti konglomerat Activision, očigledno je da su ljudi sa vrha imali dovoljno sluha i poverenja u razvojni tim koji je pokazao publici da zna kako se tretira izvorni materijal, a njima samima već doneo pozamašan profit.

  Ukoliko niste upoznati ili se nikad niste susreli sa Marvelovim superherojima „MARVEL: Ultimate Alliance“ je odlično polazište koje će vam predstaviti ceo jedan univerzum u nešto više od 20 sati koliko u proseku traje ovo igračko iskustvo. Tokom misija i kroz interakciju sa NPC- ima saznaćete kako je ko stekao supermoći, u kakvim je odnosima sa ostatkom ekipe i iscrpnu istoriju sukoba sa viđenijim negativcima.

  Koncept, dizajn i izvođenje su preuzeti iz gore pomenutih igara, ali su sve komponente na mnogo višem nivou. Impresivna grafika je uspešno izdržala test vremena i po lepoti retko koja današnja igra može da joj parira. Svetovi ponikli u mašti Stan Lee-a su fascinantni  tako da ćete uživati u šetnji kroz neke od najpoznatijih lokaliteta Marvelovog univerzuma poput Atlantisa, Asgarda, Skrull Throneworlda ili Walley of Spirits. Svaki od njih se odlikuje izrazito detaljnom, jedinstvenom estetikom kojom, u najboljoj stripovskoj tradiciji, dominiraju izražene osnovne boje. Za nas gejmere naročitno je interesantan Murderworld kojim gospodari nevaljalac Arcade(sic!), gde smo u jednom momentu prinuđeni da igramo legendarne igre iz proslosti poput Pitfall-a i Arkanoid-a kako bi smo kompletirali misiju. Inicijalno je planirano da likovi budu kreirani cel-shading tehnikom poput one u „X-MEN:Legends“ igrama, ali se tokom razvoja od toga odustalo te smo dobili prelepe 3d modele izuzetne detaljnosti.

  Zaplet u iskonskom duhu ranog Marvela('60-te plus mali istorijski doprinos kasnijih decenija) ne može biti jednostavniji. Negativci su formirali organizaciju „inventivno“ nazvanu „Masters of Evil“ sa ciljem da(iznenađenje) pokore svet. Heroji se ujedinjuju u alijansu kako bi im se suprotstavili i krljačina epskih razmera može da počne. Suštinski, ovo je klasičan linearni no-brainer beat 'em up sa RPG elementima, ali prokleto zabavan. Vodite tim od četiri heroja čiji sastav možete menjati na svakom checkpointu, a idealnu postavku sačinjavaju dva teška udarača(npr. Wolverine i Deadpool) i dvoje sa sposobnošću bacanja projektila(Thor i Spider-Woman). U timu obavezno morate imati letača jer se do nekih lokacija može samo vazdušnom linijom. Kontrole su perfektne, animacija fluidna, a potezi i moći kojima naši heroji raspolažu svrsishodni i vrlo atraktivni. Balans je gotovo savršen, igra ni jednog momenta nije toliko teška da bi izazvala frustraciju, a sa druge strane ni toliko laka da neutrališe izazov. Izgled neprijatelja varira u zavisnosti od lokacije(svaki svet ima svoje trade-mark siledžije), a međusobno se razlikuju po klasama i sposobnostima. Inteligencija i borbena taktika protivnika su iznenađijuće dobre, ali stvari stoje dijametralno suprotno kada su vaši saborci u pitanju. Jedina prava korist od njih je što skreću pažnju neprijatelja i odličan su mamac pošto su u samoj borbi efektni koliko i Fernando Tores u dresu Čelzija. Dobro je što, zapravo, uopšte ne zavisite od njih osim u retkim situacijama kada vam zatreba „pomoć prijatelja“ kako bi aktivirali dve konzole istovremeno, otvorili masivna vrata i slično(možda 4-5 puta tokom cele igre). Nisu od neke pomoći, ali isto tako i ne smetaju. Fokusirani ste uvek na lika kojeg vodite tako da ostale nećete ni primećivati. Ukoliko baš želite, možete redukovati broj „pomoćnika“ i voditi samo jednog lika. Junaci su jako dobro definisani i izbalansirani u skladu sa karakteristikama koje poseduju u stripovima. Tako je npr. Storm neverovatno slaba i maltene neupotrebljiva u borbi golim rukama, ali su joj zato moći među najrazornijima pa je sjajna u napadima sa distance.

  Igra je podeljena u pet velikih poglavlja od kojih svako sadrži dve ili više glavne misije i pregršt opcionalnih zadataka. Kao i u svakom RPG-u, njihovim izvršenjem dobijate na reputaciji i iskustvu, a samim tim levelujete i pojačavate performanse junaka koje vodite. Napredovanje možete ubrzati igranjem mini igara, treninzima kao i kupovinom skillpointsa. Njih možete u svakom momentu rasporediti po volji, što je više nego korisno, a tokom igre ćete skupljati upgrade-ove za body, focus i strike. Svaki od 23 superheroja na raspolaganju ima, pored osnovnog, tri alternativna kostima koji pored drugačijeg izgleda obezbeđuju dodatno „budženje“ jer sadrže setove različitih karakteristika. Na igraču je da, u zavisnosti od stila igranja, odabere najpraktičnije rešenje ili jednostavno zanemari statistiku i odene svog heroja u omiljeno ruho. Novina je mogućnost kreiranja „povlašćenog“ tima koji maksimalno može sadržati deset likova iz rostera(četvoro vodite dok su ostalih šest „na klupi“) i  obezbeđuje nove bonuse za celu partiju.

  Kvalitet zvuka je na visokom nivou, ali ništa od čega bi se palo na dupe. Opšti utisak je da su se autori ovde ulenjili jer zvučni efekti, iako adekvatni, deluju pomalo generički i peslikano iz ranijih RAVEN-ovih igara. Soundtrack je onako, baš epski i prilikom borbi sa glavonjama postaje upadljivo dramatičan. Muzička podloga je dobra, ali definitivno nije moja šolja čaja. Voice acting je ono što bi se nazvalo „mešano meso“. 50% ekipe briljira dok je ostatak jedva iznad proseka. Čim budete čuli junake biće vam jasno ko se uživeo u ulogu(jedan je Steven Blum), a ko je samo pokupio ček.   
  Pored toga što je vrlo zdrava, potentna igra M:UA ujedno predstavlja vodič kroz bogatu istoriju Marvel univerzuma i svetao primer kako treba pristupati kreiranju igara generalno. Iako prvenstveno namenjen okorelim „marvelovcima“ ovo je jedan od retkih naslova koji je uspeo da zadovolji i sve one koji ne pripadaju ciljnoj grupi. Ukoliko ste stripadžija, RPG-ovac, obožavalac tabačina ili jednostavno zaljubljenik u video igre koji ne poriče dete u sebi, ovo je ostvarenje koje vam od srca preporučujem.

 

Skoro k`o strip.

Grafika: 9

Zvuk: 7

Atmosfera: 10

Balans: 9

Ukupnda ocena : 8.5

Frank Horrigan

Usagi Yojimbo: Samurai Warrior

Godina: 1988

Izdavač: Firebird

Žanr: Borilačka avantura

Platforma: C-64
  

Nije mi se javio juče na ulici...

    
  Usagi Yojimbo(u prevodu sa japanskog: Žele-Zeka), je lik iz serije stripova o hrabrom roninu(samuraju bez gospodara), antropomorfnom zecu sa svim odlikama hrabrog borca sa veoma izraženim kodom časti. On u svom basnolikom svetu prolazi kroz razne avanture, koje uglavnom imaju i svoju istorijsku i mitološku pozadinu, verno nam prikazujući duh drevnog Japana. Ja sam se sa ovim likom prvi put u životu susreo kao klinac gledajući crtanu seriju "Nindža Kornjače", gde upravo isti zec samuraj ima kameo. A drugi put u životu takođe kao klinac, samo u formi igre za Commodore 64.

  Igra na prvi pogled izgleda uobičajeno. Kontrolišemo našeg zeku sa leva na desno, špartajući istočnjačkim ambijentom. Kada počnete da isprobavate kombinacije sa džojstikom, uviđate da Usagi može da izvadi mač kojim secka na sve strane, može da uputi samurajski naklon prolaznicima, ili da ponudi novac(ako ga ima). Vaša misija je jednostavna. Neki tamo japanski govnar(čitaj drevni tajkun), je sa svojom gomilom lojalnih samuraja i nindži oteo dobru devojku, i na vama je da je spasite. Obilazeći predivno dizajnirane nivoe, susrećete se sa raznim predstavnicima društva. Tu su mirni seljaci i ratari u pirinčanim poljima, mudri budistički sveštenici koji vam šalju razne izreke prosvećenja(najbolja od svih glasi: "If you meet the Buddha on the road, kill him"), krčmarice koje vas hrane, kockari, neke neobične životinjice, kao i gospodari sa telohraniteljima. No, vaša glava je ucenjena, te će te se pored neutralnih likova susretati i sa neprijateljima. Tu su pre svega nindže, koje imaju razne poteze kojima vas mogu iseckati, kao i samuraji-plaćenici koji uzdignute katane jurišaju na vas. Sama borba je urađena u klasičnom Barbarianolikom stilu, i trebaće vam neko vreme dok uspete da naučite da na vreme izvadite mač i upotrebite pravi potez. Da bi se ovo bolje uvežbalo, na početnom meniju ponuđen vam je i mali trening nivo, gde uvežbavate sečenje vazduha katanom. Savet: nemojte se kačiti sa budističkim hodočasnicima, teži su od svih samuraja i nindži zajedno.

  Sama avantura je sa prosto zapanjujućom dozom realnosti. Svaki, ama baš svaki vaš postupak se meri, i onda se boduje kao vaša karma. Ukoliko napadnete mirnog seljaka ili hodočasnika, spušta vam se karma, ukoliko ste kukavica i odbijete poziv na dvoboj, spušta vam se karma. Ukoliko dajete siromašnima, mlatite nevaljalce i uspete da preskačete po lokvanjima a ne okvasite se, karma vam raste. Sve u skladu sa samurajskim kodom. Ni mnogi današnji rpg-ovi nemaju tu uzročno-posledičnu vezu sa postupcima glavnog lika kao ova mala zaboravljena avantura. Ako preterate sa "nestašlucima", karma vam pada ispod nule i naš zeka vrši harakiri. Sam ambijent je predivan, svaka pozadina je urađena sa gomilom simpatičnih, pa i interaktivnih detalja, i uživaćete dok se upoznajete sa japanskim pejzažima. Igra ima deset nivoa, ali na dva mesta imate račvanje, pa od odabrane staze i zavisi na kom nivou ćete se naći. Redak primer nelinearnosti za ono doba. U krčmi u selu se možete nahraniti, ako imate love. A do love se stiže poštenjem ili nepoštenjem, na vama je izbor. Svi likovi u igri su antropomorfne životinjice, čak i nindže izgledaju kao da su u pitanju životinjice koje su navukle odeću nindži. U igri nonstop morate biti na oprezu, ne znate uvek ko vam je prijatelj a ko neprijatelj. Igra jeste teška, i ozbiljna, ali krivulja učenja i balans borbi su odlični, tako da ćete vremenom skapirati gde su vam prepreke i šta da radite.

  Grafika u igri je odlična, kao pravi crtani film. Animacija jeste malkice seckava, ali ne remeti atmosferu, kojom se najdublje klanjam. Odavno nisam igrao igru koja ovako verno prikzuje neki ambijent, a momci iz Firebirda su baš to uspeli(planina Fudži, pirinčana polja, vodopadi, tiha šuma, selo u japanskoj arhitekturi...). Odličan odabir skromne palete boja, i različitost pejzaža vas prosto teraju da idete napred. Zvuk je dobar, ali ništa više od toga. Treba istaći njegovu interaktivnost, u zavisnosti od "vrućine" situacije menja se i melodija.

  Usagi Yojimbo je poseban dragulj, igra koja zrači neverovatnom kompletnošću i atmosferom. Igra kojoj se uvek vredi vraćati, koja jednostavno uvek sjaji istim sjajem i iz koje se može ponešto i naučiti, i to na zabavan način. Ovakvim igara više nema danas, i vredi je oprobati ponovo čisto da se malo prodrmaju sive ćelije. A sad, s katanom u mrak...

 

Krčmariiice, saaakea natoči...

  
Grafika : 9

Zvuk : 8

Atmosfera : 10

Balans : 10

Ukupna ocena : 9.5
  

NAPOMENA : Ovo je prva igra koju smo recenzirali koristeći pravi "stari" Commodore 64, bez emulatora. Veliko hvala Elviru iz Beograda koji nam je ustupio softver!

Clyde

Hector : Badge Of Carnage

Godina: 2011

Izdavač: Telltale Games

Žanr: Point and click avantura

Platforma: PC

 

Traženje pantalona je veliki izazov u ovoj igri...

  

  Point & Click avanture bile su devedesetih godina jedan od najpouplarnijih žanrova među video igrama(setimo se samo Lucas Artsovih i Sierrinih ostvarenja). Takve igre su često plenile svojom harizmom, imale dovoljno zabave i privlačnosti za tadašnje gejmere. Potpunom tranzicijom na PC, Windows, i 3D igre ovaj žanr igara gubi mesto u mainstreamu igara, najverovatnije usled toga što se 3D okruženje nije moglo adektvatno primeniti na ovaj žanr a da se ne izgubi veliki deo harizme. Međutim, i danas u gejmerskom "andergraundu", dešavaju se uspešni napori da se ovaj žanr oživi u novom ruhu. Jedan od tih pokušaja je i Telltalesov Hector : Badge Of Carnage.

  Sama priča ove igre nije posebno originalna. U nekom tamo engleskom gradiću, gde obitavaju uglavnom najgori mogući Koknijevci i ostali stereotipni marginalci(kurve, pornićari, rejveri džankiji, wiggari džankiji, Škoti alkoholičari, mentalno retardirani policajci, liberalni aktivisti...), dešava se velika kriza sa taocima. Usled velikog krvoprolića koje je glavni nevaljalac izazvao,  policija poseže za svojim najjačim oružjem, inpektorom Hektorom. Hektor je čovek koji spava u zaključanoj zatvorskoj ćeliji stanice, nonstop cirka, i ima vrlo veliki prag tolerancije na izgled i miris žena. U prvoj sceni morate izaći iz ćelije i javiti se na telefon, i maznuti pantalone od prisutnog wiggara, jer ste svoje izgubili u alkoholičarskoj terevenki. Po igranju avanture, uvidećete da je Hektor jedan vrlo dopadljiv lik, kome možete sve da oprostite zbog svoje iskrenosti ali i cinične visprenosti. U pitanju je jedna dobra duša, koja se krije ispod jedno tri stotine stereotipnih koknijevsko-alkoholičarsko-kurvarsko-pandurskih slojeva. U toku igre upoznajete se sa najrazličitijim spektrom i plejadom likova, koji su veoma verno i zanimljivo prikazani. Sve je kao neka iskarikirana realnost, te kao za jedan od zadataka imate spaljivanje vašeg omiljenog seks-šopa, ili prodavanje lokalnim narkosima mentol bombonica, sa prethodnim ubeđenjem da je to neki "novi ekstazi". U igri praktično nema morala, i ovo je glavni izvor humora ovog ostvarenja. Sam tok radnje teče pravilno, i nećete imati previše problema pri rešavanju zagonetki jer lokacija nema previše a i igra nije rob nelogičnosti. Dovoljno je samo malo mućnuti glavom, a tu je i set hintova koji drsko možete upotrebljavati. Lako ćete provaliti brojne reference na krimi-pop kulturu koje se nalaze u ovoj igri, i ovaj žanr upravo predstavlja odlično tle za rabljenje tih istih referenci.

  Samo izvođenje je u maniru starih, dobrih p&c igara. Kupite predmete, kombinujete ih, razgovarate sa likovima i tako dolazite do cilja. Grafika u igri je na najvišem mogućem nivou za flash igru, i samim tim i nosi sve njegove manjkavosti. Ambijent engleskog gradića je jako verno prikazan, uz kombinaciju cartoonish i film-noar estetike.  Zvuk je već posebna priča. Voiceacting je retko dobar za današnje standarde, i često ćete umirati od smeha usled verno izgovorenih duhovitih fraza. Sama kontrola lika je uspešno odrađena, nema zaglavljivanja i svi predmeti su jasno predstavljeni na ekranu. Težina igre i balans jesu malo "oslabljeni" u odnosu na avanture iz devedesetih, jer ovo je ipak 2011. i današnji gejmeri uglavnom nisu u stanju da ulože toliko truda, živaca i nerava u jednu igru.

  Po uspešnom završetku igre, shvatate da je ovo samo prva epizoda i da nas tokom jeseni čeka nova avantura sa našim sada već omiljenim Hektorom. U pitanju je jedno divno osveženje za današnje zlo doba. A najveća ironija je u tome što je igra koja je predstavnik žanra za koju su nekad smatrali da je zapravo forma interaktivnog filma, zbog svoje igrivosti zapravo MANJE INTERAKTIVNI film nego mnoge današnje najpopularnije "igre" akcionog i RPG tipa (ko je rekao Dragon Age II?). Svako ko je željan dobre zabave, ovo izdanje mora barem probati.

  

  

Obračun sa hipsterom.

  

Grafika : 8

Zvuk : 9

Atmosfera : 10

Balans : 9

Ukupna ocena : 8.5

Clyde

Shadow Of The Beast III

Godina: 1992

Izdavač: Psygnosis

Žanr: Platformska avantura

Platforma: Amiga

  

Kad ovakav kip stoji ispred zamka, znate da je dobar domaćin...

   

 

  Shadow Of The Beast možda predstavlja i najčuveniju trilogiju na Amigi. Što i nije neko iznenađenje jer u sebi inkorporira i savršeno uklapa elemente na način na koji retko koja igra to može. Iako je prošlo skoro dvadeset godina od izdavanja trećeg dela, on i dalje sjaji istim sjajem po pitanju uklapanja kockica sa kojima je tadašnji prosečan 16-bitni kompjuter raspolagao.

  Naš glavni junak iz prva dva dela, Aarbron, još nije u potpunosti povratio svoj tako željeni ljudski oblik, te sad mora da skupi još četiri magična predmeta kako bi mu njegov prijatelj čarobnjak povratio ljudsko obličje i skinuo zle čini sa njega. A uz to, red je i da glavnog nevaljalca iz serijala, zlog demona Maletotha, pošalje i jednom za svagda u večna lovišta. Za razliku od prva dva dela, ovde je igra podeljena nelinearno na četiri nivoa, koja ne morate prelaziti istom redosledom. Bitno je pokupiti svo zlato na prva dva nivoa, i preći isti gde vas na kraju čeka željeni magični predmet. Za uspešno prelaženje nivoa potrebno je provući se kroz jako dobro osmišljen set zamki, neprijatelja koji vas napadaju, i bosova koji vas čekaju na kraju svakog osim četvrtog nivoa. Po prelasku sva četiri nivoa, čeka vas i peti nivo gde se sa specijalnim oružjem konačno razračunavate sa zlim Maletothom. Samo kretanje je urađeno u klasičnom platformskom stilu, skakućete a na pucanje ispaljujete šurikene iako niste nindža, a usput ćete tu i tamo pokupiti i bombe i čekiće koji su nešto ubojitiji. Iako su neprijatelji i arkadne sekvence izuzetno dobro urađeni, suština ove igre nije u tome. Rešavanje zagonetki gradualno raste, i ako ste se „prošetali“ kroz prvi nivo, na drugom vas već čeka ozbiljniji posao, sa upravljanjem dizalica, lomljenjem sanduka na daske koje vas mogu prevesti preko vode, na trećem nivou oslobađate pticu iz kaveza uz pomoć koje letite po nivou i nameštate velike kugle koje omogućavaju demontiranje zamki, a na četvrtom nivou imate mini-igru uz pomoć koje otrkivate koja riba jede koju ribu u bazenu punom pirana ispred vas...

  Sve stvari koje sam naveo do sada su lepe ali i mnoge druge igre rađene su po sličnom šablonu pa nemaju ono što ima Shadow Of The Beast III. Ova igra, jednostavno crpi ono najbolje iz Amige, i time ostvaruje svoju ideju i zamisao, a to je jedna hororoidna igra sa specifičnom atmosferom. Ambijent u igri je apsolutno neprevaziđen, kreće se od drevnih horizonata sa sve višeravanskim skrolovanjem, preko srednjovekovnih tamnica pa sve do sajberpank tenikalija, spoja organskog i tehničkog. Grafika u igri je ispratila ovu ideju na najbolji mogući način. Neki od detalja, kao npr. kipovi i statue koji se nalaze posvuda u igri, brojni gotovo masonski simboli a tako vešto skriveni, dižu ovu igru na stepen primenjene umetnosti. Kretanje likova u igri je superglatko, tu su i razni kreativno osmišljeni neprijatelji koji se odlično uklapaju u svoj ambijent (recimo pleme kanibala na prvom nivou, ili kosturi koji vas gađaju sopstvenim glavama usred pustinje na trećem nivou). Muzika u igri je takođe priča za sebe. Iako nije najvrhunskija moguća kakva je recimo grafika, ona takođe veoma verno doprinosi atmosferi, a najjača njena karta je interaktivnost iste, muzika se menja u skladu sa delom nivoa na koji naiđete. Kontrole u igri su besprekorne, nijednom se nećete „okliznuti“, sve zavisi od vaših refleksa i mućkanja glavom. Svi ovi jako kvalitetni elementi su neverovatno dobro uklopljeni u jednu celinu, koja nigde ne štrči, pruža osećaj jedinstvene priče i avanture kojoj ćete se iznova vraćati.

  Shadow Of The Beast III je igra koja je kao retko dosad ispratila i sjedinila neverovatno sopstvenu estetiku sa izuzetno dobrom igrivošću. Kada se jedna od ove dve stavke podigne na ekstremno visok nivo, druga stavka često ispašta. Međutim, ovaj zaboravljeni klasik stoji tu da pokaže ljudima danas, navikli na WoW, kako izgleda jedna suštinski mračna a ne patetična igra...

  

Kroz prašumu i pustinju Južnog Pančeva...

  

Grafika : 10

Zvuk : 9

Atmosfera : 10

Balans : 10

Ukupna ocena : 10

Clyde

Legend Of Sinbad

Godina: 1986

Izdavač: Superior Software

Žanr: Sve i svašta

Platforma: C-64

  

E da mi je samo malo hašiša...

   

  Sinbad je čuveni moreplovac iz brojnih arapskih mitova, bajki i legendi. Očigledno da je ostavio i dovoljno jak utisak na "zapadni svet", te su vremenom počeli da niču i filmovi, crtaći, stripovi i ostala ostvarenja sa njim u glavnoj ulozi. Ja se sećam onog crtanog filma sa Popajem gde ga glumi Badža i gde se sve svodilo na plemlaćimanje malo zakrupnjalog "Sinbada" i mučenja životinja. No dobro, svako svoje pravo na slobodno tumačenje neke bajke ima. A takvo tumačenje nam je Superior Software te daleke 1986. i dao u obliku video-igre.

  Priča je standardna za arapski svet. Sinbada, hrabrog moreplovca, zli Sultan (nije Bin Laden) baci u njegovu podzemnu tamnicu usred pustinje(zato što mu je lakše da ga do kraja života gaji u pustinji, donosi mu hranu i vodu svakodnevno i prelazi stotine kilometara, umesto da mu je odrubio glavu na nekom trgu i završio stvar). Na Sinbadu je da pobegne iz tamnice, mazne kamile, žene i blago(zapravo to je pleonazam, žene SU blago), i "oslobodi arapski narod jarma i diktature zlog Sultana, u ime arapske demokratije". Pretpostavljam da će ukradeno blago podeliti siromašnima...khm, da...I upravo u tamnici igra i počinje, tj. prvi od četiri potpuno različita nivoa po izvođenju. Na prvi pogled, pomislićete da se neko sa vama zavitlava i da je ovo retardirani rođeni brat fakin Boulderdasha, pošto naš protagonista liči najviše na fanatičnog skupljača dijamanata iz pomenute igre nego na nekog lepuškastog, preplanulog razbacanog mornara sa dimiskijom koja ledi krv u žilama. Ne, ovog pita vi bacate neke objekte koji bi mogli po komodorovskim standardima da prođu kao nekakve munje-bodeži, i to samo kad se kompjuteru ćefne, upotreba oružja na prvom nivou gotovo je potpuno beskorisna. Tu vas u katakombama tamnice jure zmije, besni psi i nekakvi Boulderdashovi baš kao što ste i vi, a vi SKUPLJATE DIJAMANTE (da, da...da ne pominjem treći put igru), sa ciljem da otključate prilaz ključevima koji omogućavaju beg. Reklo bi se dobra postavka. I jeste, da nije jednog malog detalja koji se zove VREME. Ne sećam se igre koja tako brutalno i nemilosrdno troši vreme, tako da bez trainera ne vredi ni pokušavati preći prvi nivo, bolesno je težak najviše zbog toga. Ako nekako i uspete da pređete ovaj neverovatno težak prvi nivo, čeka vas za nijansu lakši posao u drugom nivou koji me je malkice podsetio na Shaolins Road. Malo platformskog skakutanja i seckanja janjičara nikad nije bilo dosadno. Zatim se dajete u putešestvije po pustinji, gde se igra pretvara u klasičan first-person shooter kao Doom(dobro, ne baš kao Doom), gde branite vaše dragocene kamile od razne gamadi tako što ispaljujete nekakve sletleću kugle na njih. I onda dolazi zadnji deo anavture, naravno stereotipno jahanje letećeg ćilima, borba sa ogromnim ptičurinama iznad grada i konačni susret sa zlim Sultanom koji se pretvara u zmaja. Po njegovom pobeđivanju piše da je "narod Arabije sada slobodan". A ja bih rekao da je Arabija samo dobila novog tajkuna al nema veze.

  Tehničke karakteristike igre su, iako skromnijeg tipa, zapravo veoma dobro usklađene. Iako su likovi pogotovu u prvom nivou ružnjikavi, njihova animacija je dobra i glatka. Kretanje neprijatelja je po čuvenom Braunovom principu, tako da oni idu bez patterna ko muve bez glave i zapravo slučajno naleću na vas. Melodije u igri su dobre, ne posebno kvalitetnog kvaliteta semplova, ali adekvatno prenose bliskoistočnu atmosferu. Zvučni efekti su ispodprosečni mada piju vodu. Sama grafika postaje nešto lepša u kasnijim nivoima i Sinbad više liči na sebe. Kontrole u igri su diskutabilne, tu i tamo ćete zakočiti i neće vam se ostvariti komanda koju ste zadali. Zanimljivo je da igra ima password sistem, što je za ono vreme bio retkost.

  Legend Of Sinbad je lepo zamišljena igra koja je usled par ozbiljnih gafova u vezi težine igre propustio priliku da bude sada ono što fanatici retrogaminga zovu "kultni naslov". Ponovo se ponavlja stara boljka da su neke igre sa Komodora jednostavno previše teške, a u ovoj igri je još i gori slučaj jer usled nedostatka pravog Ai-a nije moguće ostvariti krivulju učenja. No, ako sebe smatrate opasnim gejmerom sa ludačkim refleksima, oprobajte se u ovom čudu, ako uspete da pređete prvi nivo imate šanse da postanete novi Sultan, čak i u ovom životu...
  

Dođi vamo, Kraljeviću Marko...

  

Grafika: 6

Zvuk: 6

Atmosfera: 8

Balans: 3

Ukupna ocena: 5

Clyde

The Rocketeer

Godina: 1991

Izdavač: Bandai

Žanr: Akciona platforma

Platforma: NES

  

Nije Olovni Vojnik!

   

  Ilustrator Dave Stevens je 1982. kreirao stripskog junaka Rocketeer-a kao omaž pulp literaturi i filmskim matine serijalima 1930-ih. Unikatnost njegovog nostalgičnog remek-dela se ogleda u tome što po svim aspektima odaje utisak da je zaista nastalo u periodu u kome se radnja priče odvija. Vizuelni ugođaj i narativ besprekorno dočaravaju pop-kulturu i svet kakav je bio godinu dana pred početak Drugog Svetskog Rata. Došljak sa Kriptona nije još objavio svoje prisustvo te je ideal heroja koji leti „brže od ispaljenog metka“ bio oličen u običnom pilotu sa jet-packom na leđima i glupavom art-deco kacigom na glavi. Šarm Cliff Secorda leži u činjenici da je jedan od nas, prosečan mladić sa svakodnevnim životnim problemima, nesavršeno ljudsko biće koje je ipak sposobno da prevaziđe sopstvena ograničenja i (uz malu pomoć nauke) ostvari junačke poduhvate.     

  Početkom devedesetih je delovalo da pulp senzibilitet tridesetih ima svoj revival. Tim Burton je izazvao revoluciju kombinujući u „Batman“-u art-deco sa svojim gotskim vizijama utrvši put Warren Beatty-u koji je sa  „Dick Tracy“-em isterao petparačku formulu do maksimuma i namlatio gomilu para. Studio „Disney“ je takođe želeo da profitira od novostečenog hype-a te su odobrili adaptaciju Stevensovog dela koje je predstavljalo idealan materijal u ovakvoj postavci stvari. Tako je nastao „The Rocketeer“ jedan od onih predivnih, neshvaćenih filmova koji su se pojavili na pogrešnom mestu (i pogotovo) u pogrešno vreme. Univerzalno hvaljen od kritike i malobrojne publike koja je shvatila koncept i kontekst, ni u ludilu nije mogao da se takmiči sa Kostnerovim „Robin Hud“-om i Kameronovim „Terminatorom 2“ koji su rasturili blagajne te godine. Osnovni razlog za katastrofalnu prođu je činjenica da baja bez supermoći koji leti više nije privlačan masama, naročito ako mu je konkurencija gotovo neuništivi, zajebani kiborg-bajker sa likom Švarcenegera koji se pali na G'N'R. U poređenju sa njim u očima publike Cliff deluje prilično jadno, a nije pomoglo ni to što je zbog imena odgovornog studija većina mislila da je u pitanju još jedno dečje sranje sa gomilom užasnih songova. „Disney“ se potrudio maksimalno, ali uzaludno, prilikom promotivne kampanje te smo tako dobili i video-igru koja je trebala da upozna publiku sa likom i animira klince da pogledaju film.  

  Po objavljivanju „The Rocketeer“ je stekao nezahvalnu etiketu najgore igre rađene po nekom filmu za tu godinu. O.K., stvari nisu idealne, ali ostavimo ostrašćenost po strani i dajmo malo objektivnosti. Kao prvo, radnja filma je doslovce ispraćena u cutscenes-ima i u većem delu igre što je u startu veliki plus. Grafika je apsolutni prosek i detalji su minimalni, ali ipak u svakom momentu znate gde i na kojoj lokaciji se nalazite. Sprajtovi su sitni što nije neki veći problem, čak se dobija na preglednosti. Animacija je pomalo choppy mada ne toliko da bi kvarila igru. Rocketeer je lepo dizajniran, ali su zato neprijatelji esencijalno jedan isti lik koji je ukrao Teslinu mašinu za kloniranje od Wolverina. Razlikuju se samo po boji odeće. Zvuk je pristojan i generičan. Glavna muzička tema je zanimljiva i brzo ulazi u uho, šteta što se sa njom susrećemo samo tokom title screena i prilikom cutscenesa. Melodija koja vas prati tokom gameplaya nije loša, ali ćete popizdeti posle nekog vremena jer se konstantno ponavlja. Kontrola lika (najbitnija stvar u svakoj video-igri) je vrlo dobra, skrol gladak, a responzibilitet besprekoran. Potreban je period adaptacije prilikom korišćenja jet-pack-a, ali taj detalj samo doprinosi autentičnosti i izazovu. Inicijalno, inercija ume da nervira međutim, navikavanje je brzo i lako tako da veći problem kod upravljanja ne postoji. Bazični neprijatelji se mogu podeliti u tri grupe. Nenaoružani u stilu kamikaza bezglavo jurišaju na našeg junaka, naoružani su zauzeli busiju i ne pada im na pamet da se maknu iz šteka dok likovi sa jet-pack-ovima predstavljaju uporne vazdušne dosade koje vas ganjaju po ekranu. Najveća mana je bezobrazno re-spawnovanje protivnika (naročito „jurišnika“) tako da na pojedinim mestima treba dobro razmisliti kuda krenuti kako se ne bi krljali iznova sa istim likovima. Dobra strana je da nema vremenskog ograničenja pa opušteno i bez grča možete osmisliti taktiku za prelazak čupavih deonica. Pored dobrog, starog desnog krošea Rocketeer, neočekivano, raspolaže pozamašnim arsenalom. Svako oružje ima praktičnu primenu i međusobno se razlikuju po dometu, jačini i broju municije koju troše. Borbe sa bosevima su uglavnom dobro izbalansirane. Ukoliko se prati patern nema problema, ali jedan zajeb u ritmu može glavnog junaka koštati života. „Bandai“ je izvukao pouku iz iskustva sa njihovim predhodnim NES čedom „Dick Tracy“-em te je ovaj put pored uobičajenih passworda inkorporirao continue opciju. Prilikom nastavljanja krećete od početka nivoa što smara, ali je i dalje bolje nego da se počinje iznova i iznova od prve jebene misije u nadi da će se neka viša sila smilovati i dozvoliti vam perfect run.

  Igra nije ništa posebno, ali nije ni đubre kakvim je većina prikazuje. U pitanju je siroto, manjkavo, na momente dosadnjikavo ostvarenje koje ipak poseduje duh svog izvornika i pruža solidnu zabavu. Iz današnje perspektive predstavlja tipičan akcioni platformer koji budi nostalgiju i vraća nas u vreme kada nam je jedina briga bila čega ćemo da se igramo. Suština „The Rocketeera“ je i onako oduvek bila u tome.  

  

Za dizajn pozadine pobrinuo se tim iz Kazahstana...

   

Grafika: 5

Zvuk: 6

Atmosfera: 8

Balans: 7

Ukupna ocena: 5.5

Frank Horrigan

Crown

Godina: 1991
Izdavač: Starbyte Software
Žanr: Sve i svašta
Platforma: C-64
  

U lovu na štitove...

  

  Srednji vek je uvek zgodna tema za video-igre. Često se dešava da mladi princ mora da se bori za presto tako što će da uradi nešto što ni Čak Noris ne može. Starbyte-ov Crown je upravo ihga koja ima za temu to osvajanje krune, i eksploatiše tu temu na više nivoa.

  Na početku birate za koje ćete se kraljevstvo boriti. Imate izbor od čak šest kraljevstava, svako sa posebnim zadatkom, potpuno drugačijim dizajnom i stilom igranja. U svakoj zemlji cilj vam je prikupiti što  više određenih predmeta, da bi se posle sve završilo borbom u vs stilu sa kandidatima ostalih zemalja. Tako u Engleskoj jašete konja, preskačete prepone i skupljate štitove (zanimljivo). U Švedskoj pičite nekim brodićem, bežite od kitova i skupljate nekakvo blago (užasno nezanimljivo). U Rusiji pičite kazačok, pratite neku žensku, i ako promašite potez, dobijate bombu (najduhovitije). U Japanu jašete zmaja, bežite od aviončića i skupljate zlato (skoz ok). U Indiji bežite po mostu od nekih majmunčića i skupljate miševe (onako...). A u Arabiji plovite letećim ćilimom po oblacima i skupljate stare lampe (opet ok). Reklo bi se, stereotipno da stereotipnije ne može biti. No u tome može biti i slast Crowna. Likovi su lepo prikazani, kao antropomorfne životinjice, koje opet stereotipno predstavljaju svaku naciju. Borbe prsa u prsa su siromašno urađene, sa svega tri poteza i čini se da služe tu samo da upotpune prazninu. Posle pređenih 5 nivoa i premlaćivanja svakog princa postajete kralj sveta i dobajate sve što uz to ide (harem, tonu opijuma i salu za mučenje). Ono što je skroz bezveze u igri je to da imate jedan jedini život, i neće biti najjednostavnije preći neki nivo bez gubitka istog, još kad i pridodamo peščani sat koji neumorno curi, jasno vam je o kakvoj se "komodorovštini" radi. No, krivulja učenja je jednostavna, i ako se uhodate, lako ćete prozreti "petlje" po kojoj se dolazi do željenih predmeta.

  Grafika u igri je veoma pristojna, boje su jako dobro upotrebljene i sve se kristalno jasno vidi(najviše mi se svideo daleki horizont Japana). Treba pohvaliti i pikselglatki skrol koji omogućuje ugodno i precizno igranje. Muzika u igri je fina, i adekvatno-stereotipno predstavlja svaku kraljevinu. Cela atmosfera u igri je pristojna, iako igra ima konstantno neki šmek "male" igre. Balans je već neka druga priča. Neki nivoi su izuzetno i bezobrazno teški, a neki se posle truda vrlo lako uče i moguće ih je brzo savladati.

  Crown je igra koja ima dovoljno sopstvenog šmeka da je oprobate. Sa vrlo pristojnim i umesnim tehničkim karakteristikama, i igrivošću koja može biti predmet polemike, treba joj pružiti priliku. Čisto da se uverite kako se nekada moralo dolaziti do prestola, muški i uz mnogo rizika po sopstvenu glavu. Da je danas više takvih, možda bi nam i bilo bolje...
 

  

Jahanje zmaja bez dejstva opijata

  
Grafika: 8
Zvuk: 8
Atmosfera: 8
Balans: 5


Ukupna ocena: 6

Clyde

Lords Of Magic

Godina: 1997

Izdavač: Sierra Entertainment
Žanr: Strategija
Platforma: PC

 

Agent haosa a da nije Džoker

  

  Postoje žanrovi u igrama koji su čista razbibriga za mozak, recimo bezumne pucačine ili bilo šta što je EA Sports izdao u zadnjih 20 godina (to je u suštini jedna jedina igra, samo sa skinom različitih sportova). Mnoge od takvih igara našle su svoje mesto na našem blogu. Međutim, postoje i one iscrpne, komplikovane, temeljite igre koje zahtevaju i vreme i živce, a i pojačanu upotrebu mozga(najviše onog sektora za strpljenje). Igra koja spada u ovu drugu kategoriju, baš kao i većina strategija, je Sierrin Lords Of Magic.

  Ova igra se odvija u fantazijskom svetu Urak, koji eklektički crpi svoju mitologiju iz Tolkinove literature, ali i Dungeons & Dragons svetova. Vaš lik je jedan od heroja čak osam velikih frakcija u ovom svetu(voda, vatra, zemlja, vazduh, haos, red, život i smrt), i naravno za zadatak ima da pobije sve ostale i da oslobodi zemlju od pošasti kreatura koje zagađuju zemlju. Početni interfejs je lepo dizajniran, a posebno se ističe neljubazan, varvarski glas koji vam naglašava opcije i koji kao da je izašao iz Mortal Kombata 3. Po odabiru frakcije, morate odabrati i klasu (thief, mage i warrior), što predstavlja klasičan i uobičajen momenat za ovu vrstu igre. Zatim se pojavljuje vaš heroj na mapi sa malobrojnom družinom. Jasno je od početka, morate špartati zemljom, pljačkati  i uništavati pećine i zabiti gde se nevaljalci radite. Usled ovakvih humanih aktivnosti, raste vam ugled među "vašima" te na taj način skupljate resurse i povećavate armiju. Po početku borbe, pojavljuje se novi izometrijski ekran gde se iste odvijaju, a borbe su neobična mešavina real-time borbi i poteznog povlačenja poteza. Za samo snalaženje u borbama trebaće malo vremena, ali ovo je ipak manje komplikovani deo igre. Kada završiste sa borbom, skupljate resurse koje ulažete u vaše naselje-utvrđenje, a svi su vam potrebni kako bi ste mogli regutovati nove jedinice ili otkrivati nove spellove. Zanimljivo je da se ambijent i muzika razlikuju na svakoj od osam frakcija u igri, a i izbor jedinica je autentičan i pozamašan. Čini se da je upravo ovo najjači momenat igre. Često se nećete baš najbolje snaći u manipulaciji jedinicama, sve je to pomalo nespretno odrađeno, ali ako imate vremena i strpljenja možete doći do tačke kada se u ovoj igri uživa. Svet i mape su dizajnirane lepo za svoje doba i lako se da prepoznati šta je šta. Animacija likova je malo chessy, što je i odlika igara za Pc nastalih u periodu 1993-1997, pa se ova igra lepo uklapa u ovaj stereotip. Muzika i zvučni efekti su tehnički najveća snaga igre. Predivne melodije koje se kreću od epskog ka akustičarskom preko ambijentalnih klavijatura, dodaju atmosferi jedan poseban šmek. Balans igre je nešto što se može dovesti u pitanje. Stiče se utisak da se istovremeno mora obraćati pažnja na previše stvari, čak i kad je strateška igra u pitanju. Sreća u nesreći je da je je kretanje na mapi potezno(odvija se po principu, svaka od osam frakcija ide redom pa tako u krug), te se ipak ima vremena da se obave sve neophodnosti, skupi dovoljno piva za besnu vojsku, stekne dovoljno ugleda i ušlihta vlastima, kao i obratiti pažnju koje su to nove čarolije popularne na čarobnjačkoj sceni...

   Lord Of Magic je igra koja ima svoje manjkavosti, ali ima dovoljno tehničkih kapaciteta i ugodne atmosfere koje vas mogu duže prikovati uz ekran. Kasnije su čuveni Heroji doveli ovu vrstu igara do savršenstva, ali ponekad i ovakav "drugoligaš" može dovoljno da zasija novim sjajem i pruži vam dovoljno zabave za jedno kišno popodne, kakva su običmo majska popodneva u Srbiji... 

 

Elfovi su gej. Eto reko sam.

  

Grafika: 7
Zvuk: 9
Atmosfera: 8
Balans: 5


Ukupna ocena: 7

Clyde