Renegade

Godina: 1987

Izdavač: Imagine

Žanr: Tabačina

Platforma: C-64

  

Tri na jednog, jedan na sve...

  
...ja sam ordinarni momak u svojim dvadesetim u jednoj tipičnoj američkoj metropoli. Bavim se rekreativno borilačkim veštinama, treniram tekvondo i dobar sam đak. A imam i devojku, na koju svi pare oči. Jednog dana zli mafijaški bos mi kidnapuje curu i ja reših da se osvetim tako što ću izmlatiti sve njegove krimose i pajtaše u svakom kvartu ovog grada. Na kraju ću se obračunati i sa njim i osloboditi svoju dragu, a jednog dana mogli bi ovu originalnu priču da iskoriste i za neki film...

   Pošto nisam Azijat, nemam ni nunčake ni šurikene kao Shinobi, mada oni Bad Dudes-i, iako Ameri mogli su povremeno da dobijaju čake, te sam oslonjen samo na svoje mišice, i dobru volju. Postoji pet kvartova koje moram obići kako bih dovršio svoj humanitarni rad. Prvi deo grada je metro stanica, ljubazno išarana grafitima koji šalju poruku mira, ljubavi i tolerancije u ovaj svet. Naravno, drugari zlog bossa vole da napadaju u zgodnoj formaciji "tri na jedan", tako da su najsrećniji kada mi se primaknu iza leđa i zarobe ruke kako bi onaj od napred mogao komotno da vrši premeštaj mojih unutrašnjih organa. Nije lepo, složićete se. No taman kad reših da uzvratim udarac, shvatih da to nije tako jednostavno u ovoj priči. Iako se krećem pomoću džojstika, udarci su raspoređenji u gotovo besmislenom redosledu na tastaturi, te moram simultano i odatle da sam sebe kontrolišem. Pravi je pakao da se okrenem za devedeset stepeni i zadam jedan normalan udarac nogom, nešto što su i moji kasniji drugari Billy i Jimmy bili u stanju da urade bez problema. Na momente se u ovoj igri osećam kao paraplegičar koji mora odjednom da izmlati trojicu nevaljalaca. Da stvar bude gora, na svakom kvartu me čeka i glavonja čije nadahnute portrete skupljam ko sličice fudbalera kada ih izmlatim. Već na drugom kvartu (u pitanju je otpad), odbor za doček mi priređuju bajkeri koji u punoj brzini motorom idu na mene. Heh, ali imam ja leteći mae-geri kojim mogu to lako da rešim....samo da nađem gde mi je dugme za skok...evo ga dolazi...SKAČI BRE MAJMUNE!!!!...AAAAAA......Ostajem ležeći na zemlji slušajući prosečnu rok end rol podsmešljivu temu i zagledan u prosečno prikazano nebo išarano smogom velikog grada...

  I tako, reših ja da učitam ponovo igru sa samim sobom u glavnoj ulozi, da uključim snapshotove i cheatove sa emulatora, čisto da bih video kraj. a na kraju me čeka upravo taj boss koristeći pištolj, pucati u nenaoružanog čoveka je baš kuuuul...no ipak videh kraj, ako igra vara sa kontrolama, varaću i ja sa cheatovima. a ja i moja draga se selimo u San Francisko. Tamo nas nece udarati lancima i bičevima, nego uzicama za pudle, i neće na nas jurišati motorima-čoperima, nego hibridima-automobilima. a to se lako da izmlatiti čak i uz ove idiotske kontrole... 
  
 

Ispravljanje krive kičme na bruklinski način...

  
Grafika: 7

Zvuk: 6

Atmosfera: 8

Balans: 2

Ukupna ocena: 4

Clyde

Conan

Godina: 2004

Izdavač: TDK Mediactive

Žanr: Akciona avantura

Platforma: PC

Konan u šopingu.

  Šta reći o Konanu? Najveći heroj fiktivnog hiborijskog doba i prva asocijacija na žanr „mača i magije“. Istinski alfa mužjak, individualac vođen primalnim instinktom samoodržanja i sopstvenim moralnim kodom koji se u nemilosrdnom svetu probija snagom mišica i čelika. Primer za klince i po tome što je u prvih 15 minuta svog filma uspeo da kresne više riba nego kompletna postava Lord Of The Rings za celu trilogiju. Enormna, decenijska popularnost moćnog Simerijanca nije iznenađujuća jer su u njegovom liku objedinjeni svi ideali koji determinišu suštinu muškog roda.

  Kada su u pitanju video igre bazirane na Konanovom žitiju situacija je šarenolika. Zbog nemanja autorskih prava i raznih pravnih začkoljica, najbolje igre ovog junaka  ne nose njegovo ime. Dovoljno je samo pomenuti Barbarian za C64 i Rastan-a sa arkada. Oficijalne adaptacije su sve odreda do te mere sramotno loše pa bi Konan da nema Supermana bio šampion među legendarnim junacima po broju katastrofalnih igara (izuzetak je igra iz 2007.). Pod okriljem TDK Mediactiv, slovački razvojni tim   Cauldron HQ je pokušao da stvori igru dostojnu čuvenog varvarina. 

  CONAN je hack 'n' slash akciona avantura sa RPG elementima iz trećeg lica. Igra se isključivo preko tastature i to samo po sebi ne bi predstavljalo problem da kontrole ne spadaju među najgore sa kojima sam ikada rukovao. Pritiskanjem tastera za kretanje levo ili desno Konan se okreće oko svoje ose tako da morate konstantno držati dugme za napred ukoliko želite bilo gde. Ovakav sistem upravljanja je odličan za FPS, ali apsolutno nepraktičan za izvođenje u trećem licu i ubija dinamiku. Kamera koja se pozicionira kako joj se ćefne (naročito pri borbi) takođe otežava orjentaciju pa se može desiti da nastradate na najbanalnijim preprekama. Definitivni low-point je svakako pentranje uz litice, zidove ili merdevine. Koji je moj bio programerima da bespotrebno zakomplikuju i zaseru jednu tako jednostavnu stvar? Najpre mora da se pojavi ikonica u gornjem desnom uglu koja vas obaveštava da možete da se verete, a onda da pritisnete dugme za akciju. Prosto? Nikako. Ukoliko vam polazna tačka ne bude određeni magični piksel Konan će samo došetati do objekta. Kad konačno uspete da se prikačite shvatate da se može samo pravolinijski. Kretanje na stranu nije opcija čak i ako je površina ogromna, a nije isključeno ni zaglavljivanje. Poređenja radi, rešenja u „X-MEN Origins-Wolverine“ predstavljaju primer kvalitetnih kontrola za ovaj tip igara i izvođenja.

  Checkpointi ne postoje već se za sejvovanje koriste sacred stones koje skupljate usput. Maksimalno možete nositi pet u inventaru. Brojni su, dobro raspoređeni kroz nivoe pa ne postoji bojazan da ostanete bez njih. Preporučljivo je da sačuvate poziciju svaki put kad naiđete na neki jer gubitak života ujedno označava i kraj igre. Zanimljiv detalj predstavlja pružanje druge šanse ukoliko poginete u bitci. Moć Kroma na delu.

  Zvučna slika je zadovoljavajuća, ali ne bez mana. Najslabija tačka je česta repeticija efekata. Voice acting je pristojan, na momente iznad proseka. Ceo soundtrack je komponovan stilom Basila Poledourisa, a veliki boost predstavlja korišćenje njegove legendarne teme „Anvil Of Crom“. Muzika je savršena i u kombinaciji sa predivnim, do sitnica preslikanim ambijentima iz Howardove proze oživljava efektno atmosferu hiborijskog doba. Sa druge strane, dizajn 3D modela niti smrdi niti miriše. Nije katastrofalan, ali se vidi da je moglo mnogo bolje pogotovo ako uzmemo u obzir vrlo detaljan izgled armora u koji su upakovani i solidnu refleksiju svetla. Protivnici, čiji AI nije za podcenjivanje, su brojni i karakteristični za određena područja. Animacija glavnog lika prilikom izvođenja borbenih poteza je posebno dobra, a oni sami maštoviti, atraktivni i relativno laki za izvođenje. Izbor oružja je odmeren i za svaku pohvalu. Gameplay suštinski uopšte nije loš, ali je obogaljen idiotskim komandama kretanja. Fascinirao me je stepen mazohizma kog sam postao svestan igrajući ovaj naslov. Da nije fantastične atmosfere i priče u najboljoj tradiciji Roberta E. Howarda teško da bi iko trošio vreme na igru čija prevelika bagovitost nedvosmisleno govori da je u pitanju nezavršen proizvod.

  Zaista šteta što je izdavač požurivao kreativni tim, ovo je potencijalno mogla biti sjajna igra samo da nije proradila gramzivost i igranje na kartu da fan baza guta sve. Sudbina je htela da Konan postane kralj, ali isto tako i da nema kvalitetnu video-igru pod svojim imenom.

Konanov poslovni sastanak.

Grafika: 7

Zvuk: 7

Atmosfera: 9

Balans: 5

Ukupna ocena: 5

Frank Horrigan

Donkey Kong

Godina: 1981

Izdavač: Nintendo

Žanr: Platformska

Platforma: Arkade
  

Ovako se nekad pozivalo na sastanak...

  
  Mario, mali brkati italijanski vodoinstalater, je najpopularniji lik iz video-igara ikad. Pojavio se u gomili igara, ali mi ćemo se ovaj put vratiti na sam početak, na prvu igru u kojoj se ikada pojavio. U pitanju je Nintendov klasik Donkey Kong, igra koja ovih dana puni 30 godina a još uvek sija istim sjajem.

  Naš mali junak se tada zvao Jumpman a ne Mario(iako je isto izgledao). Legenda pripoveda da su se momci iz Nintenda prvo opredelili da prave igru o Popaju, Olivi i Badži ali su Amerikanci naravno tražili previše para te je stvar propala. Na prvu ruku su izmišljeni karakteri ove zanimljive igre. Donkey Kong, nevaljala gorila, kidnapovao je vašu dragu(u kasnijim igrama krštenu kao Toadstool, što bi na našem jeziku moglo da se preveda kao Princeza Žablje Govno, Japanci su to...), a na vama je kao hrabrom vodoinstalateru da je spasite. Igra se odvija na ukupno četiri nivoa-sobe, koji se ne ponavljaju redom, nego je prva soba uvek prisutna, a do zadnje postepeno se povećava broj na četiri. U svakom slučaju u prvoj sobi, Donkey Kong na vas baca gomilu buradi, koja se kasnije još i zapale, pa se morate dobro potruditi da ih sve preskočite u uspenjete se na set merdevina do cilja. Od pomoći vam povremeno može biti čekić kojim razbijate burad. Drugi nivo predstavlja možda najtipičniji "platformski deo". Skakućete po elevatorima, pentrate se gore-dole, i sve tako dok ne stignete do vaše drage (koju vam ružna gorila ponovo otme ispred nosa). Treća soba je takođe sa merdevinama, ali morae preskakati nekakve "pite"(sic!), obazirati se na pokretne trake. U zadnjoj sobi bitno je da otčepite svih osam šrafova koji rdže Donkey Konga, posle čega on pada na glavu, vi dolazite do vaše omiljene plavuše i nivo je pređen! I onda Jovo-nanovo. Sve su sobe iste, ali su ta burad još pokretljivija i bezobraznija. Igra ima opasnu težinu, morate uhvatiti jako dobar ritam i sve vreme gledati unapred kako biste preskočili uspešno sledeću prepreku. Ovakvi momenti sa učenjem i postepenim otežavanjem dugo više nisu prisutni u gejmerskom mejnstrimu, gde se odvija jedan otužni proces "sinemaskopizacije" i "autosejvovanjanasvakommomentu" u igrama.

  Grafika je sasvim ok za svoje godine. Svi elementi su jasno i pregledno predstavljeni. Zvuk u igri je solidan i dodatno povećava zabavu. Kretanje likova je dobro urađeno, iako se može zameriti da je penjanje uz merdevine urađeno malo prekruto(morate se popeti u "piksel") i često će vam se dešavati da upravo zbog toga izgubite život. Zanimljivo je ako želite da igrate na što veći broj poena(kao recimo čuveni Bili Mičel), morate naći pravu meru između preskakanja buradi, kupljenja objekata i završavanja sobe u dogledno vreme, jer po isteku vremena pored života gubite i sve bonus poene koje dobijate za što pre kompletiranu sobu. Igre tog tipa i perioda su bile jedinstvene po ovoj karakteristici.

  Posle ove igre, pojavljuje se Mario Bros. pa Super Mario Bros. i naš omiljeni brka zauvek odlazi u legendu. A i gorila nije loše prošla sa svojim Donkey Kong Country serijalom. Ali treba se ponekad osvrnuti unazad i omirisati jednu od prvih pravih platformskih igara. Donkey Kong ti u svakom slučaju zaslužuje!
  

A OVAKO se nekad gubio život u igrama...

 

Grafika: 8

Zvuk: 7

Atmosfera: 9

Balans: 8

Ukupna ocena: 8

Clyde

Robocop

Godina: 1988

Izdavač: Data East

Žanr: Sidescrolling pucačina, Run`n`Gun

Platforma: Arkade

Svi na jednog, jedan na sve...

  Osamdesete su po svojoj nevinosti i jednostavnosti predstavljale idealistički utopizam na globalnom mainstream nivou. Svet je posmatran crno-belo kroz ruzičaste naočare i decenija je odisla optimizmom koji ni u jednom drugom periodu ljudskog postojanja nije niti postojao niti bio moguć. Uljuljkani u sigurnost i samodovoljštinu nismo ni mogli pretpostaviti kakavo nas otrežnjenje očekuje. Realnost je surova kučka, a ono na šta su pojedini filmski autori pokušali da nam skrenu pažnju nismo bili u stanju da vidimo. Primer je celuloidno remek-delo Paula Verhoeven-a. Upakovan u formu akcionog sf-a RoboCop je zapravo brutalna kritika korporativnog biznisa i bezumnog potrošačkog društva koje guta sve što mu serviraju mediji labave moralne etike. Tek danas, kada je ljudski život obezvređen i svi se klanjamo „all mighty dollar-u“ u pauzama između reality TV programa, shvatamo koliko su ovaj naslov i jednako kvalitetni „Running Man“ bili vizionarski.

  Klince je bolela briga za socijalni komentar. Koncept robotizovanog pandura je predstavljao nešto najkul budući da je u sebi objedinio fascinaciju pravičnim čuvarima reda (loženje na „kontroverzne srpske biznismene“ je popularizovano par godina kasnije) i iracionalnu dečju opsednutost robotima. Imajući sve ovo u vidu nije iznenađenje planetarni uspeh koji je RoboCop ponovio i u digitalnoj formi.

  Doslednost filmu je izuzetna, kvalitet kojim se retko koja adaptacija iz perioda mogla pohvaliti. Na startu je kratka rekapitulacija događaja koji su doveli do toga da Alex J. Murphy postane kiborg, a sve ključne scene su pokrivene uz dovoljno novih momenata koji razbijaju monotoniju. Sveukupni dizajn je u duhu Verhoevenovog ostvarenja sa pregršt prepoznatljivih detalja. Uz dobro poznate negativce (Boddickerova banda, ED-209, Dick Jones) galeriji likova je pridruženo mnogobrojno OCP obezbeđenje. Grafika je impresivna, ali je mogla biti i bolja. Programerima je jako malo falilo da iskoriste do maksimuma tadašnje tehničke mogućnosti. Sprajtovi su jasno definisani, živopisni i vrlo dobro animirani. RoboCop-u je, kao protagonisti, posvećena posebna pažnja i uspešno su inkorporirane sve osobenosti koje ga krase.  

  Zvučni efekti su mahom generički, pravi Data East mediokritet, ali korišćenje originalne muzike i glas Petera Wellera vade stvar. Čuti RoboCop-a u vreme kada je voice acting tek bio u povoju je za nas klince predstavljalo poseban doživljaj i dodatno nas motivisalo. Kako da prestaneš da igraš kad ti se lik prema kom osećaš strahopoštovanje „lično“ obraća? Izneveriti heroja nije bila opcija i uvek se išlo do kraja iako nikada nije bilo lako.

  Igra je umobolno teška, krcka kredite kao dete bombone. Prvih nekoliko nivoa još i ide nekako (rekord sa jednom kredom mi je sredina trećeg), ali od petog „all hell breaks loose“. Koncentracija neprijateljski nastrojenih entiteta je enormna. Gine se na svakih 30 sekundi. Nekad i za 5. Bukvalno. Bosevi su relativno lako savladivi, ali je zato put do njih zajeban do koske. Preporučljivo je što bolje zapamtiti stejdževe i raspored neprijatelja kako ne bi ste primili previše metaka pošto je Robo polupokretna kanta ograničenog skoka i nulte agilnosti. Ma koliko bizarno bilo ovaj nedostatak nije mana jer predstavlja prepoznatljivu karakteristiku lika. Kontrole ispunjavaju standarde žanra, a prisutan je popriličan broj upgrade-ova za pucu. Health pack-ovi su deficitarni toliko da bi bilo potpuno sve jedno i da ih nema. Za ovako dizajnirane igre morate biti ili uber no lifer ili azijat ukoliko želite flawless speed run. Srećom, izuzetno izgrađena atmosfera uspešno nadomešćuje nedostatak balansa.

  RoboCop ima svoje mane, ali je ujedno igra sa toliko šmeka da joj se igrači uvek sa radošću vraćaju. Kultni klasik u svakom pogledu.

U odbrani televizora.

Grafika: 8

Zvuk: 8

Atmosfera: 9

Balans: 5

Ukupna ocena: 7

Frank Horrigan

Soldier Of Fortune

Godina: 1988

Izdavač: Graftgold

Žanr: Platformska

Platforma: C-64

 

  

U devetoj kući, imate veliku stenčugu koja će vam pasti na glavu...

  

  Znakovi Zodijaka sa svojim podelama na četiri osnovna elementa mogu biti zanimljiva podloga za pravljenje neke video-igre. Svaki element može predstavljati "svet", a svaki znak podnivo tog istog sveta. Kad sam bio klinac, maštao sam o vs tabačini u kojoj biste mogli da birate između dvanaest znakova-boraca, svaki sa svojim magijama (imam neki osećaj da bi svi birali Škorpiona...). No, Graftgoldov Soldier Of Fortune prilazi temi Zodijaka na jedan temeljan i zanimljiv način, pretvarajući tu simboliku u jednu kvalitetnu igru.

  U ulozi ste malog avanturiste koji ima zadatak da sakupi sve elemente i sklopi ih ponovo u celinu, koju je zli dasa pod imenom Kryllis razbio u želji da stekne što veću magijsku moć (a šta drugo?). Počinjete u malom šumovitom svetu u kojem se nalazi i seoce koje je vrlo ukusno dizajnirano. Sama atmosfera i ambijent su fenomenalni. Tiha noć, tu i tamo se čuje kreketanje žaba i zujanje ko-zna-čega, slepi miševi koji lete po drveću i kućice smeštene između zlokobnog drveća. Vidi se da je ovde uložen poseban trud. Igra se sastoji u tome da skupite što više zlatnika koje dobijate ubijanjem neprijatelja, a da onda po raznim kućicama principom robne razmene dođete do odgovarajućih zodijačkih i elementarnih znakova koji vam omogućavaju dalji progres. U istim kućicama možete nabaviti i bolje oružje, koji vam olakšavaju borbu sa zaista zanimljivim i kreativno dizajniranim neprijateljima. Tu su mali Grimm Reaperi sa kosama u rukama, nekakvi veliki kazani koji se nasmeše kada ih pogodite (sic!), slepi miševi, paukovi (neizbežni paukovi...), kopljanici, i jedan veliki mutant između gusenice i zmaja koji vas čeka u jednoj vili! Cela igra ima neki čudan šmek koji primetite na prvu loptu. Kao klinac sam ovu igru besomučno igrao i nisam imao pojma kako da nastavim dalje a nijednog trenutka mi nije postajalo dosadno...mislim da to govori dosta o samoj igri. Igra ima više nivoa, ali ćete teško prelaziti u sledeći jer je potrebno da sakupite tačno određene setove elemenata i znakova. Ja sam kao mali mislio da je prvi nivo CELA igra, što dosta govori o njenoj veličini. Kontrole u igri su fenomenalne, reponzibilitet odličan, a skrol pikselgladak, što je jako bitno. Sama težina igranja je dobro "naštimovana", tako da je moguća pristojna krivulja učenja koja omogućava dalji napredak u igri. Grafika je jako lepa, nije tipična komodorovska, kao da je neko spojio Spektrum i grafiku sa superiornije Amige 500. Muzike nema previše u igri, uvodna tema je pristojna i ništa više, ali su zato zvučni efekti odlični i dodatno doprinose ionako uvrnotoj, i pomalo mračnoj a duhovitoj atmosferi.

  Soldier Of Fortune je jedna od onih "čudnih" igara, u koje se možete zaljubiti jako brzo a da vam progres bude nikakav. Ko voli malo simbolike i dobru kvalitetnu platformu, svakako je mora probati. A ponekad je taj illinx u igrama, kao što reče Rože Kajola, najbitnija dimenzija i funkcija neke igre. A Soldier Of Fortune svakako može to da nam pruži.

  

Kazan koji govori.

   

Grafika: 9

Zvuk: 8

Atmosfera: 10

Balans: 8

Ukupna ocena: 9

Sunset Riders

Godina: 1991

Izdavač: Konami

Žanr: Sidescrolling pucačina, Run-N-Gun

Platforma: Arkade

You don`t shoot a guy in the balls...

   

  Vestern je kroz svoju istoriju i tretman u medijima imao mnogobrojne uspone i padove. Iako se, manje više, redovno pojavljuju naslovi inspirisani njegovom mitologijom, prisutan je utisak da je žanr u izumiranju, barem što se gaming idustrije tiče. Danas kada je merilo za vrednovanje postala što vernija simulacija realnosti, stari dobri peacemaker six-shooteri  posustaju pred modernim automatskim naoružanjem. Ukoliko ste fan wild old west-a, a pri tom željni nepatvorene zabave bez mnogo filozofije, ovaj dragulj prošlosti je naslov za vas.  

  Sunset Riders spada u grupu instantno dopadljivih igara. Nasleđe i klišei vesterna kao žanra su elegantno eksploatisani i umesno prezentovani. Vizuelno, sve je na svom mestu počev od predivnih, koloritnih i detaljnih ambijenata za koje bi John Ford dupe dao, preko simpatičnih, karikaturno dizajniranih likova na tragu stripova o Taličnom Tomu do fluidne animacije. Politička nekorektnost je poprilična, svojstvena periodu koji se obrađuje, ali ni jednog momenta ne prelazi u vulgarnost zahvaljujući autoironiji i zdravoj dozi ciničnog humora. Stilizovana muzička podloga u duhu kaubojštine predstavlja sjajan „tepih“ za pregršt majstorski uklopljenih zvučnih efekata koji potpaljuju atmosferu „vrelog peska teksaškog“. Veliki plus predstavlja voice acting, izuzetna retkost u to vreme, koji je vrlo dobar i sa odgovarajućim „kravarskim“ akcentom.

  Ne postoji priča u klasičnom smislu. Igra vas momentalno baca u vatru. Koncept je kratak, jasan i bez bespotrebne razrade. Na vama je da odaberete jednog od četiri ponuđena lovca na ucene i date se u lov na lica sa poternica. U zavisnosti od afiniteta možete se opredeliti za revolveraša (Steve i Billy) ili baju sa vinčesterkom (redneck Bob i token meksikanac Cormano). Upgrade-ovi su prisutni u vidu šerifskih zvezda. Srebrna dodaje još jedno oružje dok zlatna obezbeđuje veću brzinu projektila i opciju automatskog pucanja. Kontrole su u piksel precizne, skrol gladak, a arkadni momenat među najboljima. Karakteristično za Konami, težina igre je poprilična. Srećom, tokom prvih nekoliko nivoa će te se u potpunosti adaptirati i spremno dočekati paklenu tiradu koja vreba u drugoj polovini.   

  Sunset Riders je naslov koji je ostao u lepom sećanju apsolutno svima koji su ikada imali priliku da se susretnu sa njim. Kvalitet kojim se retko koja igra, pogotovo u današnje vreme, može pohvaliti.

Ovo nije mog`o ni Kraljević Marko

Grafika: 9

Zvuk: 9

Atmosfera: 10

Balans: 7

Ukupna ocena: 8

Frank Horrigan

Gordian Tomb

Godina: 1990

Izdavač: CP Verlag

Žanr: Platformska avantura

Platforma: C-64

Moje vreme prolazi, a ništa nisam stigao da naplatim...

  Sećate li se igre Demons Kiss koju sam opisao na ovom istom blogu? Izuzetna igra, jedan veeeliki nivo kao veliki zamak, neki predmeti da se pokupe i neka gamad da se pobije? E pa, Gordian tomb je igra vrlo slične koncepcije ali gotovo dijametralno suprotne realizacije, o čemu će nadalje biti reči u članku.

  U ulozi ste malog čovečuljka sa nekakvim pecaroškim šeširom koji upada u veliku piramidu kod izvesnog gosn Gordiana (često ime za negativce u igrama, zar ne?), sa ciljem da se iz nje izvuče na što bezbolniji način. U piramidi baulja bezbroj neprijateljski nastrojenih živuljki, zmija, paukova, šiljkova, rupčaga bez dna i raznih zamki, manje-više standardna postavka za ovaj tip igara. Po sobama piramide treba pokupiti više različitih predmeta i tu počinjete da shvatate da se radi o jako lošoj igri. Predmeti se moraju pokupiti samo određenim striktnim redom, i ovo predstavlja veliku frustraciju. Još je gora činjenica da su kontrole skokova u igri urađene knap, tako da ćete neke skokove morati da nišanite "u piksel" kako se ne biste našli u rupi. Igra je nehumano teška, i početnih osam života ćete slistiti za tridesetak sekundi. I najmanji dodir sa majušnim paukom i ode vam glava. Još je bezveznije što u igri nemate ama baš nikakvo oružje i sve vreme ćete morati samo da preskačete i eskivirate neprijatelje i zamke. Kontrola lika jeste precizna i glatka, ali usled ovako besmisleno postavljenih prepreka to vam neće biti od prevelike pomoći. Treba li istaći da svaki pad sa visine veće od dva metra takođe prouzrokuje smrću vašeg lika? Još je gora činjenica da igra ne otežava postepeno, te krivulja učenja ne postoje već pakao počinje od samog početka. Da ne zaboravim, tu je i tajmer koji vam nemilosrdno otkucava vreme do isteka igre.

  Ambijent u igri je dosta dobro prikazan, grafika lepo urađena a paleta boja pametno iskorišćena. Sprajtovi nisu bog-zna-šta, ali makar ćete uvek biti u stanju da prepoznate o čemu se radi, što nije ispit koji je položila baš svaka igra za C-64. Zvučnih efekata nema, ali najšokantnija je neverovatna muzička tema koja mislim da traje i preko celih pola sata! Nije isključeno da su autori igre zaboravili na sve ostalo, uživeći se u ulogu kompozitora odlične muzike za ovu igru. Kretanje sprajtova je izuzetno glatko, i to je za svaku pohvalu.

  Ovo je igra koju možete da pokažete nekom od prijatelja da se uveri recimo, kako je Komodor svojevremeno imao super muziku i finu grafiku, ali je nipošto nemojte ozbiljno igrati. Predstavlja neviđen izvor frustracija, i čini se da su po "šmeku" ove igre ljudi koji su je pravili zapravo bili stručnjaci za demoe i introe u igrama, a da sami nisu baš uspeli da realizuju celu celcijatu igru sa svim onim elementima koji su neohodni za jednu dobru igru.

 

Može li se zmiji prići sa leđa?

   

Grafika: 7

Zvuk: 9

Atmosfera: 4

Balans: 1

Ukupna ocena: 2
  

Clyde

Ninja Massacre

Godina: 1989

Izdavač: Codemasters

Žanr: Lavirint

Platforma: C-64

Odbor za doček od 25 čudovišta već u prvoj sobi...

  

  Kada se za neku igru ispostavi da je jako dobro prošla i dobrano napunila novčanike ljudi koji su je pravili (čitaj: objavili), često se desi da neka druga softverska firma napravi klon te popularne igre sa željom da i ona zaradi pare na taj "fazon" igre.  I klon, kao takav, često biva predmet odbacivanja iz prve. Upravo takav polu-klon predstavlja i Ninja Massacre firme Codemasters za C-64.

  Kažem polu-klon jer igra ipak nije potpuna kopija daleko čuvenijeg Gauntleta, koji je uneo novine u vidu besomučnog namlaćivanja horde neprijatelja i tumaranja po beskrajnim lavirintima iz ptičje perspektive. Čim je uključite, primetićete da su izvođenje i perspektiva gotovo identični sa gorespomenutom legendom, samo što je promenjen "skin", pa ste sada u ulozi nindže koji treba da se domogne cilja kroz gomilu nivoa-lavirinata i jedno bukvalno nekoliko miliona neprijatelja. Međutim, igra ima nešto od sopstvene estetike i "osećaja za filing" koji je ipak donekle razlikuju od svog uzora. Usudiću se reći da se naš nindža-masovni ratni zločinac mnogo bolje kreće od junaka u Gauntletu, a i kontrola šurikenima koje bacate je sjajna i urnebesna u isto vreme. Kao da imate ispod kimona automatsku pušku iz koje ispaljujete šurikene brže i od Brus Lija u nindža-odelu, što ume da bude super-zabavno. Špartajući kroz lavirinte, nailazite na brojne dodatke (jedan od njih neodoljivo podseća na paklu Camel cigareta, čisto da se skrene pažnja da ako hoćete da budete kao nindža, morate da pljugate bar dve pakle dnevno) kao i na ključeve koji su vam neophodni za dalji progres u igri. Napadaju vas sve vreme horde raznih neprijatelja, koji su jednobojni na onaj "spektrumoidni" način, verovatno zbog toga što ih ima ponekad bukvalno i dvesta odjednom na ekranu. Razmnožavaju se brže od zečeva, i onda kreće masakr-zabava. Nikada u jednoj igri za C-64 nisam video toliko brzo namlaćivanje i uništavanje sprajtova, i po tome ova igra se nalazi u samom vrhu po arkadnom elementu. Sami lavirinti su iznenađujuće inteligentno dizajnirani i zahtevaju dobro pamćenje i rad mozga, što dodatno doprinosi ionako teškoj i izazovnoj igri. Lako će vam se desiti da se negde zaglavite, a stvari poput zidova koje treba rušiti, tajnih vrata ili rupa bez dna (u koje kad upadate automatski završavate igru nebitno koliko vam je energije ostalo) čine da ova igra na neki način bude i izazovnija i uzbudljivija od svog uzora. Krivulja učenja je odlična, i ovde se zapravo i najviše vidi trud programera na detaljnom osmišljavanju prepreka i rasporeda prostorija po nivoima, koji su postepeno sve teži i teži. Grafika u igri je onako mediokritetski tipična za Codemastersove igre, ali je zato zvuk odličan. Uvodna rockolika melodija prestaje kad starujete igru a tamo vas čekaju vrlo kvalitetni zvučni efekti (obratite pažnju na zvuk otvaranja otključanih vrata) od kojih su neki upotrebljavani i u nekim drugim Codemastersovim igrama (recimo Super Dragon Slayer). Treba istaći i piksel-glatko kretanje našeg malog crvenog nindže (ako odaberete drugog igrača, biće onako klasičarski tamnoplav), kao i umesan skrol pri prelaženju iz sobe u sobu.

  Ninja Massacre je definitivno igra koja predstavlja više nego što se na prvi pogled čini, samo joj treba pružiti priliku. Odgovorno tvrdim da može da pruži više zabave od "originala" Gauntleta, i da ima dovoljno sopstvenog šmeka koji će vas dovoljno dugo zadržati dok ne vidite do kod to nivoa (od njih šurnaest) možete da stignete. Pošto ne postoji Tribunal za ratne zločine u igrama, naš mali nindža će na kompjuterskom ekranu ostati oslobođen opružbe nad genocid!

Uhm...šta sad?

   

Grafika: 7

Zvuk: 8

Atmosfera: 9

Balans: 9

Ukupna ocena: 8.5
  

Clyde

King`s Bounty : The Legend

Godina: 2008

Izdavač: Atari

Žanr: Strategija/RPG

Platforma: PC
  

Ti si kao magija, javiš se pa nestaneš...

   

  Čuveni serijal Heroes Of Might And Magic predstavlja jedan od najboljih primera tih "magijskih strategija", koje igra ceo svet i uživa u njima. Ako se vratimo unazad, primetićemo da igra Kings Bounty iz 1990. predstavlja njenog evolutivnog pretka. I taj isti evolutivni predak, dobio je svoga rimejka, zgodno nazvanog Kings Bounty : The Legend.

  Igra je smeštena u fantazijski svet Endorija, gde stoluje jedan kralj. A kralj kao i svaki kralj, želi samo zlato i moć, te odluči da mu treba jedan junak koji će sa svojom vojskom da ispunjava njegove hirove, pardon da se bori za dobrobit svoga kraljevstva i čovečanstva celoga. A taj junak ste vi. Na početu birate hoćete li biti vojskovođa, paladin ili čarobnjak. I od ovog izbora vaš put će se znatno razlikovati, jer svaka klasa ima različite sposobnosti kojima može da utiče i potpomaže svoju armiju. Za razliku od Heroja, ovde ne vodite gradove, ne skupljate resurse niti njihove fabrike, nego samo špartate armijom po vrlo zanimljivo dizajniranim i različitim pejzažima. Na taj način vi skupljate zlato, koji vam je glavni resurs, kao i magijske kristale i tri vrste runa koje vam omogućavaju otključavanje sposobnosti za vašeg junaka. Sa svakom pobedom ili urađenim questom, skupljate iskustvene poene kojima kasnije levelujete i unapređujute vašeg lika, što predstavlja glavni RPG element u igri. Same kreature koje možete regrutovati po raznim zamkovima ili tavernama usput su jako zanimljive, i kreću se na spektru od najobičnijih ljudskih ratnika, preko raznih što postojećih što nepostojećih živuljki, do potpuno hororoidnih duhova i vampira. Same bitke se odvijaju na posebnom heksagonalnom terenu, koje se mogu okarakterisati kao zgodna mešavina šaha i Panzer Generala. Spektar bića i likova sličan je kao u gorespomenutim Herojima. Ono što izdvaja ovu igru je definitivno velika količina humora u dijalozima, što je za mene veliko iznenađenje. A taj humor je višedimenzionalan, sarkastičan i više tipičan za recimo Fallout serijal (ne računajući naravno trojku), a ne za ovu vrstu igara. Ovakve igra uglavnom karakteriše prevelika količina patetike, a ne humora.

  Grafika u igri je lepa, pomalo cartoonish u WOW stilu, mape su detaljne (ali i pomalo sitne), a animacija likova veoma kvalitetna. Stiče se utisak da je orijentacija u igri malo konfuzna i nepregledna, usled previše drveća na terenu koje vam zakljanja pogled. Šteta što jedna tako glupa sitnica kvari ceo utisak jedne generalno ozbiljno napravljene igre. Zvukovi su potpuni kliše za ovu vrstu igre, što znači gudači, gudači, i gudači...A zvučni efekti su prosek proseka. Neprijateljski AI je pristojan, kada se borite protiv drugog heroja možda će vam se učiniti da ne koristi baš svu magiju kojom raspolaže, ali neprijateljske kreature su uglavnom dobro postavljene u borbi protiv vas.

   Kings Bounty : The Legend je vrlo pristojno ostvarenje dostojno svoga pretka. Iako su razlike u odnosu na daleko čuveni serijal o Herojima moći i Magije male, one su ipak dovoljne da se svaki pasionirani fan ove vrste igara okuša i sa njom. Definitivno vredi ući u ovaj svet i okušati se u ulozi kraljevog mafijaša!
  

Op-či-njen-sam-ja

   
Grafika: 8

Zvuk: 6

Atmosfera: 9

Balans: 7

Ukupna ocena: 7.5
  

Clyde