Vendetta

Godina: 1991
Izdavač: Konami
Žanr: Beat 'em Up
Platforma: Arkade

Jel ono Carrot Top?

 

  Tranzit između decenija, pogotovo kulturološki, me je oduvek fascinirao, tačnije  period „čistilišta“ u kome karakteristični elementi prolazećeg perioda nesputano koegzistiraju sa onim što tek dolazi. Sa vremenske distance od dvadeset godina slobodno mogu reći da je 1991. bila prelomni momenat u kome su osamdesete otpevale „labudovu pesmu“ , a devedesete postavile kamen temeljac onoga što će ih u budućnosti definisati. Dovoljno je samo osvrnuti se na tadašnju muzičku i filmsku scenu da bi ste to shvatili. Danas je teško zamisliti, ali „Double Impact“ Jean-Claude Van Damme-a i „Stone Cold“ Briana Boswortha su imali podjednako veliku, fanatičnu publiku kao „Terminator 2“.  

  Igra koja je fantastično uhvatila duh tog vremena je Vendetta, svojevrsni omaž akcionim naslovima b i c produkcije uz koje je većina nas tokom vhs frenzyja (1985-95.) odrastala. Ovaj pseudo-nastavak „Crime Fighters“ iz 1989. za protagoniste ima „dobru“ uličnu bandu „Cobras“, poslednji bastion prkosa pokvarenom „Dead End Gang“-u koji vlada celim gradom. Umesto da napravi blitzkrieg sa svim raspoloživim snagama i sjebe im komšiluk za petnaest minuta, šef „DEG“ Faust je, u najboljoj tradiciji stereotipnih negativaca, morao da se kurči i podigne sve na lični nivo time što je oteo ribu Hawku, vođi „Kobri“. Zaplet na nivou ostvarenja Chuck Norrisa i Cynthie Rothrock nalaže našim herojima da spasu svoju miljenicu i u procesu se nevaljalcima najebu mame mamine dok ne ostane ni kamen na kamenu.  

  Na raspolaganju imate četiri igrača od kojih svaki ima zapanjujuću sličnost sa pojedinim ikonama osamdesetih. Bokser Blood je ekvivalent Mike Tysonu, penzionisani rvač Hawk je Hulk Hogan po svemu osim po imenu, majstor borilačkih veština Boomer predstavlja amalgam svakog belog „nindže“ koji se ikad pojavio na filmu (fizički najviše podseća na Dolph Lundgrena), a bivši vojni osuđenik Sledge je Mr. T. Prava all-star postava. Nije bitno koja su im imena programeri nadenuli, mi smo znali da pomažemo herojima našeg detinjstva u pravednoj borbi protiv uličnog šljama. 

  Na prvi pogled Vendetta pretstavlja unapređenu verziju Double Dragon-a sa malim doprinosom Final Fight-a, ali su Konamijevi programeri srećom dovoljno  inovativni da ne moraju kopirati konkurenciju 1/1 ma koliko ona bila u trenutku uticajna i dominantna.  Zanimljiv gameplay je uneo novine u žanr koje odudaraju od uobičajenog Capcom standarda. Raspolažete udarcima rukom ili nogom uz dodatak unikatnog napada iz vazduha koji aktivirate pritiskom na oba tastera dok držite napred, a klasičan skok i „magija“ ne postoje. Inovativna je mogućnost da izudarate protivnika dok je na zemlji ili ga uhvatite sa leđa i omogućite saigraču da se iživljava. Nesportsko, ali vrlo logično, racionalno ponašanje u datoj situaciji.  Ove sjajne ideje su razrađene u kasnijim Konamijevim naslovima ( Ko je rekao X-Men?). Neprijatelji su mnogobrojni, izdržljivi, jaki k'o crna zemlja i poprilično inteligentni sa odličnom taktikom borbe u grupi. Igra je koncipirana tako da zahteva što veći broj igrača, po mogućstvu sva četiri. Ukoliko igrate sami suočićete se sa očiglednom inferiornošću i potrošiti gomilu krede dok u kooperaciji pred sobom imate relativno fer izazov. Zajebano, ali dodaje na realizmu i oslikava pravo stanje i posledice uličnog pesničenja. Grafika je mogla biti bolja, suviše je zrnasta, mada ovaj minus potire izvanredan dizajn urbane džungle i njenih stanovnika. Ambijenti su raznovrsni, dva puta nećete videti istu lokaciju (osim na bonus stageu), užasno detaljni pa prilikom svakog novog igranja u pozadini možete primetiti nešto novo. Zvuk je najslabija karika što se tehnikalija tiče. Sve su to stock sounds ne baš dobrog kvaliteta i jedino sjajni soundtrack vadi celu stvar iznad proseka.

  Zanimljivost vezana za ovu igru je cenzura na trećem nivou. Većina igrača je inicijalno igrala necenzurisanu verziju gde su vam na pomenutom mestu protivnici pripadnici populacije koja voli da paradira pod duginim bojama i svi izgledaju kao odmetnici iz spota grupe Franky Goes To Hollywood „Relax“ koji u slobodno vreme vise u „Plavoj ostrigi“. Ono što vam rade ako vas dohvate je odvratno, ali očekivano od takve ekipe u takvom delu grada. Naravno da se digla frka i da je za američko i evropsko tržište izašla umivena verzija. Politička korektnost strikes again.  

  Vendetta je apsolutni klasik koji zaslužuje visoko mesto u beat 'em up hijerarhiji i jedna od najboljih co-op igara. Šteta što singl kampanja, koju ocenjujem, nije istog kvaliteta.

Seksualna orijentacija statista u igri je nebitna...

Grafika: 8
Zvuk: 6
Atmosfera: 9
Balans: 5

Ukupna ocena: 6.5


Frank Horrigan

Zool II

Godina: 1993
Izdavač: Gremlin Graphic
Žanr: Platformska
Platforma: Amiga

  

Ovako sam lep i jak, zato što svaki dan ližem Chupa Chups...

   

  Čini se da se sve platformske igre sveta mogu svrstati u dve grupe: One koje su u duši Mario, i one koje su u duši Sonic. One koje su Mario, su toplije, manje arkadne, više deluju kao crtani film i nasilje je na minimumu, a one koje su Sonic, su ekstremne, imaju više nasilja i deluju kao crtani film posle nekog opijata. Igra Zool definitivno spada u onu drugu grupu platformi. Reč je o urnebesnoj platformi sa nindžom iz "neke tamo" dimenzije u glavnoj ulozi. Mi ćemo ovde govoriti o drugom delu igre, koja nastavlja tamo gde je prvi deo stao, uz par manjih poboljšanja.

  Dakle naš nindža Zool, ovde dobija svoju partnertku koju možete odabrati umesto njega(Zooz), a zadatak im je da srede neku tamo zlu antropomorfnu kocku koja se zove Mental Block, i koja ima za cilj da ceo svet pretvori u jednu veliku dosadu(setite se opijata iz prvog pasusa). Odmah po startu igra kreće sa urnebesom i uticaj Sonica je više nego vidljiv, iako definitivno nije reč o blatantnoj kopiji(ko je rekao Kid Chaos?). Krećete se veoma brzo, skačete i do tri puta u sekundi, na raspolaganju su vam i svetleće kugle i skok sa okretanjem kao oružje. Svet u kome se krećete(a ima ih ukupno šest, svaki sa po tri nivoa i bosom na kraju), je pomalo bizarno urađen, tako da je tu svet slatkiša i ptica, svet elektroda i sijalica, svet Egipta(u svakoj drugoj platformi se pojavljuje Egipat kao svet, mislite o tome...), svet kocaka za jamb i zmija, svet leda i sladoleda, i svet mentalnih blokada. Estetika ovih nivoa je jako dobro urađena, deo pejzaža je uvek uništiv, a neprijatelji su svi u skladu sa ambijentom. Sami nivoi nisu predugi, i tu se videla mera programera, retko će vam se dešavati da zaglavite. Usput kupite na tone raznih dodataka, od kojih se najviše izdvajaju Chupa Chups lizalice, koje su i generalni sponzor igre. Sve vreme ćete se kretati, ovo je jedna od onih igara gde nema stajanja, što je zapravo dvosekli mač. Od silnog urnebesa od dodataka, prepreka, neprijatelja i(posebno) neprijateljskih projektila nećete razaznavati šta je šta i lako ćete gubiti život i energiju a da ne znate ni šta se desilo. To je i najveći minus igre. Drugi minus su kontrole, koje su preosteljive i sa previše inercije(koji to nindža maže svoje patofne mašću?), tako da ćete često propadati i klizati se jer niste naboli baš taj delić sekunde kada treba pomeriti kontrole. Na kraju svakog sveta čeka vas boss, koji i nije neki preveliki posao kada se uzme u obzir šta se sve prođe da bi se došlo do kraja sveta. Igra obiluje nekim slatkim detaljima, iz koje se vidi poseban trud programera, kao što su "zmijski taksi" koji vas vodi kroz nivo, jaje na oko kao platforma za skakanje, ili teleport u obliku katodne cevi. Zanimljivo je da u zavisnosti od lika koji birate, igra malkice menja svoj put, jer stvari i zidovi koje jedan lik može da uništi, ne može drugi i obrnuto.

  Grafika u igri je dobra, detaljna, a skrol i animacija superglatki, što je od krucijelne važnosti za igru ovog tipa. Jedina zamerka sa grafičke strane je što se od silne gužve i haosa ponekad ne raznaje šta je šta. Zvuk je dobar, muzika adekvatna za svaki svet, a svučni efekti ipak samo prosečni za Amigine standarde. Atmosfera u igri je polupana jednim delom, ali ipak nije LSD trip kakav je recimo, Demon Blue. Neke kohezije i priče među likovima ipak ima, i čovek se da uživeti u ovu "neku tamo" dimenziju. Balans je sa aspekta postepenog rasta nivoa težine dobro urađen, ali ga malo kolje preterana osetljivost kontrola. Igra je pređiva, ali samo za najveće majstore sa kvalitetnim džojsticima.

  Zool II je igra kod koje se poprilično oseća tendencioznost ali i veliki trud programera da pomute slavu najvećima. U tome se nije uspelo, ali smo ipak dobili jednu visokokvalitetnu igru kojoj se ponekad vredi vraćati. U pitanju je punokrvna platfomska igra koja će vas dobro zabaviti, istestirati vam reflekse a bogami i živci. A od dobre igre i ne treba očekivati više, zar ne?

Koliko droge treba da sijalica lampa prohoda?

Grafika: 9
Zvuk: 8
Atmosfera: 8
Balans: 7

Ukupna ocena: 8

Clyde

Cadillacs And Dinosaurus

Godina: 1993
Izdavač: Capcom
Žanr: Tabačina
Platforma: Arkade

  

Zbog ovoga članovi PETA-e ne idu na koncerte Billy Idola...

    

   Početkom devedesetih Capcom je važio za vodećeg proizvođača beat `em up video-igara. U suštini, to je bila jedna te ista igra samo sa različitim skinom, da li je u pitanju srednji vek(Knights Of The Round Table), neka urbana priča iz B-filma(Final Fight), ili trahedija osvete(Punisher). Cadillacs And Dinosaurus svoju radnju bazira na stripu Xenozoic Tales, a svodi se na neku postapokaliptičnu paranoju o svetu koje je zauzeo neki ludi doktor Fessenden, koji takođe maltretira i jadne male dinosauruse sa svojom nestašnom družinom. Na ekipi od četvoro(od kojih mogu da se biraju najviše dva) je da ga spreče u tome.

  Dakle birate između četiri lika na startu(jedan od njih je neki Obradović, navodno naše gore list, najjači lik u igri), i tabanje može da počne. Sve kreće kako treba, srećete razne klošare i krimose koje namlaćujete i učite pameti uz jedno 6-7 poteza koji su vam na raspolaganju. Dizajn nivoa kreće se od urbane post-apokaliptike preko džungli sa dinosaurusima(da da, kaže se DINOSAURUSI a ne DINOSAURI na srpskom, baš kao što se kaže AUSTRALIJANCI a ne AUSTRALCI, pozdrav za Acu Stojanovića), do sci-fi laboratorije našeg dežurnog i glavnog ludaka. Pored standardnih dodataka koje kupite kao što su noževi i hrana, ova igra ima i veoma ozbiljan izbor vatrenog oružja za jednu tabačinu, tako da ćete ponekad češće probleme rešavati mašinkom ili dinamitom neko golim mišicama, što ume da bude zabavno. Najbolji je osećaj kada dobijete bazuku, kojom možete da spržite više neprijatelja odjednom, a neprijatelji nisu mačji kašalj. Pored tih klasičnih krimogenih fizionomija, tu su i nešto kreativnija rešenja, poput Lash T.-a krupnog tipa u sado-mazo kostimu sa velikom kuglom na šiljke, ili Walther-a, tipa koji izgleda onako kako bi recimo Billy Idol izgledao da je krenuo stazom kriminala. Tu su i nevaljale dinosaurokradice, koji mogu da razdraže obližnje dinosauruse i da ih okrenu protiv vas, a jedan tiranosaurus reks ume da bude pravi tiranosaurus seks za premlaćivanje. U svakom slučaju krvi i mlaćenja ima na sve strane, i čini se da je ova igra nešto raznovrsnija i sadržajnija od nekih drugih Capcomovih ostvarenja. Pretpostavljam da ključ za ovu tezu leži u činjenici da je igra uspešno spojila estetski svet džungle i svet budućnosti, a da igra nije izgubila ništa na svom arkadnom momentu. Na samom kraju igre, suočavate se sa zlim doktorom u stereotipnom fajtu-završnici, i ako ste dovoljno brzi, hepiend je blizu za našu protagonističku četvorku.

  Grafika u igri je veoma dobra, onako stripovska, sa jarkim i vešto uklopljenim bojama. Zvuk je pristojan, ali ništa više od toga. Atmosfera u igri je odlična, što sam naveo kao argument u prethodnom pasusu. Balans je takođe jako dobar, igra doista polako postaje sve teža i teža, nema sečke težine već na drugom nivou u vidu nekog tamo Sodoma(pozdrav za Final Fight), i igra je uspešno prebrodila taj možda i najteži ispit. Zbog veoma dobre krivulje učenja igra ima visok replayabiliy i da joj se često vraćati po završetku.

  Cadillacs And Dinosaurus predstavlja pravu šesnaestobitnu odiseju kojoj se uvek vredi vraćati. Danas je možemo reklamirati i kao malo radikalniji pristup u zaštiti izumrlo-oživljenih životinja, ali za nas koji ponovo proživljavamo svoje fliperaške klinačke snove uz ovu igru, to nije ni potrebno. Po meni, ovo je možda i najzaokruženije Capcomovo ostvarenje, a to nije lako u konkurenciji koju je ovaj proizvođač svojevremeno napravio...

Mesarska masaža.

  
Grafika: 9
Zvuk: 8
Atmosfera: 9
Balans: 10

Ukupna ocena: 9

Clyde

The Room Tribute

Godina: 2010
Izdavač: Newgrounds
Žanr: Point-And-Click Avantura
Platforma: PC

Izgledam skoro k`o Konan...

  Termin „Midnight Movies“ se bazično vezuje za kultne filmove koji su pomerajući granice redefinisali pop-kulturu operišući van bilo kakvih tokova i pravila mainstreama. Zbog njihove nekonvencionalnosti projekcije su se održavale kasno noću, najčešće oko ponoći(otud ime) i privlačile raznovrsnu menadžeriju umornu od „holivudskog kraja“, željnu svežeg, drugačijeg pristupa. Bila to vaša šolja čaja ili ne, lako je razumeti veličinu „El Topo“ Alexandra Jodorowskog, „Pink Flamingos“ Johna Watersa ili „Eraserhead“ Davida Lyncha, naročito ako se imaju u vidu društveno-političke okolnosti vremena u kome su se pojavili. Neki naslovi poput „The Rocky Horror Picture Show“ uspešno u kontinuitetu žive svoje bioskopske živote do dan danas. Najnovija takva senzacija je „The Room“ iz 2003. , brainchild nezavisnog autora, glumca, scenariste, režisera, producenta Tommy Wiseaua, ali iz potpuno drugih razloga.  

  Midnight Movies su često rađeni sa mizernim budžetima, ali su njihovi autori, obilato koristeći kreativnost i imaginaciju, uspevali da snime dobre, neki čak i odlične filmove. Jedino što „The Room“ ima zajedničko sa svojim prethodnicima jeste činjenica da je pomerio granice. Tačnije, donju granicu film makinga. Premisa ove drame u pokušaju, iako sto puta viđena(ljubavni trougao između tipa, njegove verenice i najboljeg druga), nije toliko loša, ali je realizacija katastrofa epskih proporcija. Tommy Wiseau je toliko netalentovan i nekompetentan u apsolutno svim ulogama koje je sebi dodelio da u poređenju sa njim Ed Wood, Uwe Boll i Radomir Belaćević deluju kao Stanley Kubrick. Na njegovu sreću, a i sreću publike, uspeo je da u skoro svakoj sekundi svog magnum opusa proizvede enormnu količinu nenamernog humora te tako od „The Room“ načini jako zabavno ostvarenje. Film je toliko loš u svim aspektima da ga morate videti kako bi ste poverovali i tu zapravo leži ključ njegovog uspeha. Mnoge replike su se odomaćile u svakodnevnom govoru, a njegov tvorac predstavlja punch line skoro svake priče o nekompetentnosti. Tommy Wiseau je zahvaljujući rafiniranom netalentu stekao globalnu popularnost. 

  „The Room“ je uz „American Ninja 2“ moj omiljeni film za sprdanje i bio sam više nego prijatno iznenađen kada su Tom Fulp i ekipa objavili igru baziranu na njemu. Na stranu zajebancija, „The Room Tribute“ predstavlja jednu od najboljih adaptacija nekog celuloidnog ostvarenja ikad. U pitanju je klasična linearna point-and-click avantura gde kroz nekoliko nivoa pomažete bankaru Johnnyju u svakodnevnim obavezama i suočavanju sa životnim nedaćama. Razvoj događaja pratimo isključivo iz njegove perspektive, a fabula je identična onoj iz filma. Kretenski dijalozi su direktno preuzeti i dodatno nafilovani tako da celu stvar podižu na viši nivo. Originalni materijal efektno popunjava mnogobrojne rupe Wiseauovog scenarija iskorišćavajući komični potencijal do maksimuma. Kvalitetna šesnaestobitna grafika namerno potseća na SNES-ovu(cirka 1995.) što obezbeđuje dodatni retro-šmek. Iako karikaturan, dizajn likova i lokacija do poslednje sitnice savršeno reprezentuje originale. Povremeno se, prilikom bitnih događaja, u vidu kratkih cutscenesa pojavljuju inserti iz filma. Perspektiva je uglavnom poluptičija, ali se menja prilikom izvršavanja pojedinih zadataka ili fight moda. Borbe su urnebesne i rešene u stilu poteznog RPG-a. Na detalje se naročito obraćala pažnja jer u velikoj meri humor proizilazi iz njih. Zvučnih efekata ima malo, ali su efektno i adekvatno iskorišćeni(npr. Johnnyev jedinstveni taunt). Muzika u filmu je loša (btw. radio ju je naš čovek, Mladen Milićević) i kao i sve ostalo van mesta. Zanimljivo, midi verzije istih tema ovde fantastično pasuju i grade izvanrednu atmosferu. Gameplay traje oko sat vremena, a igra uopšte nije teška jer je primarni cilj zezanje, a ne mučenje. Da bi se u potpunosti uživalo imperativ je poznavanje izvornog materijala jer ljudi koji nisu gledali film neće razumeti sve šale. Jedini minus, ali popriličan.
  „The Room Tribute“ preporučijem svima, naročito fanovima stvaralaštva gospodina Wiseaua. Zabava je zagarantovana svakog momenta, a postcredit scena od nekoliko sekundi je sama po sebi vredna igranja. Skoro savršeno.

Iz ove igre se ne može videti koliko je film loš...

 

Grafika: 9
Zvuk: 9
Atmosfera: 10
Balans: 8

Ukupna ocena: 9


Frank Horrigan

Top Cat: Beverly Hills Cat

Godina: 1990
Izdavač: Hi-Tec Software
Žanr: Avantura
Platforma: C-64

Jednom da i mačka otera psa na neko mesto...

 

  Odmah da razjasnim, Top Cat je jedan od crtanih kojih se slabo sećam. RTB ga je nešto malo davao ranijih devedesetih, dopao mi se ali mi se čini da su ga toliko retko puštali da nisam nikad imao prilike dovoljno dobro da ukačim ovu seriju. Ono što je sigurno je da su video igre rađene po crtanim junacima često "mixed affair", a Hanna-Barbera je imala tu sreću da većinu njihovih junaka radi Hi-Tec software, kuća koja je uspela da ubode HB šmek(uglavnom) i napravi igre koje su relativno verno oslikavale radnju i u crtanim filmovima. Ja sam se sa junacima crtane serije Top Cat, upoznao pre svega preko video igre o kojoj sada pišem.

  U pitanju je avantura sličnog fazona poput Yogi & Friends, gde iz te poluptičje perspektive kontrolišete svog lika i krećete se po sobama. Dakle taj naš žuti mačak treba da spase članove svoje družine kako bi uspeli da nasamare nekog zlog batlera koji hoće da se reši njihovog drugara kako bi prigrabio njegovo ogromno nasledstvo. A mačke će da urade sve na svetu samo da bi se domogle lagodnog života na Beverli Hilsu, tako da ne čudi da je naš Top Cat spreman da prođe kroz sve i svašta da bi se domogao te iste lagodnosti. Startujete u samom gradu gde vas jure pobesneli skejteri, tu su vrata koja vas mogu spržiti, kao i vatre i miševi koje treba zaobići(MAČKE BEŽE OD MIŠEVA!?!?!? Samo u video-igrama...). Vaša energija je prikazana u obliku bočice mleka, i možete je obnoviti ako negde nađete i popijete istu. Skupljate predmete(inventar ima četiri slota), i upotrebljavate ih na klasičan avanturistički način, služeći se svojom logikom. Tako ako npr. bacite kosku psu u njegovu posudu za hranu, on će potrčati tamo i osloboditi vam prolaz za dalje, a ako upotrebite prethodno lopatu na cvetu gde se pas ispišao, naći ćete njegovu kosku. U igri se menjaju tri ambijenta, i mora se dobro mućnuti glavom da bi se stiglo do kraja. Može se reći da je ova igra dosta teža od Yogi & Friendsa, treba više truda da bi se rešile zagonetke, i dodatan momenat predstavlja i činjenica da usput skupljate i sličice vaših prijatelja, koji posle nekog vremena bez nekog vidnog razloga nestaju iz inventara.

  Grafika u igri je dobra, verno je prikazana atmosfera i sve se jasno vidi, što je uvek najbitnije kad su osmobitne mašine u pitanju. Treba istaći i odličnu, veoma glatku i preciznu kontrolu lika što je za svaku pohvalu. Zvuk se sastoji samo od jedne jedine, doduše odlične muzičke teme, ali moglo se dodati još par stvari po pitanju zvuka. Atmosfera u igri je veoma dobra, ima tog "cartoonish" šmeka i igra iako nije vrh vrhova, ima dovoljno da vas zadrži pred ekranom. Balans je solidan, igra uspešno sledi logičan sled stvari, a lutanje u avanturama je jednostavno neizbežno. Sećam se da su nekad ljudi crtali mape sebi kada su igrali prostrane igre. Možda ne bi bilo loše uraditi to i za ovu igru.

  Ako ste potpuni nostalgičar, ili se ložite na crtaće Hanna-Barbere, vredi oprobati ovo izdanje. Nema one komponente koju čini neku igru besmrtnom ili jako bitnom, ali pruža dobar uvid u radnju crtane serije i dovoljno zabave za recimo, jedno popodne. Ako je i od jedne opskurne igre stare preko dvadeset godina, sasvim je dovoljno.

Samo da zovnem mog dilera mačije trave...

Grafika: 8
Zvuk: 6
Atmosfera: 9
Balans: 6

  

Ukupna ocena: 7


Clyde

Commodore 64 na Szigetu (AlleyKat)

Lara Croft And The Guardian Of Light

Godina: 2010
Izdavač: Square Enix
Žanr: Akciona Avantura
Platforma: PC

Jednom kučka - uvek kučka.

  Nije tajna da Tomb Raider serijal, a naročito originalnu igru, smatram jednom od najvećih prevara u istoriji. Primer lošeg ostvarenja sa dobrim mamcem koje se pojavilo u pravo vreme na pravom mestu. Legendarni status je u velikoj meri stečen sticajem srećnih okolnosti i vrhunskim marketingom. Razmislite: 1996. 3D je novina i samim time je cool, a glavni lik je supermodel ogromnih grudi koji oponaša Indianu Jones-a. Idealno za klince podivljalih hormona i devojčice koje se pale na Spice Girls. Ubeđen sam da bi Tomb Raider bio zaboravljen u roku od par meseci da je protagonista bio muškarac.
   Jedino sto me je oduvek zanimalo u vezi Lare Croft jesu promo fotke. Kako me ovaj serijal ni pod razno ne interesuje, na preporuku sam odigrao spin-off Lara Croft And The Guardian Of Light, pre svega zato sto su me prijatelji uverili da je potpuno različit od franšize i - oduševio se.
   Priča, po današnjim standardima, ne može biti jednostavnija. Lara se zadesila u drevnom hramu gde su lokalni silosi uspeli da probude nekog zajebanog boga. Lik je skroz u militantnom fazonu i tripu da donese pakao na Zemlju(hmm, zvuči poput norveškog blek metalca), a jedino ga mogu sprečiti takođe oživljeni čuvar svetlosti i vlasnica najpoznatijih grudi posle Pamele. Banalno? Da. Čak su i dijalozi u cutscenesima mediokritet. Ipak, prava kreativnost i energija su otišli tamo gde treba – u gameplay.
   Grafika može da se svrsta među najbolje u poslednjih par godina. Kristalno jasna slika dodatno naglašava fantastičan, ekstremno detaljan dizajn nivoa. Iako se, za razliku od uobičajenog TR koncepta, svo vreme nalazite na istom lokalitetu(izgubljeni grad u nekoj južnoameričkoj vukojebini) raznovrsnost i unikatnost ambijenata je zapanjujuća. Istinski osećaj prostora obezbeđuje činjenica da u pozadini možete videti lokacije na kojima ste bili i nagoveštaj onih kojima se približavate. Takođe, savršeno pozicionirana fiksna kamera podržana pametnim auto-zoom sistemom pruža potpunu preglednost svakog momenta. Zvučni efekti, soundtrack i voice acting su vrlo kvalitetni, ali ne i pamtljivi.
   Visoko kvalitetan, bezgrešno izbalansiran gameplay predstavlja najveću snagu igre. Sve komponente su ravnomerno i skladno uklopljene čineći od nove Larine avanture vanredno zanimljivo, ultra-zabavno štivo. Pored izazovno osmišljenih platformskih i logičkih problema, akcioni aspekt je podjednako zastupljen i bitan pa po prvi put nije tek fusnota u TR univerzumu. Neprijatelji su raznovrsni, mnogobrojni, ne baš pametni ali izrazito agresivni i nezgodni. Broj maštovitih zamki i stage hazzardsa je enorman pa se nameće zaključak da su drevne civilizacije činili isključivo sadistički nastrojeni mizantropi. Vremena za predah, kao i praznog hoda, nema. Larini pokreti su animirani maksimalno verno, što uz sjajno odrađenu fiziku i izuzetno kvalitetne kontrole doprinosi tome da u potpunosti „osetite“ lika kojeg vodite. Privikavanje na igračku mehaniku je jako brzo tako da niko ne bi trebalo da ima većih problema. Izvođenje najviše potseća na kombinaciju Diabla i originalnog Prince Of Persia. Tokom igre postoji gomila opcionalnih zadataka od kojih nijedan nije neizvodljiv, a njihovim ispunjenjem dobijate power ups, nova oružja ili artefakte i relikte koji su neka vrsta perkova. Široku igračku publiku obezbeđuje činjenica da je gameplay uspeo da zadovolji različite tipove gejmera. Igra ima izuzetno visok replay faktor i u bilo kom momentu, ako vam se prohte(a hoće), možete iznova preći neki od četrnaest nivoa.
   Lara Croft And The Guardian Of Light je krajnje prijatno iznenađenje. Eksperimentalni spin-off koji je u velikoj meri kvalitetniji od glavnog serijala i čija je jedina mana to što nije „velika“ igra.

Ova cura baš voli velike loptaste objekte...

Grafika: 9
Zvuk: 8
Atmosfera: 10
Balans: 10

Ukupna ocena: 9

Frank Horrigan

Jack The Nipper II

Godina: 1987
Izdavač: Gremlin Graphic
Žanr: Platformska
Platforma:C-64
  

Otkad se bebe veru po drveću?

   

  Prva igra Jack The Nipper beše čudan ali zanimljiv proizvod. U ulozi ste neke bebe koja pravi sranja po kući. Zapravo, u prvom delu ih je toliko napravila da je cela njena familija deportovana u Australiju(pitam se kako li je ova igra o kojoj danas pišem prošla tamo?). I baš negde iznad srca Afrike, avion se pokvari i sruši, a na našem malom Džeku ne preostaje ništa drugo nego da i u Africi počne da pravi sranja.

  Dakle cilj ove platformske igre je jednostavan, krećući se po jednom ogromnom nivou/svetu treba da napravite gomilu nestašluka i tako steknete status božanstva kod lokalnog plemena. Sama igra je u klasičnom multiskrolovanom platformskom izvođenju. Skakućete po svetu, kupite predmete i izbegavate neprijatelje i zamke, a oni su zaista raznovrsni. Tu su lavovi, nosorozi, crnci sa kopljima, istraživači, ptičice, aligatori i ostali klasični elementi afričkog pejzaža. Zapravo ovo i jeste najveća snaga igre, krasi je neverovatna raznovrsnost likova i ambijenata u igri. Krećete se sve od vrhova krošnji visokog drveća pa sve do najtamnijih dubina afričkog rudnika dijamanata, i na tome treba skinuti kapu programerima. Sami nestašluci su mešano meso. Neki su tipični, recimo da teglu sa mišem bacite na slona što će ga uplašiti, ili da duvaljkom srušite košnicu sa besnim pčelama. Ali ima i onih oko kojih zaista treba dobro mućnuti glavom. Kroz igru kupite i neka oružja, poput ćupa sa kokosima, duvaljke ili dinamita, i to vam olakšava igru i progres. Ali samo delimično jer je igra zaista ozbiljno teška a najveći problem predstavlja konstantno oživljavanje protivnika čim se i malo maknete sa ekrana. Tu su i razne zamke, šiljci namazani otrovom, kao i nekakve zombi-ručice koje izranjaju iz zemlje po vas. Ono što predstavlja poseban apekt igre su padovi sa većih visina, koje možete ublažiti padobranom od vaših pelena koje aktivirate pritiskom na dole + pucanje dok ste u vazduhu. Ono što je nezgodno je to što nema pravila, nikad ne znate kada će se padobran aktivirati a kada ne.

  Grafika u igri je odlična, sve je prelepo predstavljeno, a odabir boja je za udžbenike. Animacija likova i skrol su superglatki, što dodatno doprinosi ugođaju dok igrate. Zvuk je takođe visokokvalitetan, počevši od uvodne melodije čuvenog Bena Daglisha, pa sve do kvalitetnih zvučnih efekata koji dodatno doprinose atmosferi. Kontrole u igri su dobre, minus nemogućnost savladavanja tog prokletog padobrana. Balans u igri je najslabija stavka igra, ona je jednostavno preteška, ali opet ne i besmislena. Uz mnogo truda igra se da preći, ali početni kapital od devet života se isprva jako lako troši. Atmosfera u igri je fantastična, ne sećam se igre sa Komodora koja je tako detaljno i temeljno predstavila Afriku. Ovo je jedna od onih igara kojima se da uvek vratiti, ima veliku vrednost ponavljanja i ta atmosfera i ugodan spoj grafike i zvuka je ono što tu atmosferu i čini.

  Sećate li se kada sam pisao o Solomons Key-u i Enduro Raceru? E pa to su prva i druga igra koju sam ikada u životu igrao, a Jack The Nipper II je treća(majke mi, sećam se). Samim tim moj odnos prema ovoj igri jeste delimično afektivan, ali skromnoga sam mišljenja da se iole mislilo na težinu igre, da nema onolikog respawnovanja i da se tim padobranom dalo ovladati, ovde bi smo pričali o igri koja bi možda ušla u rang onih najvećih, poput Creatures serijala ili Mayhema. Ovako ostaje nam jedna jako šarmantna igra kroz koju možete lutati i bez nekog cilja, a da vam opet ne bude dosadno. Redak trait koji ukazuje na sjaj ovog davno izgubljenog afričkog dijamanta... 

Kad po aligatoru pljunem, i vatru sunem...

  

Grafika: 9
Zvuk: 9
Atmosfera: 10
Balans: 5

  

Ukupna ocena: 7.5


Clyde

Night Slashers

Godina: 1993
Izdavač: Data East
Žanr: Beat 'em Up
Platforma: Arkade

K`o Ken, al onaj iz 2010.

  Sredinom devedesetih kada su na ovim prostorima arkadnim beat 'em up-om neprikosnoveno dominirali Capcom-ovi „Cadillacs and Dinosaurs“ i „The Punisher“, do nas je stigao zanimljiv naslov njihove večite konkurencije Data East u kome se rokate sa raznim čudovištima iz filmskog i folklornog horora. Među redovnim posetiocima fliperana ovaj bastard child Final Fight-a i Castlevania-e je bio poznat pod imenom „Mrtvaci“ i retko ko je znao pravi naziv – Night Slashers.

  Hiljadu puta viđen zaplet služi taman toliko da da povod za bloodbath zabavu. Niko ne zna uzrok, ali već tri meseca monstrumi, živi mrtvaci i kojekakva čuda terorišu planetu i ljudi su pred istrebljenjem. Uvodna sekvenca prikazuje bespomoćnu porodicu kojoj preti smrt od zombija. U poslednjem času stiže spas u vidu američkog istrebljivača čudovišta Jake-a, evropskog lovca na vampire Christopher-a i azijske čarobnice-ratnice Hong-Hua. Poštujući tradiciju B-filmova, na pitanje ko su oni, teatralno izjavljuju : „Rećićemo ti ko smo...Mi smo Night Slashers!“ i odlaze u noć. Pravi thrash u najboljem smislu te reči.  

  Internacionalna ekipa heroja je pun pogodak jer svako od primarnih tržišta ima svog pretstavnika. Širok dijapazon pokreta kojima raspolažu, pored standardnih udaraca, zaletanja i „magije“, sadrži charge attack i dve ekstremno jake specijalke. Retko je u žanru viđena ovakva raznovrsnost. Bazične neprijatelje čine horde poluraspalih zombija, vampira, vukodlaka u koledžicama (da mi je znati kad je Michael J. Fox prešao na „tamnu stranu“), duhova iz portreta i imitatora Jason Voorhees-a. Tokom misije ćete se sukobljavati sa all-star ekipom mid-boss-eva i boss-eva u sastavu : Dr. Frankenštajn i njegovo čudovište, deadite Đepeto sa Pinokiom iz pakla, golem, Drakula, ukleti vitez, Montezumin duh, mumija i Grimm Ripper. Japanci ne bi bili Japanci da se na kraju ne rokate sa nekakvim Robo-Satanom koji se odaziva na ime King Zarutz.

  Obzirom na godinu izlaska grafika i animacija su, iako vrlo dobre, mogle biti ispoliranije. Vizuelni dizajn, u koji je uloženo mnogo truda, se u velikoj meri oslanja na horor filmove, superherojski strip, a evidentan je nemali uticaj Capcom-ovog prepoznatljivog stila. Igra je poprilično krvava. Detaljnost ambijenata i likova, čak i onih minornih, je fascinantna. Dizajn glavnih junaka je zanimljiv i po tome što predstavlja satirično, pomalo stereotipno, viđenje drugih iz japanske vizure. Jake je do koske u superherojštini. Izgleda poput Kena iz Street Fighter-a obučenog u kostim Kapetana Amerike sa mehaničkim rukama a'la Jax i Rambo-trakom oko glave. Sama njegova pojava sjajno oslikava američku megalomaniju, nerezonsko loženje na gluposti i „mi smo najbolji, svi ostali su sranje“ filozofiju. Christopher je aristokrata-avanturista finih manira, obučen po poslednjoj modi iz 1889. jer je poznato da su svi Evropljani u viktorijanskom tripu, a Hong-Hua deluje kao konkubina poslednjeg kineskog cara. 

  Zvučni efekti i soundtrack u maniru serijala Castlevania su na kvalitativno visokom nivou, ali se ni po čemu posebno ne izdvajaju iz mora sličnih igara. Uvek je prijatno čuti i solidan voice acting, karakterističan za Data East izdanja, koji pruža dodatnu dimenziju.

  Šteta je samo što za Night Slashers važi ona narodna: „ Spolja gladac, iznutra jadac.“. Igra je užasno neizbalansirana čak i po arkadnim standardima. Kontrole su kvalitetne, ali su protivnici toliko superiorni da je postojanje health bara dovedeno u pitanje. Vaš lik može da otrpi svega četiri udarca, a ukoliko vas neka od karakondžula dohvati u stanju je da vam odjedanput skine i do dve trećine skale. Staro pravilo horora da ste uskoro mrtvi ako vas zombi ujede je ovde primenjeno maltene bukvalno. Nemate pravo na grešku i to bi bilo O.K. da je ovo survivor horror, a ne beat 'em up. Traži se ništa manje od savršenstva. Najbolja taktika je navući što više neprijatelja, a zatim ih neutralisati nekom od razornih specijalki. Svi prisutni zlotvori momentalno idu na mirisanje ljubičica odozdo, ali je cena trećina energije. Item-a za njeno obnavljanje jedva da ima pa je gotovo sigurno da nakon vulgarne demonstracije moći vreba smrt čim vas neko pipne. Barem ste kupili malo vremena i obezbedili kakvu-takvu šansu. Ako dobro koristite manevarski prostor generalna težina je negde između Final Fight-a i arkadnog Ninja Gaiden-a. Za kompletiranje avanture je u proseku potrebno do 20 coin-a i skidam kapu svakome ko ovu igru pređe sa manje od deset. Svetla tačka su bossfights jer imaju adekvatnu meru i pretstavljaju fer izazove. Ekstremna težina je veliki obogaljujući faktor, ali koncept, vanserijska estetika i atmosfera uspevaju da obezbede obilje zabave. Ovo ostvarenje je dobilo na aktuelnosti zahvaljujući emulatorima jer igrači konačno, neopterećeni brojem kredita, mogu uživati u kompletnom iskistvu. 

  Night Slashers spada u kategoriju lepih, zanimljivih i zabavnih igara koje je bolesna težina sprečila da postanu klasici.

Previse spanaca jeo je on...

Grafika: 8
Zvuk: 7
Atmosfera: 9
Balans: 3

Ukupna ocena: 5


Frank Horrigan