 |
| Ruy iz doba kad je bio peško |
Kad god se povede rasprava o borilačkim igrama dva imena neizostavno moraju biti pomenuta - Street Fighter i Mortal Kombat. Franšize koje su postale kulturni fenomeni i obeležile detinjstvo svakog ko je odrastao u prvoj polovini devedesetih. Njihov uticaj na industriju igara je nemerljiv i predstavljaju reper za svaku tabačinu od 1991. do danasnjih dana. Njihov status je legendaran i nedodirljiv. Međutim, da li je opravdan?
Originalni Street Fighter se pojavio 1987. i predstavlja mediokritetno izdanje čak i za ono vreme. Grafika je odlična, ali su zvuk, animacija i kontrole toliko loši da teraju suze na oči. Ništa ne odbija od neke igre kao krute kontrole i nemogućnost pravovremene reakcije lika. Balans ne može biti gori, sve se svodi na puku lutriju. Borbe se dobijaju u proseku iz 3 udarca pa ko prvi devojci. "Taktika" je jednostavna - udri nasumično po dugmićima i moli boga da proradi neka od specijalki. Ruy je predstavljen kao antipatični crvenokosi peško u belom kimonu i skarletnim cipelicama koje kao da je ukrao od Doroti. Opcionalno na mestu drugog igrača možete igrati kao Ken koji izgleda kao mnogo veća faca i po mom skromnom mišljenju je trebao biti protagonista u ovoj igri. Ne čudi što je uspeh izostao i što su mnogi tek putem emulatora imali (ne)priliku da igraju ovaj naslov.
1991. se pojavljuje pradeda svih modernih Vs igara - Street Fighter 2 : The World Warrior. Mnogi ovu igru smatraju pravim startom franšize i to sa razlogom. Novine koje je donela su revolucionarne. Po prvi put su gejmeri mogli da biraju više od 2 borca i svaki je bio unikatan i dopadljiv na svoj način. Chun-Li je postala prva žena fajter u istoriji igara. Ruy je odbacio cipelice, ofarbao kosu u smeđe i izrastao u bad-ass warriora sa kojim se nije zajebavati, arhetip glavnog lika u ovom žanru. Priča, ma koliko jednostavna bila, pruža dodatnu motivaciju. Vrhunski animatori i programeri su radili na likovima i vizuelnim detaljima pa igrač ima utisak da učestvuje u kvalitetnom crtaću japanske škole. Zvuk je takođe odličan, a muzička tema varira u zavisnosti od toga protiv koga i u kom delu sveta se borite. Kontrole su vrlo dobre i izabrani lik radi tačno ono što želite kada želite. Standardi su postavljeni, a mesto u istoriji je obezbeđeno i osigurano zauvek. Nažalost, SF2 takodje predstavlja trijumf forme nad suštinom. Džabe lepo pakovanje ako se unutra ipak nalazi govno. Osnovni problem je nedostatak balansa karakterističan za apsolutno svaki SF naslov ikad. Najveći noob može počistiti majstora samo ako dovoljno brzo siluje joypad. Jedan je hadouken. Isto važi i ako igrate protiv arkade. Možete poznavati vašeg lika u dušu, imati besprekornu taktiku i protivnika na "konopcima" i opet izgubiti. Jednostavno, ako se igri prohte primićete udarac od suparnika i sa pola ekrana dok vaš može proći kroz njega. Nikako ovo ne bih nazvao bagom pošto se ove mane neguju iz nastavka u nastavak u većoj ili manjoj meri. Dodajmo još činjenicu da je Street Fighter jedina franšiza čiji nastavci imaju franšize. Samo SF2 ima bar 10 verzija koje su nastale po principu "kreiraj novi lik za staru igru i zalepi na naslov super, turbo, xyz i objavi kao nov proizvod". Odavno kruži šala da Capcom već 20 godina pravi istu igru. Pogledajte samo SF4 koji je esencijalno SF2 u 3d plus novi likovi za koje nikog nije briga. Iako značajan, Street Fighter serijal je generalno debelo precenjen i vozi na nostalgičnim isparenjima.
Jedini koji su mogli devedesetih da pariraju sili Capcoma i Street Fightera jesu Midway i njihovo jednako revolucionarno čedo Mortal Kombat. Ono što je 1992. u startu izdvojilo MK iz gomile borilačkih igara jeste zlokobna ikonografija, zajebani i pamtljivi likovi, litre krvi i dotad neviđena mogućnost da ubijete protivnika na kraju borbe - čuveni fatality. Zbogom optimizmu 80-ih, zdravo cinizmu 90-ih. Mora se priznati da je dobar deo popularnosti stečen zahvaljujući prašini koja se digla oko nasilja. Objektivno, sama igra je bila prosečna. Priča je bazična, dobri protiv loših na turniru borilačkih veština (99% igara ovog tipa ima užasno jeftine zaplete, ali koga briga). Grafika je za ono vreme vrlo dobra, dodatno zanimljiva zbog korišćenja glumaca kao modela za likove. Animacija uglavnom kruta i responsibilitet nije baš sjajan. Zvuk prilično siromašan i loš. Svi likovi poseduju iste osnovne pokrete i jedino su im specijalke različite. Ali ATMOSFERA i gameplay koji zahteva MOZAK su ono što je zapravo prodalo igru i obezbedilo joj kultni status. Iako je balans mogao biti bolji za buttonmashere nema mesta u MK univerzumu. Protivnik se može štekati i bacati projektile svo vreme na vas, ali uz dobru taktiku ne predstavlja pretnju. AI nije neki, onog momenta kad provalite patern određenog borca možete da ga šaljete da miriše ljubičice odozdo. Najveća snaga igre je uvek bila u okršaju dva igrača gde se jasno videlo ko kosi a ko vodu nosi. Samo je master mogao da pobedi mastera. Ipak, do savršenstva smo morali čekati godinu dana.
Mortal Kombat 2 iz 1993. predstavlja sve ono što nastavak bilo koje igre treba biti. Greške predhodnika su ispravljene, a svi elementi koji su načinili original velikim su tu u punom sjaju. Nijedan borac nije suvišan i danas svi predstavljaju legendarne figure. Grafika je izuzetna sa pravom merom u detaljima, animacija brza i fluidna, responsibilitet u milisekundu. Zvuk i muzika samo još više doprinose fantastičnoj atmosferi koja miriše na kung-fu, orijentalni misticizam i krv. Pored fatality-a sada su kao završni potezi tu babality i frendship , zezalice koje daju malo svetla totalno mračnoj igri. MK2 ujedno predstavlja i jednu od najizbalansiranijih igara ikada. Dobra strategija je ključ pobede, a vrhunski igrači su sposobni da svoje okršaje podignu na nivo šahovskog nadmudrivanja. Nesumnjivo najbolji fajterski naslov devedesetih. 10 od 10.
Nažalost, savršenstvo se ne da nadmašiti i sa sledećim naslovom MK serijal definitivno preskače ajkulu. Osnovni problem MK3 iz 1995. je taj što su velike pare ušle u igru i očigledan je napor da se zadovolje svi. Kao što obično biva takvi produkti retko kad zadovolje bilo koga (Ko je rekao Fallout 3?). Pokušana je modernizacija prebacivanjem radnje u urbano područje, klasični likovi su redizajnirani (loše), a androidi su prezentovani umesto nindži. Time je predivna atmosfera originalnih igara ubijena. Počeli su da se pojavljuju neinteresantni i politički korektni borci poput Nightwolfa i Strykera. Grafika nije bolja od one viđene u MK2 dok je animacija na istom nivou. Zvuk je prilično dobar i zapravo je, uz responsibilitet, jedina pozitivna stavka. Ono što je najviše sjebalo MK3 jeste pokušaj kreativnog tima da se igra Capcoma i SF-a. Jebem mu mater, zašto ljudi imaju potrebu da popravljaju nešto što nije pokvareno. Balans je nestao iz rečnika i automatski je ceo gameplay postao hrpa govana. Uz dodatak combo hits-a AI protivnika postajue nemoguć, a ako igrate sa drugarom možete se takmičiti ko će više puta promašiti udarac. Neigrivo do bola. Da stvar bude još gora ubrzo su se pojavili Ultimate MK3 i Mortal Kombat Trilogy (obe igre su zapravo MK3 sa više boraca) čija je jedina svrha bila da izmuzu još malo novca od klinaca dok se još uvek lože na ime Mortal Kombat. Ujedno ovim je okončano poglavlje 2d igara u franšizi.
Kako u ovom tekstu obrađujem samo igre iz 90-ih (njihove arkadne verzije) jedino je još ostalo da pomenem MK4, prvu 3d igru u serijalu koja bez obzira na ružnoću (to je ono vreme ranog, uglastog 3d-a) ipak predstavlja pravi nastavak prva dva dela donoseći gotovo iste kvalitete. Novina vredna pomena je mogućnost korišćenja oružja i pojedinih predmeta iz okoline.
Jedini koji su mogli devedesetih da pariraju sili Capcoma i Street Fightera jesu Midway i njihovo jednako revolucionarno čedo Mortal Kombat. Ono što je 1992. u startu izdvojilo MK iz gomile borilačkih igara jeste zlokobna ikonografija, zajebani i pamtljivi likovi, litre krvi i dotad neviđena mogućnost da ubijete protivnika na kraju borbe - čuveni fatality. Zbogom optimizmu 80-ih, zdravo cinizmu 90-ih. Mora se priznati da je dobar deo popularnosti stečen zahvaljujući prašini koja se digla oko nasilja. Objektivno, sama igra je bila prosečna. Priča je bazična, dobri protiv loših na turniru borilačkih veština (99% igara ovog tipa ima užasno jeftine zaplete, ali koga briga). Grafika je za ono vreme vrlo dobra, dodatno zanimljiva zbog korišćenja glumaca kao modela za likove. Animacija uglavnom kruta i responsibilitet nije baš sjajan. Zvuk prilično siromašan i loš. Svi likovi poseduju iste osnovne pokrete i jedino su im specijalke različite. Ali ATMOSFERA i gameplay koji zahteva MOZAK su ono što je zapravo prodalo igru i obezbedilo joj kultni status. Iako je balans mogao biti bolji za buttonmashere nema mesta u MK univerzumu. Protivnik se može štekati i bacati projektile svo vreme na vas, ali uz dobru taktiku ne predstavlja pretnju. AI nije neki, onog momenta kad provalite patern određenog borca možete da ga šaljete da miriše ljubičice odozdo. Najveća snaga igre je uvek bila u okršaju dva igrača gde se jasno videlo ko kosi a ko vodu nosi. Samo je master mogao da pobedi mastera. Ipak, do savršenstva smo morali čekati godinu dana.
Mortal Kombat 2 iz 1993. predstavlja sve ono što nastavak bilo koje igre treba biti. Greške predhodnika su ispravljene, a svi elementi koji su načinili original velikim su tu u punom sjaju. Nijedan borac nije suvišan i danas svi predstavljaju legendarne figure. Grafika je izuzetna sa pravom merom u detaljima, animacija brza i fluidna, responsibilitet u milisekundu. Zvuk i muzika samo još više doprinose fantastičnoj atmosferi koja miriše na kung-fu, orijentalni misticizam i krv. Pored fatality-a sada su kao završni potezi tu babality i frendship , zezalice koje daju malo svetla totalno mračnoj igri. MK2 ujedno predstavlja i jednu od najizbalansiranijih igara ikada. Dobra strategija je ključ pobede, a vrhunski igrači su sposobni da svoje okršaje podignu na nivo šahovskog nadmudrivanja. Nesumnjivo najbolji fajterski naslov devedesetih. 10 od 10.
Nažalost, savršenstvo se ne da nadmašiti i sa sledećim naslovom MK serijal definitivno preskače ajkulu. Osnovni problem MK3 iz 1995. je taj što su velike pare ušle u igru i očigledan je napor da se zadovolje svi. Kao što obično biva takvi produkti retko kad zadovolje bilo koga (Ko je rekao Fallout 3?). Pokušana je modernizacija prebacivanjem radnje u urbano područje, klasični likovi su redizajnirani (loše), a androidi su prezentovani umesto nindži. Time je predivna atmosfera originalnih igara ubijena. Počeli su da se pojavljuju neinteresantni i politički korektni borci poput Nightwolfa i Strykera. Grafika nije bolja od one viđene u MK2 dok je animacija na istom nivou. Zvuk je prilično dobar i zapravo je, uz responsibilitet, jedina pozitivna stavka. Ono što je najviše sjebalo MK3 jeste pokušaj kreativnog tima da se igra Capcoma i SF-a. Jebem mu mater, zašto ljudi imaju potrebu da popravljaju nešto što nije pokvareno. Balans je nestao iz rečnika i automatski je ceo gameplay postao hrpa govana. Uz dodatak combo hits-a AI protivnika postajue nemoguć, a ako igrate sa drugarom možete se takmičiti ko će više puta promašiti udarac. Neigrivo do bola. Da stvar bude još gora ubrzo su se pojavili Ultimate MK3 i Mortal Kombat Trilogy (obe igre su zapravo MK3 sa više boraca) čija je jedina svrha bila da izmuzu još malo novca od klinaca dok se još uvek lože na ime Mortal Kombat. Ujedno ovim je okončano poglavlje 2d igara u franšizi.
Kako u ovom tekstu obrađujem samo igre iz 90-ih (njihove arkadne verzije) jedino je još ostalo da pomenem MK4, prvu 3d igru u serijalu koja bez obzira na ružnoću (to je ono vreme ranog, uglastog 3d-a) ipak predstavlja pravi nastavak prva dva dela donoseći gotovo iste kvalitete. Novina vredna pomena je mogućnost korišćenja oružja i pojedinih predmeta iz okoline.
 |
| Škorpion blokira udarac glavom |
Za sledeću godinu je najavljen 3d rimejk prve igre. Živi bili pa videli na šta će to ličiti.
Frank Horrigan
Нема коментара:
Постави коментар