Ninja Gaiden

Godina: 1988
Izdavač: Tecmo
Žanr: Beat `em up
Platforma: Arkade

Ko je rekao Double Dragon?

 

  NINJA GAIDEN - Ime koje izaziva strahopoštovanje. Ultimativno štivo za svakog ljubitelja NES-a. Gigant osmobitne ere, primer kvalitetne side scrolling akcije. Jedna od najizazovnijih i najzahtevnijih igara svih vremena. Ozloglašeno teška, ali vrhunskog adrenalinskog gameplay-a. Remek-delo koje sa svojim arkadnim pandanom deli samo naziv i glavnog protagonistu. Obe verzije su simultano objavljene 1988. i drastično se razlikuju. Prvenstveno u žanru i izvođenju. Sjajna priča u stilu mangi i film noara, animirani cutscenes (prava retkost u ono vreme) pa čak i ime glavnog lika u arkadnom izdanju ne postoje. Dobili smo samo informacije "Ninja in USA" na početku i "Back to Tokyo" na kraju, a između njih loš, uveli, vegetirajući klon Double Dragon-a.
  Kada je igra najpoznatija po svom continue screen-u (dobro ste pročitali - CONTINUE-FUCKING-SCREENU!!!) jasno vam je sa kakvim abortusom imate posla, ali idemo redom. Da nije primamljive, vrlo dobre, detaljne grafike i bad-ass uvodne animacije (nindža “razbija” staklo ekrana i akcija kreće)  teško da bi bilo ko posvetio i delić svog dragocenog vremena ovoj prevari. Od prve sekunde shvatate da ste namagarčeni. Gameplay je užasan. Responsibilitet kontrola katastrofalan i barem što se mene tiče najgori u istoriji arkadnog beat ’em up-a. Udarce morate plasirati u piksel precizno da bi imali efekta, nindža se kreće brzinom ranjenog puža, a kao da to nije dovoljno, protivnika ima ko pleve pa je manevarski prostor jezivo ograničen.  Zaboravite na pesničenje, ono je ovde u 90% slučajeva beskorisno. Alternativni napad, bacanje protivnika, je jedina opcija, ali ne bez cene.  Ukoliko napravite pogrešnu procenu završićete između dva ili više protivnika, a onda slobodno možete da se oprostite od života. Nije bitno koliko ste dobro osmislili taktiku (možete biti najbolji gejmer na svetu) igra je do te mere jebeno nefer da je to čist bezobrazluk.  Arkade su kreirane da gutaju žetone, ovce su za šišanje, ali kada pri prvom igranju izgubite oba života na prvoj grupi neprijatelja onda je jasno da je đavo odneo šalu. Bolesna težina je prisutna od starta. Između prvog i poslednjeg neprijatelja nema razlike. Ne postoji period uhodavanja i adaptacije. Igra se da navežbati i preći sa razumnim brojem kredita (3 do 5 Coin-a), ali je suštinski problem što se u njoj ne uživa. Dodatno frustrira činjenica da naš protagonista svo vreme drži ruku na maču, ali ga ne koristi. Ironično pošto originalni japanski naziv Ninja Ryūkenden  u bukvalnom prevodu znači Ninja Dragon Sword Legend. Mač je dostupan u obliku upgradea koji možete dobiti retko i jedino ukoliko uništavate okolne objekte, a oštetićete ih samo ukoliko vi ili protivnik proletite kroz njih.  Posle Ninja Gaidena bićete u stanju da sa jednom kredom razbijete bilo koju igru iz žanra.
  Zvuk je sasvim pristojan, efekti su dosta siromašni i repetativni, ali je to kompenzovano zaista sjajnim muzičkim temama koje piče u pozadini (jedna je i midi verzija Iron Man od Black Sabbath).
  Treba biti iskren pa pohvaliti interesantne reference na pop-kulturu 80-ih (ceo nindža fazon, neprijatelji sa hokejaškim maskama koji liče na Jasona iz serijala Petak 13-ti, kečeri, itd.)
  Na kraju da se osvrnemo I na daleko čuveni, morbidni continue screen. Ninja je vezan za sto i divljački se otima pokušavajući da se oslobodi dok se džinovska cirkularna testera spušta ka njegovom torzu.  Ukoliko se igra ne nastavi  čuje se vrisak u agoniji, ekran postaje crven i pojavljuje se natpis "GAME OVER" uz dramatičnu muziku. Sudbina koju naš junak nije zaslužio, ali odgovorni za njegov misadventure svakako.

Od ovog je Bloodrayne maznula sečiva

 

Grafika: 8
Zvuk: 7
Atmosfera: 5
Balans: 1

Ukupna ocena: 3


Frank Horrigan