2D Vs 3D

Privlačno.

  Svaka tehnologija teži svome unapređivanju, a unutar te tehnologije postoji više podtehlologija koje se hronološki javljaju u različitim periodima. Za te „podtehnologije“ ukoliko se jave u istom vremenskom periodu ili se preklapaju delimično, razne interesne i konzumentske grupe kreću da prave analogije. Isti slučaj je i sa video-igrama. Dvodimenzionalno i trodimenzionalno izvođenje i prikaz igre, često su predmet raznih polemika o tome koliko je koje izvođenje „bolje“ tj. kvalitetnije na ovaj ili onaj način.

  Počnimo istorijom. Prve prvcijate video igre (bilo da pod njima smatrate Pong iz 1972., ili idete još dalje u kameno doba i mudro ističete recimo, Tennis For Two iz 1958.) bile su u dvodimenzionalnom izvođenju. Ovakvo opredeljenje proizilazilo je pre svega iz hardverskih limita tadašnjih kompjutera i mogućnosti jednostavnog predstavljanja aktera tj. sprajtova u igri. Prve ozbiljnije 3d igre pojavile su se tek 80-ih, i to kao najveći hajlajt na tadašnjim kompjuterima smatraju se naslovi poput čuvenog Elite-a ili Accoladeovog Grand Prix Circuita. Ta prva 3d grafika bila je jednostavna, poligonalna, srkala je mnogo iz tadašnjih performansi računara, ali je pružala širinu i osećaj prostora koji 2d izvoženje nije moglo da nam pruži. 90-ih godina u gejmerskom menjstrimu, usled hardverskog napretka PC-a, dolazi do tranzicije igara sa 2d na 3d izvođenje te većina igara biva napravljena u ovom ruhu. Danas, skoro 90% poznatih video-igara koje se danas prave, rade se u 3d okruženju. Samim tim, izvodi se naizgled logičan zaključak da je 2d izvođenje stvar prošlosti i da je 3d superioran u svakom pogledu. No, da li je baš tako?

  Po mom subjektivnom mišljenju, osnovna premisa 3d igara je da su to pre svega, više „simulacije“ a manje „igre“. Iz prostog razloga jer kontrola i ponašanje likova u skoro pa svim 3d video-igrama teži realnosti i uverljivijoj fizici. Ovo automatski izbacuje osećaj igranja, i sužava prostor mašti. U 2d igrama dešava se da vaš lik skakuće i po 20 puta preko svoje visine, a kada bi se to desilo Lari Kroft, možda i prvom 3d seks simbolu(momci iz Core Designa su znali koliko 3d igre gube na prirodnoj harizmi, pa su jednostavno ugradili silikonske implante ovoj fiktivnoj Engleskinji), desila bi se gotovo konsenzualna osuda takvog ponašanja lika koji kontrolišemo u igri. 3d igre su oduvek težile što uverljivijem prikazu elemenata, toliko uverljivom da prosto pomislite da oni hoće da nam prikriju nešto, nešto mnogo važno što se izgubilo devedesetih godina kada su video-igre u pitanju. A to je pre svega, teško prevedivi pojam na našem dragom nam srpskom jeziku, koji se zove appeal. Pod appealom bi se u video-igrama mogla smatrati mešavina privlačnosti, „zabavnosti“ i harizme likova u igri. 2d igre su jako uspešno taj isti appeal dovele do savršenstva. Pogledajte samo likove u igrama iz 2d ere : Mario, Sonic, Pac-Man, Superfrog, Brian The Lion, Link...su samo neki od likova koji su lako pamtljivi, zabavni i dopadljivi na prvi pogled. Devedesetih godina zamenili su ih 3d likovi, tada jako grubo stesani, kao da su napravljeni od seta kvadara i kupa, i to sve zarad približavanja realnosti. Takođe, treba primetiti i da 3d igre koriste boje i palete na daleko dosadniji način, upravo zbog tog upliva realnosti u video-igre. To su uglavnom preplitanja tonova smeđe, sive i tamnozelene boje. Iako su nam kompjuteri sve jači i jači, kreativni prostor programera kao da se sve više i više sužava. Usled napretka u grafičkom predstavljanju video-igara, današnji 3d likovi u igrama izgledaju skoro kao pravi likovi iz realnosti, ali tu dolazimo do još jednog teško prevodivog pojma koji se zove blandness. Ovim pojmom se u engleskom govornom području označava sve što je „isprano“, isprazno, i gubi na harizmi ili umetničkoj vrednosti. Svi su elementi tu, ali nešto hronično fali (poput albuma Foo Fighters recimo). Ovim pojmom posebno su se bavili neki animatori, koji su ovaj pojam uveli 70-ih godina, kako bi predstavili propadanje suštine crtanih filmova i uvođene potpuno nepamtljivih i besmislenih likova na scenu. 70-te i 80-godine 20-og veka ostaće upamćene kao decenije sa najgorim animiranim filmovima ikad. Sada lako možemo uočiti analogiju sa 3d igrama. Svi superiorni tehnički aspekti su tu, ali nema te „suštine“, bega od stvarnosti koje prave video-igre nude. Naravno, neke 3d igre je prelepo samo posmatrati, ali mislim da bi termin „simulacija“ bio svakako adekvatniji. I uostalom, šta mislite, koju igru ljudi danas više igraju, Super Mario Bros. ili Tomb Raidera (obe igre su veliki hitovi svoga doba)?

  Iz ovog teksta se vidi da ja svoj glas otvoreno dajem 2d igrama. Razlog je jednostavan : zabavnije su, i imaju više bazičnog šarma. Autori 3d igara su arogantno odbacili neke tekovine 2d predaka, i sada prave nastavke kultnih izdanja u 3d ruhu. Retko koji dostigne privlačnost tih „nazadnih“ 2d starudija koji istim sjajem sijaju dvadeset pa i više godina...

Neprivlačno.

Clyde