Knuckle Bash

Godina: 1993

Izdavač: Toaplan

Žanr: Tabačina

Platforma: Arkade

Brišem kola čovekom.

  Period od 1985. do 1995. je predstavljao vrhunac popularnosti kečera, a iako cartoonish, tadašnja ekipa je bila veća od života. Marketinška eksploatacija je uključivala, između ostalog i tržište video-igara. Jedan od naslova koji je pokušao da se ogrebe za kintu na talasu uspešnog i isplativog trenda jeste „Knuckle Bash“.      

  U ulozi ste kečera posvećenih svom „sportu“ odlučnih u nameri da unište ozloglašeni Bull Gang zahvaljujući kome je američko rvanje postalo korumpirano. Premisa tera na podsmeh pošto se radi o industriji gde je svaki meč skriptovan, ali za nas klince koji smo rasli uz Hulkamania-u, Čak Norisa i „Američkog Nindžu“ 1993. je ovakva postavka zvučala ozbiljno.

  Na početku su vam na raspolaganju tri lika, sivonja sa lucha libre maskom, Elvisov imitator i baja koji se tripuje da je Billy iz Double Dragon. Međusobno se razlikuju po snazi, agilnosti i potezima. Igra je podeljena u dva segmenta i možete birati koji ćete prvo igrati. Ovaj primitivan, mada, za arkade, zanimljiv pokušaj nelinearnosti nije od neke suštinske važnosti, ali sadrži interesantnu caku. Tokom razbijačkog pohoda će vam se, nakon što ih savladate, pridružiti još dva fajtera, nindža i igrač američkog fudbala, a izbor misija zapravo uslovljava koga ćete prvo regrutovati. Igra se sastoji iz deset stejdževa gde vas očekuje pesničenje sa raznim živopisnim likovima. Borbe uglavnom nisu klasičan versus već su mahom koncipirane kao boss fights karakteristične za beat 'em up naslove.

  Nikako ne mogu da se oduprem utisku da je ovo zapravo jadnija verzija Final Fight-a jer su sličnosti očigledne. „Knuckle Bash“ prosto „vrišti“ 1989. po svim aspektima. Grafika, iako prilično detaljna, morala je biti bolja. Isto važi i za dizajn likova. Animacija varira između ukočene i superglatke, a zvuk, iako solidan, ne može biti generičkiji. Gameplay je daleko od savršenog i disbalans je očigledan. Kontrole su prosečne, neprijatelji izrazito nadmoćni pa, kao i u gore pomenutoj igri, svaki zajeb može koštati života. Polovina igre se da preći lako uz malo koncentracije i taktiziranja, a onda kreće klasično krckanje krede. Ovde dolazimo do momenta na kome moram čestitati kreativnom timu. Svaki put kad izgubite život pojavi se prozorče u kom vidite protivnika kako se kurči i izaziva što kod igrača proizvodi tzv. „Sad ću da ti jebem mater!“ efekat. Coins se troše i za desetak minuta igra je pređena. Autori možda nisu sjajni programeri, ali su zato psiholozi sigurno.

  „Knuckle Bash“ je poput glupog i lošeg akcionog filma koji vam predstavlja grešno zadovoljstvo. Vrvi od manjkavosti, a niste u stanju da objasnite zašto mu uopšte posvećujete vreme. Još manje zašto u njemu uživate.

Te noći su se potukli zbog njeeee...

Grafika: 7

Zvuk: 6

Atmosfera: 8

Balans: 4

Ukupna ocena: 5

Frank Horrigan