Duke Nukem Forever

Godina: 2011

Izdavač: 2K Games

Žanr: FPS

Platforma: PC

Nije Čak Noris.

  NAPOKON!!! Nakon više od dekade najavljivanja, kreni-stani natezanja i obitavanja u razvojnom paklu, omiljeni ego-manijakalni mišićavko se vratio da „šutira dupeta i žvaće žvaku“.

  Nakon što je 1996. spasao svet od vanzemaljske invazije, Duke se povukao u Las Vegas gde na konto reputacije seks mašine-spasitelja planete uživa u maksimalnom luksuzu i društvu slobodoumnih žena lakih moralnih shvatanja. Grad je modifikovan na taj način da je postao Duke Nukem tematski park, bastion egocentrizma, jer se bukvalno na svakom koraku do imbecilnosti slavi koliko je on cool i do jaja. Ponovni susret sa legendom nakon svih ovih godina je gorko-sladak i ostavio me je pomešanih osećanja. Duke podseća na starog druga koga niste videli još od tinejdžerskih dana, a kome je taj period bio vrhunac postojanja. Drago vam je što ste ga videli, ali i žao kad svedočite koliko se samozavarava životom u prošlosti i odbija da prizna da je „velika žurka“ odavno gotova.

  Početno oduševljenje posle prvih nekoliko segmenata počinje da opada kako nostalgični entuzijazam počinje da ustupa mesto realnosti i objektivizmu. Iluzorno je bilo imati velika očekivanja pošto je decenijski hype ridikulozan, ali ako je ovo najbolje što su mogli da ponude posle 12 godina, žao mi je, ali nisam impresioniran. Očekivao sam, u najmanju ruku, pristojnu no-brain rokačinu u maniru skorašnjeg Bulletstorma samo sa Dukeom u glavnoj ulozi, a dobio frankenštajnovsku papazjaniju koja poput neurotične žene ne zna šta hoće, ali to što hoće, hoće odmah.

  „DNF“ predstavlja, u izvesnoj meri, evolutivni presek FPS žanra jer ćete prepoznati brojne elemente popularizovane u drugim naslovima za poslednjih 15 godina i prava je šteta što su spojeni i reprezentovani krajnje nakaradno. Fascinantno je da nakon svog utrošenog vremena, truda i rada igra opet deluje nedovršeno. Grafika je razočaravajuća, jedva nešto bolja od one iz Doom III. Nedostaju jasno definisani detalji, a pojedine figure su ili previše „uglaste“ ili previše „muljave“. Ambijenti su nemaštoviti, dosadni i svode se na razrušeni grad, razrušenu branu, razrušenu kanalizacuju. Soundtrack se sastoji od klasične DN teme i njenih varijacija, a ni efekti i voice acting, izuzimajuću fantastičnog Jon St. John-a, nisu ništa spektakularno. 

  Da se FOREVER pojavio ovakav kakav je pre 10 godina jebao bi kevu, ali u poređenju sa današnjim standardima, gameplay je zastareo sa mnogo praznog hoda. Igračka mehanika konstantno varira između 1996. i 2011. Ovakvo izvođenje bi imalo svoje opravdanje jedino da je scenaristički eksploatisana činjenica da je Duke relikt nekog drugog vremena i njegovo neshvatanje i neprihvatanje činjenice da se svet za 15 godina ipak promenio. Puškaranje je zadovoljavajuće iako prave katarze, koja se željno iščekuje, nema. Dinamika je katastrofalna. Taman kada se napalite prilikom iole ozbiljnijeg okršaja sledi segment gde tumarate kao u „Tomb Raideru“ kako bi ste našli izlaz ili pred sobom imate neinspirativni linearni jump-puzzle. Inferiorni ste u odnosu na protivnike,a disbalans se ogleda i u tome što kada se zaglavite morate da se setite šta je bilo rešenje slične situacije pre 15 godina. Igra nije loša koliko je dosadna. Prilikom prvog prelaženja trebaće vam desetak sati dok će se taj vremenski rok prepoloviti tokom drugog igranja kad znate šta treba činiti.

  Segmenti vožnje u maniru prošlogodišnjeg Nail'da su prijatno iznenađenje koje je trebalo da osveži ustajali gameplay, ali su u tome samo delimično uspeli jer se njihovo predugo trajanje pokazalo kontraproduktivno. Odsustvo bilo kakvog naoružanja na monstertrucku je neoprostivo. Duke je po prirodi lik koji bi momentalno na takvo vozilo montirao par turreta. Odsustvo key cardsa je veliki plus u mojoj knjizi pošto me je njihovo postojanje najviše nerviralo u ranim FPS igrama.

  Duke je definitivno video bolje dane. Nema više „mighty foot“-a, skok mu je mizeran, a prilikom trčanja se umara i samo što ne doživi infarkt. Džabe što na benču može da izbaci 600 funti(tako se bar priča) kad nije u stanju da nosi više od dva oružja u isto vreme. Nekada je mogao osam i buljuk municije. Ostarilo se, jebiga, a i zloupotreba nedozvoljenih supstanci ima svoju cenu. Sam arsenal je razočaravajući. Oružja su uglavnom slabija od onoga kako ih pamtim(izuzetak verni shotgun i RPG), a pojedina, poput freeze gun-a koji je ovde prokleta, neefikasna igračka za kurčenje, potpuno neupotrebljiva. Magacini su skaradno mali pa često morate da menjate naoružanje. Da je drugi naslov i junak u pitanju ovo bi bilo ok jer je očigledna namera autora da ovakvim rešenjima dodaju na izazovu, ali ovo je Duke Nukem za ime božje. Bezumno rokanje je suština igre i ne treba ga sputavati.

  Za razliku od protagoniste koji kao da sve ove godine nije makao dupe sa kauča, neprijatelji uopšte nisu gubili vreme već su se rokali intergalaktičkim steroidima i pripremali za payback. Pandurske svinje(pleonazam ?) su posebno ozbiljno shvatile trening te su mnogo agilnije i agresivnije. Bosevi su naročito zajebani, što i teba da budu, a borbe sa njima su slične onima iz originalnog „DN 3D“ i skoro viđenih u Bulletstormu, ali uz mnogo manje dinamike i stvarne opasnosti.

  Tradicionalnih zezalica i mini igara ima na tone pa se možete zabaviti npr. DN fliperom po imenu „Balls Of Steel“, „Alien Abortion“-om, pokerom ili, ako je to vaše poimanje zabave, jednostavnim puštanjem urina. Za razliku od predhodnih igara, pojavljuje se dosta sporednih likova, ali je njihova interakcija sa Duke-om jednosmerna i sve se svodi na to ko će mu se više uvući do dvanaestopalačnog creva. Na ovo je jedino imun predsednik, koji je, naravno, prljavi političar i oportunistički skot. Naš junak je poznat po one-liner-ima i doskočicama pa je šteta što nisu ubacili njegove reakcije na ono što drugi izgovaraju osim u par retkih prilika. Ovako smo uskraćeni za potencijalno sjajne komične momente. Bilo bi fenomenalno da, umesto što apsolutno svaka riba hoće sa njim razmenu telesnih tečnosti, Duke povremeno uđe u verbalni konflikt sa razbesnelim feministkinjama ili gay članovima neke NVO zbog nasilja nad svemirskim svinjama. Zamislite Nukem-a u svetu koji ne razume, a ni on njega. Sjajna postavka pošto je upravo to slučaj u realnosti.

  Duke istovremeno predstavlja glorifikaciju ultimativnog, neuništivog, vickastog, napaljenog heroja i parodiju tog koncepta. Tužna je činjenica da u današnjem „osetljivom“ i politički korektnom svetu, gde je pusifikacija muškaraca dobrodošla pojava, za njega nema mesta. Žaliti se na seksizam u ovoj igri je isto poput kukanja na nasilje u Rambu ili svemirske brodove u Star Wars. Humor teško da će biti razumljiv bilo kome rođenom posle 1985. jer je mahom zasnovan na citatima, referencama i parodiranju poznatih filmova iz '80-ih kojima dominiraju uber-macho, one-man army junaci. Ipak je potrebno predznanje i kapiranje celog pop-kulturnog tripa i senzibiliteta te dekade kako bi se uživalo u igri. Ironično, upravo je zahvaljujući eksploataciji tih klišea Duke u devedesetima zaslužio legendarni status.

  Nova generacija ima svoje heroje i u njihovim očima je Duke potpuno nebitan i prevaziđen. Bez obzira na mane, mi koji smo odrasli uz originalne igre možemo naći zabavu uz „Duke Nukem Forever“ iako je replay faktor jako nizak. Ako ništa drugo, makar to bilo u ime starih dana, Duke Nukem će u našim srcima ostati zauvek.

  

U mene je puca vel`ka...

Grafika: 7

Zvuk: 7

Atmosfera: 8

Balans: 6

Ukupna ocena: 6.5

Frank Horrigan