Robocop

Godina: 1988

Izdavač: Data East

Žanr: Sidescrolling pucačina, Run`n`Gun

Platforma: Arkade

Svi na jednog, jedan na sve...

  Osamdesete su po svojoj nevinosti i jednostavnosti predstavljale idealistički utopizam na globalnom mainstream nivou. Svet je posmatran crno-belo kroz ruzičaste naočare i decenija je odisla optimizmom koji ni u jednom drugom periodu ljudskog postojanja nije niti postojao niti bio moguć. Uljuljkani u sigurnost i samodovoljštinu nismo ni mogli pretpostaviti kakavo nas otrežnjenje očekuje. Realnost je surova kučka, a ono na šta su pojedini filmski autori pokušali da nam skrenu pažnju nismo bili u stanju da vidimo. Primer je celuloidno remek-delo Paula Verhoeven-a. Upakovan u formu akcionog sf-a RoboCop je zapravo brutalna kritika korporativnog biznisa i bezumnog potrošačkog društva koje guta sve što mu serviraju mediji labave moralne etike. Tek danas, kada je ljudski život obezvređen i svi se klanjamo „all mighty dollar-u“ u pauzama između reality TV programa, shvatamo koliko su ovaj naslov i jednako kvalitetni „Running Man“ bili vizionarski.

  Klince je bolela briga za socijalni komentar. Koncept robotizovanog pandura je predstavljao nešto najkul budući da je u sebi objedinio fascinaciju pravičnim čuvarima reda (loženje na „kontroverzne srpske biznismene“ je popularizovano par godina kasnije) i iracionalnu dečju opsednutost robotima. Imajući sve ovo u vidu nije iznenađenje planetarni uspeh koji je RoboCop ponovio i u digitalnoj formi.

  Doslednost filmu je izuzetna, kvalitet kojim se retko koja adaptacija iz perioda mogla pohvaliti. Na startu je kratka rekapitulacija događaja koji su doveli do toga da Alex J. Murphy postane kiborg, a sve ključne scene su pokrivene uz dovoljno novih momenata koji razbijaju monotoniju. Sveukupni dizajn je u duhu Verhoevenovog ostvarenja sa pregršt prepoznatljivih detalja. Uz dobro poznate negativce (Boddickerova banda, ED-209, Dick Jones) galeriji likova je pridruženo mnogobrojno OCP obezbeđenje. Grafika je impresivna, ali je mogla biti i bolja. Programerima je jako malo falilo da iskoriste do maksimuma tadašnje tehničke mogućnosti. Sprajtovi su jasno definisani, živopisni i vrlo dobro animirani. RoboCop-u je, kao protagonisti, posvećena posebna pažnja i uspešno su inkorporirane sve osobenosti koje ga krase.  

  Zvučni efekti su mahom generički, pravi Data East mediokritet, ali korišćenje originalne muzike i glas Petera Wellera vade stvar. Čuti RoboCop-a u vreme kada je voice acting tek bio u povoju je za nas klince predstavljalo poseban doživljaj i dodatno nas motivisalo. Kako da prestaneš da igraš kad ti se lik prema kom osećaš strahopoštovanje „lično“ obraća? Izneveriti heroja nije bila opcija i uvek se išlo do kraja iako nikada nije bilo lako.

  Igra je umobolno teška, krcka kredite kao dete bombone. Prvih nekoliko nivoa još i ide nekako (rekord sa jednom kredom mi je sredina trećeg), ali od petog „all hell breaks loose“. Koncentracija neprijateljski nastrojenih entiteta je enormna. Gine se na svakih 30 sekundi. Nekad i za 5. Bukvalno. Bosevi su relativno lako savladivi, ali je zato put do njih zajeban do koske. Preporučljivo je što bolje zapamtiti stejdževe i raspored neprijatelja kako ne bi ste primili previše metaka pošto je Robo polupokretna kanta ograničenog skoka i nulte agilnosti. Ma koliko bizarno bilo ovaj nedostatak nije mana jer predstavlja prepoznatljivu karakteristiku lika. Kontrole ispunjavaju standarde žanra, a prisutan je popriličan broj upgrade-ova za pucu. Health pack-ovi su deficitarni toliko da bi bilo potpuno sve jedno i da ih nema. Za ovako dizajnirane igre morate biti ili uber no lifer ili azijat ukoliko želite flawless speed run. Srećom, izuzetno izgrađena atmosfera uspešno nadomešćuje nedostatak balansa.

  RoboCop ima svoje mane, ali je ujedno igra sa toliko šmeka da joj se igrači uvek sa radošću vraćaju. Kultni klasik u svakom pogledu.

U odbrani televizora.

Grafika: 8

Zvuk: 8

Atmosfera: 9

Balans: 5

Ukupna ocena: 7

Frank Horrigan