Michael Jackson’s Moonwalker

Godina: 1990

Izdavač: Sega

Žanr: Beat 'em Up, Run and Gun

Platforma: Arkade

Sve za DECU.

  Michael Jackson je tragičan primer čoveka koji je prešao put od najviših poznatih visina slave, uspeha i globalnog obožavanja, preko pada u nemilost, povlačenja po blatu, ismevanja i izrugivanja do ponovnog, doduše posthumnog, prihvatanja od strane javnosti. Niko ne dobija toliko afirmacije, hvalospeva ili prodaje više albuma od pokojnika. Ne želim da ulazim u to da li je Jackson bio degenerisana pedofilčina ili nesrećni Petar Pan zarobljen u odraslom(androgenom i za života poluraspalom) telu, čovek je ikona jednog vremena i to mu niko i ništa ne može osporiti. Revolucionarizovao je svet muzike i video produkciju iste zauvek. Da bi se tek izdaleka nazrelo koliko je bio velik(naročito '80-ih) dovoljno je reći da su mu spotove režirale takve face poput Johna Landisa i Martina-Jebenog-Scorsesea.

  Na vrhuncu, 1988., godinu dana nakon izlaska legendarnog albuma „Bad“, Michael se pojavio kao idejni tvorac, scenarista, producent i nosilac glavne uloge u kinematografskom ostvarenju po imenu „Moonwalker“. U pitanju je neviđeni ego-trip gde se sve vrti oko Njegovog Veličanstva Kralja Popa. Nekorehentni pičvajz bizarnih video spotova spojen još bizarnijim „nečim“ što bi trebalo biti radnja izgleda kao produkt brainstorminga hiperaktivnog petogodišnjaka nakon kilograma slatkiša. Da rezimiram ukratko – Michael se bezbrižno igra sa nekim siročićima(ne nije ono što mislite perverznjaci bolesni) i slučajno nalete na tajno skrovište najridikuloznije osmišljenog zajebanog narko-bosa. Zloćko po imenu Mr. Big, u tumačenju Joe Pescia na autopilotu, želi da se svi klinci, a školarci pogotovo, navuku na gudru njegove proizvodnje. Igrom slučaja izvaljuje da su Michael i drugari čuli njegov plan i odlučuje da ih rokne iz predostrožnosti i negde usput kidnapuje nekog od te dece. Naravno da pevač na kraju savlađuje ludaka sa privatnom armijom i laserskim topovima jer negde na pola filma saznajemo da MJ ima moć zvezde padalice i da je jebeni transformers. Ne zajebavam se. Tokom filma se transformiše u auto, Robo-Michael-Godzilu-Primea i spejs šatl. Ne znam da li je jebo decu, ali je lik svakako bio nezreo, žešće opičen i daleko iza granice onoga što se može podvesti pod „ekscentričnost zvezde“. E, sad, Michael ne bi bio Michael da se u hrpi govana ne nalazi i jedno istinsko, vanvremensko remek-delo. Segment „Smooth Criminal“ predstavlja primer vrhunskog vanserijskog video spota/mini-filma koji je jebeno savršen. Koncipiran kao omaž gangsterima dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, neverovatno, ali istinito, za par minuta svog trajanja uspeo je da u svakome potisne nevericu i da inače pičkastog Michaela zaista doživimo kao zajebanog, krimogenog lika koji ne zazire od upotrebe vatrenog oružja.

  Dve godine kasnije Sega je na arkadnim aparatima objavila igru baziranu na gore pomenutom izgovoru za film u čijem je dizajniranju aktivno učestvovao gospodin Jackson. Inicijalno doživljena kao još jedan hir velike zvezde nije budila skoro nikakva ozbiljnija očekivanja i prijatno je iznenadila gejmersku populaciju kvalitetom i igrivošću. U pitanju je vrlo verna adaptacija koja skoro doslovno prati „radnju“ filma, a sama priča je zanimljivo prikazana u stripovskom maniru tokom cutscenesa. Naravno da i ovde sve vrvi od bizarluka i ludila, ali u digitalnom obliku sve to deluje nekako logičnije i prirodnije. Ovde imamo posla uglavnom sa Michael – Smooth Criminal superherojem - Jacksonom, a ne sa Michael – šta koji kurac nije u redu sa Wacko Jackom - Jacksonom. Pogled je izometrijski, a grafika je odlična za ostvarenje rađeno u ovom maniru. Lokacije su maštovito osmišljene i sadrže dosta elemenata čija je detaljnost izuzetna. Animacija je izvanredna, naročito kod protagoniste jer se planski išlo na što vernije prikazivanje njegovog plesnog umeća. Zanimljiv detalj je to što Michael izvodi osam potpuno različitih igračkih koraka u zavisnosti od toga u kojoj od pozicija ga ostavite da miruje.

  Igra se sastoji od pet nivoa i svaki osim prvog ima tri segmenta. Izbalansiranost je odlična, a kontrole su iznenađujuće dobre, sjajnog responzibiliteta iako se svode na joystick i dva dugmeta od kojih je jedno za specijalku. Slično kao u arkadnom Supermenu, Michael ima klasičan „udarac“(zapravo je u pitanju rafal neke nedefinisane energije sličan burstu tommy-guna koji baca iz ruke) i razorniji charge napad za vreme čijeg punjenja se kreće plesnim korakom po kome je igra dobila ime. Nakon transformacije u robota koju postižete spašavanjem Jacksonovog ljubimca šimpanze(u dečjem odelu), domet projektila i njihova snaga postaju veći. Na početku imate samo jedan specijal, ali tokom nivoa možete dobiti još koji spašavanjem dece(kako ovo bizarno zvuči kada je MJ u pitanju). Njegova moć je izuzetna jer, nakom blesave scene gde se Michael sit izđuska pod svetlom reflektora, a kao plesna podrška mu posluže svi koji su do sekund ranije pokušavali da ga roknu(igraju čak i roboti), neutrališe sve neprijatelje koji se u tom trenutku nađu na ekranu. Valjda je to trebalo da pokaže kolika je moć njegove muzike. Protivnici su živopisni, umereno teški, dosta razvijenog AI-a. Mahom su gangsteri, vojnici i zombiji, ali ima i takvih umobolnih čuda kao što su androidi koji se hvataju tamo gde se normalnom čoveku nalaze genitalije i džinovski roboti koji vas udaraju nečim što vrlo lako može da se protumači kao njihov kurac. Pravi jebeni dildozeri. Zapravo, neverovatno je koliko transparentnih falusoidnih oblika postoji u ovoj igri, a pritom upošte nije u pitanju moja paranoja ili tripovanje. Pokoj mu duši, ali sa tim čovekom zaista mnogo toga nije bilo u redu.

  O MJ-u možete misliti svašta, ali to ne menja činjenicu da je lik bio muzički genije. Auditivna komponenta igre je besprekorna. U prvom planu je, očekivano, soundtrack sačinjen od njegovih hit pesama(Bad, Smooth Criminal, Beat It, Another Part Of Me, Billie Jean) čijem je tranzitu u midi verziju posvećena posebna pažnja. Za razliku od uobičajene prakse kod video igara iz perioda, nije uzeto samo nekoliko taktova već su stvari kompletno i vrhunski adaptirane. Efekti su brojni, odlično odabrani i raspoređeni, prisutan je čak i voice acting(Michael je „glumio“ samog sebe), a generalni kvalitet zvuka je na maksimumu onoga što je tadašnja tehnologija omogućavala. Ovako ozbiljan pristup kreiranju zvučne slike je u mnogome doprineo doživljaju i dodatno podigao vrednost igri. Jedini propust se ogleda u izboru pesme za četvrti nivo koji se odigrava na groblju. „Another Part Of Me“ je sjajna stvar, ali na ovom stage-u se kao podloga morao naći samo i jedino „Thriller“.  

  Apsolutno je nebitno da li volite, ne volite ili ste indiferentni prema liku i delu Michael Jacksona da bi ste uživali u „Michael Jackson's Moonwalker“. Igra je odlična i svakako zaslužuje pažnju.

Volimo DECU i dan i noć, manje dan više noć...

Grafika: 9

Zvuk: 10

Atmosfera: 9

Balans: 8

Ukupna ocena: 9

Frank Horrigan