Batman : Arkham City

Godina: 2011
Izdavač: Warner Bros. Interactive
Žanr: Akciona avantura
Platforma: PC

Ko Terminator...

  Batman: Arkham Asylum je na svojoj strani imao faktor iznenađenja jer se retko ko nadao tako dobro struktuiranom izdanju, sa druge strane baš taj adut je izbijen iz ruku njegovom nasledniku. Svi su manje više bili svesni šta bi trebalo očekivati, ali postavljala su se pitanja kako kvalitativno i prirodno unaprediti već odličnu igru koja je podigla lestvicu jako visoko. Iako je drugi deo bio u planu još od perioda priprema za Asylum, rad na nastavku bilo kog uspešnog projekta je uvek osetljiva stvar zbog pritisaka sa različitih nivoa. Srećom po sve nas odgovorni rukovodioci u Warner Bros.-u su pokazali da imaju sluha i neograničeno poverenje u kreativni tim koji, barem kada je Batman u pitanju, nikad nije podbacio. Pametno su procenili da će im se ne mešanje u stvaralački proces višestruko više isplatiti nego nakaradni pokušaji kreiranja marketabilnijeg i glupljeg „toyetic“ proizvoda.  

  Tokom protekle dve godine sve vesti koje smo dobijali od  Rocksteady-a i Warner Bros.-a su bile ohrabrujuće i krajnje pozitivne. Za početak, povratak scenariste Paula Dinija, odličnog pisca i poznavaoca Batman mitosa, je garantovao kvalitet priče koja se direktno nadovezuje na događaje odigrane u najpoznatijoj fiktivnoj ludari, a ponovno angažovanje gotovo kompletne glumačke postave predvođene nenadjebivim Kevinom Conroyem i Markom Hamillom vrhunsku dramsku izvedbu. Traileri i demonstracije gameplaya su dozirani taman koliko treba da popale raju, prezentuju neke od novina bez previše otkrivanja i održavaju hype koji je poprimao epske razmere kako se datum objavljivanja približavao. Dodatnu pomamu je izazvala informacija da se nakon pune dve decenije maestralnog tumačenja Mark Hamill za sva vremena oprašta od „Klovnovskog princa zločina“ najavivši tako kraj jedne ere. Kao da to nije dovoljno, „procurela“ vest da Mr. J. umire na kraju je predstavljala ekvivalent gašenja požara benzinom. Kako jednom tako ikoničnom, kompleksnom liku omogućiti dostojnu, efektnu finalnu šalu i zadovoljstvo poslednjeg smeha? U godini ridikulozih, neopravdanih hypova(ko je rekao Duke, Rage?) Batman: Arkham City je postao jedini naslov u stanju da opravda prevelika očekivanja, ali je strah od neuspeha ipak bio prisutan. E, pa jebeni Batman je potpuno u skladu sa svojim karakterom uspeo u nemogućem i još mnogo toga više, ali idemo redom. 

  Sa početka jedino što igra pokazuje je da neće biti ispod standarda Arkham Asyluma, ali i ne mnogo više od tipičnog nastavka. Tehnikalije poput grafike i animacije su, naravno unapređene, a kao što znamo one same po sebi ne čine dobro ostvarenje. Zanimljivo, startujete kao Catwoman, a kako je ona nov lik čiji se stil borbe i karakteristike razlikuju od onih najpoznatijeg Gothamovog sina ne može se sa sigurnošću reći da li je i koliko gameplay napredovao. Njeno pojavljivanje je najvećim delom marketinški trik jer nije prominentna koliko je u najavama obećano, ali je u funkciji priče(taman koliko je potrebno) i ne skreće previše fokus sa glavnog kursa. Već posle par minuta nalazite se u koži Brucea Waynea i prava zabava počinje. Nakon intrigantne uvodne sekvence postaje jasno da su ulozi značajno podignuti na svim poljima. Estetika je slična onoj iz AA međutim, DirectX11 i pogotovo Physix sistem dovode ovo ostvarenja na korak od realnosti. Deo Gothama pretvoren u ogroman zatvor po uzoru na Menhetn iz Carpenterovog „Escape From New York“ je krajnje impresivan. U pitanju je živo mesto velike površine sa razvijenom infrastrukturom čija svaka cigla ima karakter. Naseljen je ni malo ljubaznim likovima koji egzistiraju nezavisno od delovanja našeg heroja i podeljeni su u nekoliko međusobno suprotstavljenih frakcija. Zajednički imenitelj im je mržnja prema Batmanu pa ćete se često upuštati u pesničenje sa kriminalcima nižeg ranga koji nemaju direktan uticaj na radnju jer morate proći kroz njihovu teritoriju. Animacija i fizika su vrhunski, svi pokreti izuzetno prirodni, a facijalne ekspresije i lipsinc slabije jedino od viđenih u L.A. Noir. Odlično izbalansirane beat 'em up i stealth deonice su dinamički fantastično isprepletane i ponovo čine okosnicu gameplaya. Već pri prvom sukobu su evidentna unapređenja u igračkoj mehanici. Freeflow 2.0 je sve ono što je original trebao biti. Kontrole su mnogo bolje, fluidnije i daju neuporedivo više slobode. Poboljšanim reakcijama glavnog lika su pridodati novi potezi i lakša(ne gluplja) manipulacija gedžetima. Predivan kinematografski ugođaj(kamera i njeno kretanje su savršeni) koji pruža ovako koncipirana akcija je sada mnogo organskiji. Batman bolje manevriše i koristi prednosti lokacija i iako je stelt suštinski ostao isti načini na koje može onesposobiti protivnike su višestruki. Isto važi i za lebdenje pomoću plašta koje je glavni vid transporta od tačke A do tačke B, osnova za faktor iznenađenja i dosta vazdušnih napada. Sloboda kojom Betmen raspolaže je na zavidnom nivou u svim elementima(kretanje, fajt, stelt, lebdenje, spravice), svetlosnim miljama ispred one u Arkham Asylum. Grad je njegovo igralište u pravom smislu te reči. Bazični neprijatelji su za nijansu inteligentniji, podeljeni u nekoliko klasa i bolje opremljeni(više tipova hladnog i vatrenog oružja, zamki kao i oklopa). Njihova brojnost je sa jedne strane dobrodošla jer se iskustveni poeni brže skupljaju učestalim makljanjem. Konfrontacije sa supernegativcima su spektakularne, izazovne, dinamične, napete i genijalno osmišljene. Svaka je posebna na svoj način, kao uostalom i likovi protiv kojih se Mračni Vitez bori, ali se sukob sa Mr. Freezeom koji uči na greškama i prilagođava Batmanovim trikovima posebno izdvaja. Da misleća strana našeg heroja ne bi bila zapostavljena pobrinuo se Edward Nigma a.k.a. The Riddler. Najslabija karika prethodne igre, (imbecilno lako)sakupljanje njegovih trofeja, sada zahteva aktivno angažovanje sive mase. Da bi ste pristupili većini morate rešiti neku vrstu zagonetke. Igra je delimično koncipirana po principu RPG-a jer pored glavne priče postoji dvanaest sidequest-ova koje opcionalno možete rešavati kako se pojavljuju ili nakon kompletiranja osnovne storije. Varijacije u težini i sadržaju povećavaju raznovrsnost i obogaćuju i onako sjajno osmišljen proizvod. Tu dolazimo do scenarija koji je svojevrsno pogonsko gorivo. 

  Arkham Asylum karakteriše svedenost i izražena klaustrofobična crta, a Arkham City potpuno drugačiji pristup. Priča je još mračnija, grandiozna, sa početka dosta razuđena zbog velikog prostranstva i kvantiteta supernegativaca(što u glavnoj, što u sporednim misijama), ali Paul Dini ne bi bio majstor kakav jeste da nije u stanju da naizgled nepovezane, nabacane elemente/likove maestralno spoji u koherentnu celinu epskih proporcija i pri tom prevaziđe najluđa očekivanja. Kvalitet pripovedanja i dijaloga postaje sve bolji kako igra odmiče da bi kulminaciju dostigao u katarzičnom finalu. Kad fantastičan scenario iznesu isti takvi glumci uspeh ne može izostati. Apsolutno svako iz ekipe je izvukao najbolje iz sebe i dao maksimum. Ipak, iznad svih stoje snažni, postojani Batman Kevina Conroya i manično-energični Joker Marka Hamilla. Njihova poslednja zajednička scena je jebeni doktorat koji tera trnce niz kičmu.

  Pravi filmski soundtrack i autentični efekti su šlag na torti koji toliko doprinosi atmosferi da je čak i zvučna slika tokom odjavne špice nešto posebno.  Treba napomenuti i pregršt DLC-ova, challengea i kampanja gde se možete usavršavati, menjati skinove i/ili opcionalno igrati kao Catwoman, Robin ili Nightwing. 

  Batman: Arkham City je ne samo najbolja Batman igra ili najbolja igra rađena po stripu ikad već i najbolja igra 2011. godine, istinsko remek-delo gde je svaka komponenta apsolutno savršena. Bili vi fanovi stripova ili ne ovo je must play izdanje za svakog gejmera koji ceni kvalitet i drži do sebe.
 

Betmenov grupni fajt...hmmm....

Grafika: 10
Zvuk: 10
Atmosfera: 10
Balans: 10 


Ukupna ocena: 10
 
Frank Horrigan