Last Action Hero

Godina: 1993
Izdavač: Sony Imagesoft
Žanr: Beat 'em up, sidescroll vožnja
Platforma: SNES/Sega Genesis

Ovako se Švarciju skida gumena maska...

  Skoro smo kolega Clyde i ja vodili konverzaciju o tome koja je najgora video igra koju smo igrali. Shvatili smo da je zapravo jako teško naći istinski lošu igru koja ne poseduje ni trunku nečega čime bi se iskupila za svoje ubogo postojanje. Za „Zlatnu Malinu“ GameBlobs-a sam odabrao naslov toliko neigriv da svojevremeno nisam mogao dalje od prvog dela prvog nivoa. Ni danas nije drugačije tako da se zahvaljujem emulatorima i „save-state“ opciji koji su omogućili objektivan i potpun prikaz.   

  Sećate li se ekstremno negativne recenzije „Cliffhangera“, digitalnog brabonjka „Sony Imagesoft-a“ i bedne ocene koju je dobio? E, pa ta igra je BOG u odnosu na travestiju po imenu „Last Action Hero“. Tokom godina sam se naigrao loših adaptacija celuloidnih hitova, ali, verujte mi na reč, ništa vas ne može pripremiti za „ovo“. Apsolutno svaki segment je manjkav do apsurda. „Last Action Hero“ predstavlja živi dokaz da je dno pomerljivo. U poređenju sa „Sony Imagesoft-om“ „TITUS“ i „LGN“ deluju kao „Activision“ i „EA“. Da, toliko je loše, ali idemo redom.  

  Tokom „bit wars“ perioda nepisano pravilo je bilo da se verzije istog naslova potpuno razlikuju od platforme do platforme. Ovo je posebno važilo za Nintendo i Segu, ali je postojao mali broj igara identičnog izgleda na obe 16-bitne konzole. Primer je „Earth Worm Jim“. Tehnička prednost je uvek bila na strani SNES-a dok su dizajn i gameplay istovetni. Na igraču je da izabere svog favorita samo što je u slučaju „Last Action Hero“ to poput izbora između kuge i kolere. Već prilikom startovanja počinje da se razvija svest da nešto nije u redu. Umesto očekivanih AC/DC i pesme „Big Gun“ igrača dočekuje najgeneričkiji mogući sintisajzer soundtrack neprimeren temi i žanru. Muzička podloga ovog tipa bi možda legla nekoj platformi, ali ovde ne ispunjava svoju svrhu. Ni najmanje ne doprinosi atmosferi, šta više kvari je i indisponira igrača. Ružni cutscenes nam prezentuju priču koja jedva da ima veze sa „Last Action Hero“. Svi bitni likovi i elementi su prisutni, ali potpuno van mesta. Ubeđen sam da neljudi odgovorni za ovaj zločin nisu ni pogledali film. Predpostavljam da je sastanak realizacionog tima sa poslodavcima tekao odprilike ovako : „Šta, treba da napravimo igru po novom Švarcenegerovom filmu? O.K., daj da vidimo trejler i imate igru do pauze za ručak.“ Zašto ulagati bilo kakav trud? Samo Arnoldovo ime je imalo 1993. moć da proda bilo šta. Grafička rešenja pozadine na mišiće dobijaju „moglo je i gore“ etiketu i predstavljaju najbolji deo. Protagonista izgleda kao podgojena žrtva požara primorana da do kraja biološkog postojanja nosi gumenu masku kako ne bi plašila starije gospođe i sitnu decu. Svaka sličnost sa čovekom kojeg bi trebalo da predstavlja je uspešno izbegnuta. Pored njega i dva boss-a (Ripper i Benedict) pojavljuju se još četiri lika koje je neko klonirao hiljadu puta. Baja sa nožem i huligan koji se kurči bejzbol palicom nemaju ni iz daleka veze sa filmom, a mahom se susrećete sa njima. Veteran „Zaječarske gitarijade“ koji baca „Molotovljeve koktele“ i mafijaš brz na obaraču ne uspevaju da razbiju dosadu i pomere stvari sa mrtve tačke. „Igra“ se sastoji od 5 nivoa, 3 u beat 'em up fazonu i 2 tokom kojih vozite kola. Animacija i kontrole su O.K. međutim balansa nema ni u tragovima i sve funkcioniše po logici Davida Lyncha. Najpre trčite kao budala do momenta kada vam više nije dozvoljeno dalje napredovanje. Tada se sa obe strane ekrana pojavljuju protivnici koji su jači i poprilično brži od glavnog lika. Pošto je u pitanju klasičan sidescroll  jedino moguće kretanje je levo-desno čime je i onako ograničen manevarski prostor dodatno smanjen. Da bi vaši udarci bili efektni morate posedovati vanserijski tajming i nalaziti se na odgovarajućoj razdaljini od negativaca. Ukoliko se suviše približite ruka će vam proći kroz njih dok oni mogu nesputano napadati. Nemate ofanzivu iz skoka što je dodatno obogaljujuće, a protivnici uopšte nisu glupi. Najzajebaniji su mafijaši koji imaju tendenciju da vas uhvate u unakrsnu paljbu, a ako uspete da im priđete pobegnu van ekrana i rokaju sa bezbedne udaljenosti kao poslednje pičke. Nivoi vožnje su predugački i tek tu pravila nema. Dešavaće se da vaše vozilo eksplodira bez ikakvog razloga. Bosevi su ekstremno retardirani i laki, ali treba doći do njih. Health packova jedva da ima i zlata su vredni jer ukoliko izgubite život krećete od početka nivoa. Da bi još malo podgrejali „akciju“ i „dodali na izazovu“ programeri su eliminisali continue opciju. Na raspolaganju imate „čak“ četiri života da pređete najneizbalansiranije sranje sa ove strane univerzuma. Ukoliko niste ludak koji vidi iza piksela - ko vas jebe.   

   SNES-ovo izdanje se uz mnogo strpljenja da preći pomoću emulatora dok Seginom ni to ne pomaže. Nećete proći ni drugu grupu neprijatelja zbog dodatka nevidljivog snajperiste koji vas rešeta. Kad pred sobom imate igru čiji je glavni „appeal“ Švarceneger, a da pritom u njoj ni jednom ne vidite njegov lik shvatate koliko je iluzorno očekivati bilo šta pozitivno. 

Vrrrlo atraktivno.

 

Grafika: 4
Zvuk: 2

Atmosfera: 1
Balans: 1 


Ukupna ocena: 1

Frank Horrigan