Bulletstorm

Godina: 2011

Izdavač: Electronic Arts

Žanr: FPS

Platforma: PC

Moderno baštovanstvo...

  Pucačine iz prvog lica su za dvadesetak godina postojanja u 3d formi evoluirale do nivoa savršenih simulacija realnosti. Koliko god taj pristup, pogotovo inicijalno, bio inovativan i zanimljiv, preteranim izrabljivanjem je postao vraški dosadan. Izazov jeste veći, ali je dobrim delom zauzdana mašta kojoj u svemogućem digitalnom univerzumu treba dati prostora da divlja. Izgubio se fun faktor koji je krasio utemeljitelje žanra. Ako baš toliko želim osetiti draži „stvarnog“ ratovanja, da mi se oružje oštećuje/zaglavljuje i valjam se po prašini, otići ću na paintball. Ne ložim se da budem američki super-marinac i boli me dupe za vojno taktiziranje, džihad budale i lečenje ranjenog ega nakon rušenja dve zgrade. Od FPS-a očekujem imaginativno okruženje, veliko, nadrkano oružje i mogućnost da se oslobodim frustracija svakodnevice upucavajući horde neprijateljski nastrojenih entiteta. Budući da se u korporativnom svetu ništa ne prepušta slučaju, neko od krvopija iz direktorskog borda EA-a je verovatno primetio da konkurencija ove godine ozbiljno preti objavljivanjem „Duke Nukem For(n)ever“ te su brže-bolje ponudili svoj pandan.  

  Dugo se nije desilo da naiđem na igru čiji je naziv ujedno najkraći i najbolji opis gameplaya. Bulletstorm u svojoj srži predstavlja linearnu „doomačinu“ stare škole gde je osnovni cilj stići do kraja nivoa i u procesu pobiti sve što mrda na što kreativniji i destruktivniji način. U rukama nekog manje umešnog ovakva postavka bi bila prava katastrofa, ali je poljski razvojni tim „People Can Fly“ znalački kreirao i plasirao osobene karakteristike igre na dobro poznatu žanrovsku osnovu. Na prvi pogled Bulletstorm deluje kao skup otpadaka drugih igara bez trunke originalnosti. Fabula je kompilacija najizlizanijih mogućih klišea i u svakom momentu će te znati bar pet koraka u napred šta će se desiti. Klozetski humor i samoljubiva, neotesana seljačina za glavnog lika pružaju sliku još jednog Duke Nukem klona. Očekivan je produkt koji će zabaviti na par sati da bi zatim zauvek bio poslat na margine malog mozga. A onda počnete da igrate i shvatite koliko inicijalni utisak neki put može prevariti.

  Neko pametniji od mene je izjavio da su sve priče već odavno ispričane, ali je bitno znati ispričati ih. Ono što izdvaja ovu igru od sličnih jeste izuzetna uklopljenost svih elemenata. Narativ fantastičnog ritma je jedan od boljih u poslednjih par godina. Prazan hod ne postoji. Ispostaviće se da su glavna četiri lika, a naročito protagonista, mnogo više od jednodimenzionalnih cardboard cut-out-a, a eksploatacija klišea apsolutno namerna i kontrolisana. Grayson Hunt nije cool baja bez mane i straha poput Duke-a iako želi da ga ljudi tako doživljavaju. Srce mu je na pravom mestu, ali je u odsudnim momentima toliko afektivan da predstavlja opasnost za sebe i druge. Majstor je da od loše situacije napravi još goru i to sa dalekosežnim posledicama. Zanimljivo je videti junaka svesnog sopstvenih loših osobina kako pokušava naći iskupljenje za pogubne životne izbore. Njegovi pratioci Ishi Sato i Trishka su takođe dobro razvijene individue jasno izgrađenog sistema vrednosti i jake motivacije koja ih tera napred, a general Sarrano, sa rečnikom koji bi postideo i narednika Hartmana iz „Full Metal Jacket“, je kapitalni primerak over-the-top negativca kojeg volite da mrzite.

  Mnogo se frke diglo upravo oko vulgarnosti i seksualnih aluzija kojih je ovaj naslov prepun. Maštovite nazive skillshotova i oružja kao da su smišljali autori South Parka u svojoj najinfantilnijoj „dick-joke“ fazi, a maltene svaka treća reč koju naši junaci izgovore je prostota čime je Bulletstorm stekao reputaciju najpsovačkije igre ikad. Ne samo da ovim nije banalizovan već dobija na kredibilitetu jer autentično prikazuje komunikaciju između zajebanih, nadrkanih vojničina u kriznoj situaciji. Ukratko, likovi pričaju onako kako to ljudi rade u realnosti što je pravo osveženje i odmor za uši od tendencioznih „tolkinolikih“ govnarija kojima smo mahom izloženi. Maestralna glumačka postava predvođena Stevenom „Wolverine“ Blumom je odradila lavovski posao dajući ljudskost i dopadljivost našim antiherojima.

  Treba li reći da su grafika i animacija izuzetne? Unreal 3 engine je trenutno standard za sve igre koje drže do sebe. Postignut je tako retko viđen balans između realne fizike i „skokova od sedam milja“. Stygia je ogroman, fascinantan svet osmišljen do najsitnijih detalja. Bivša resursna planeta na kojoj su radili osuđenici, neka vrsta intergalaktičkog Golog Otoka. Ambijenti su svojevrsna mešavina „Jurassic Park-a“ i Menhetna iz Carpenterovog „Escape From New York“. Dva puta nećete videti isti lokalitet i ni jednog sekunda nećete posumnjati u zajedničku koegzistenciju praistorijskih čudovišta, mutiranih krimogenih ludaka i visoke tehnologije.

  Akcija je frenetična, živopisnih neprijatelja ima za izvoz, projektili lete na sve strane, a nadbubrežne žlezde luče adrenalin kao lude. Kontrole su fantastične. Dobar default raspored je u startu bio indikator kvaliteta gameplaya. Pored manje-više standardnog (odlično redizajniranog) arsenala značajnu prednost predstavlja „leash“, alternativno energetsko oružje nalik na bič. Dostupno svakog momenta, pruža mogućnost igraču da protivnike na dva načina privremeno ubaci u slow motion čime je njihova eliminacija znatno olakšana. Prvi je pojedinačno povlačenje zlikovaca ka vama, a drugi, daleko efektniji, slanje energetskog blasta koji sve u okolini lansira u vazduh. Izuzetna crowd controle opcija. Uklizavanje i šutiranje neprijatelja su takođe rado korišćeni i praktični potezi. Kreiranje maštovitih skillshotova ( „Kill with the skill“ je ujedno oficijelni slogan igre) pored zabave koju pruža je ujedno i neophodnost jer poenima koje sakupite kupujete municiju. Ukupno ih ima 131, polovina od tog broja ima svoju logičnu primenu, četvrtina je izvodljiva samo na određenim lokacijama ili skriptovana, a ostatak spada u čistu egzotiku. Klasičan energy bar ne postoji, health packova nema niti su potrebni, a i onako se retko gine (osim ako ne igra potpuni mongoloid). Ukoliko ekran počne crveneti dovoljno je na par sekundi naći zaklon dok se ne vrati u normalu i to je to. Municiju i povećanje magacina oružja obezbeđujete povezivanjem putem „leash-a“ sa dropkitovima razbacanim unaokolo. Oni predstavljaju neku vrstu inventara i jedino tada možete menjati oružje (pored „leash-a“ i karabina koji su default možete nositi još samo dva od pet raspoloživih). Novina je dozvoljeno menjanje težine tokom igranja. Na većem nivou težine protivnici nisu jači, ali je vaša rezistentnost umanjena. AI pratioci su (napokon) pametni, korisni i ne zaglavljuju se u zidovima. Možda se neko neće složiti, ali kratko trajanje (5-8 sati) predstavlja pozitivnu stvar jer je izbegnut zamor materijala.

  Izuzetno me nervira činjenica da se današnje igre sve više transformišu u interaktivne filmove. Za moj ukus ima previše skriptovanih sekvenci u kojima je učešće igrača minorno. Srećna okolnost je da su raspoređene tako da ne remete dinamičnost osnovnog gameplaya. Jedinu pravu negativnost Bulletstorm-a predstavlja kraj, antiklimaks u svakom pogledu. Ajde to što je sve orkestrirano kako bi se napravila uvertira za obavezni nastavak, ali nemanje slobode u obračunu sa glavnim negativcem predstavlja veliki srednjak igračkoj populaciji i uskraćivanje ultimativne satisfakcije. Osećaćete se poput fudbalera koji sam maestralno predribla ceo protivnički tim da bi na kraju promašio prazan gol.

  Iako nije savršen, Bulletstorm predstavlja pravi primer kako treba povampiriti i update-ovati originalnu koncepciju FPS-a u drugoj deceniji novog milenijuma. Dok se Duke u stilu razmažene zvezde ponovo skanjera, Gray i co. su uspešno popunili prazan prostor koji je ostavio i odradili posao.

Moderni električari...

Grafika: 10

Zvuk: 9

Atmosfera: 9

Balans: 9

Ukupna ocena: 8

Frank Horrigan