Crazy Cars II (F40 Pursuit)

Godina: 1989

Izdavač: Titus

Žanr: Simulacija Vožnje

Platforma: C-64
  
  

Slika ne može da opiše koliko je ovo loša igra

  
  Svakom iskusnom gejmeru ime razvojnog tima Titus može često podići žmarce. Ima nečeg "EdVudovskog" u njihovom pristupu pravljenja igara, mogli su ladno bez blama da zaseru na mestima gde niko drugi ne bi, ali opet umeli su da proizvedu i par sasvim pristojnih igara (recimo Prehistorik). Simulacija Crazy Cars II je školski primer ove prve grupe njihovih igara koja ima onu posebnu karmu koja će ih pratiti do njihovih poslednjih "čuvenih" naslova Superman 64 i Robocop, koje nose u sebi tu francusku "pompeznost" ali i cirkuzantski pad poput harlekina na karnevalu u Parizu...

  Dobivši licencu da u svojoj igri upotrebe tada novo Ferarijevo čudovište od automobila, F40, momci su se dali na posao da naprave dostojan nastavak prve igre Crazy Cars, koja sama po sebi skoro da nije valjala ništa. U pitanju je klasična trkačina Out Run tipa, gde trebate što brže stići do cilja dok vam vreme ne iscuri. Reklo bi se, do tada već oproban recept koji bi trebalo da lako funkcioniše ali već po paljenju "ljute mašine" shvatate da nije baš tako. Po startovanju igre dočekaće vas veoma siromašna grafika, sa ružnjikavo nacrtanim elementima pozadine i kolima koja se nekako još i daju prepoznati. Animacija je vrlo seckava čak i za Komodor, što je čudno jer bi čovek pored ovako siromašne grafike očekivao mnogo glađi skrol. Zvučni efekti su plač majke božije, koji se sastoje od neverovatno jadnog zvula naših kola koji više podseća na cvrkut ptica, klizanja automobila koji takoše zvuči kao crvkut ptica (sic!) i lupanja automobila koje zvuči kao eksplozija omanje petarde. Jedina dobra stvar koju sam primetio kod grafike je menjanje ambijenta posle par uspešno kompletiranih staza. Protivnička kola su potpuno istovetna, jedan sprajt bez trunke AI-a koji se nepregledno ponavlja (a za volanom kao da je mrtvi zombi).

  Ako ste mislili da su tehnikalije najgora stvar u igri, varate se. Tehnikalije su NAJBOLJE stvari u igri, bez zezanja. Kontrole automobila su NEŠTO NAJGORE ŠTO SAM IKADA U JEDNOJ TRKAČKOJ IGRI VIDEO. Tužno kretanje s leva na desno vas u sekundi može odvesti sa staze, gde vas čeka neprekidno zakucavanje u element sa strane, iz čega se teško iskobeljava. Takođe, ma koliko na startu trke davali gas, jako često će vam se dešavati da vas sa leđa udari protivnički automobil, i tako jedno 5-6 puta uzastopce. Ništa o jednoj video igri ne govori kao činjenica da ne možete ni da pokrenete vašeg lika a da se ne slupate nekoliko puta u prve DVE SEKUNDE. Već ranije spomenuti AI protiničkih kola je za plakanje, a same staze se pomalo neurotično gibaju, pa nikad ne znate da li je zaokret u jednu stranu dovoljan ili ne, što naravno u ovoj igri ne zavisi od oštrine krivine, očigledno je da u ovoj magičnoj video igri zakoni fizike ne važe..

  Ja vozim francuski automobil i primetio sam jednu stvar kod njega. Iako sve odlično funkcioniše na njemu i posle deset godina, sistem otvaranja i zatvaranja vrata je nešto najgluplje što sam u životu video, sa nekakvim "rebrima" gde vrata mogu mirno da stoje samo pod uglom pod 45 stepeni (ovaj ispit je bez problema položio moj stari Jugo 45). Takve su otprilike i igre Titusa. Da se malo poradilo na tome ŠTA JE SUŠTINA JEDNE VIDEO IGRE Crazy Cars II bi i mogao da prođe kao lošija-osredja igra. Vremenom su malo promislili, pa je sledeća igra, Crazy Cars III jedna sasvim pristojna igra, rešila suštinske probleme koje je prethodna igra imala. Ovu igru ne mogu ama baš nikome da preporučim, i iskreno odabrali smo je za blog posle dugog premotavanja filma i promišljanja o tome koja je jedna od najgorih igara koje smo ikada igrali...ocena nemilosrdna ali nadasve realna usled kolosalne frustracije i razočarenja.
  

  

Praznina je suština ove igre...

 

   

  

Grafika: 3

Zvuk: 1

Atmosfera: 3

Balans: 1

Ukupna ocena: 1
  

Clyde