Indiana Jones’ Greatest Adventures

Godina: 1994

Izdavač: Lucas Arts

Žanr: Akciona platforma

Platforma: SNES

Bič je kič

  Koliko puta ste bili razočarani tokom igranja neke filmske adaptacije? Ja mnogo. Tokom svog odrastanja proklinjao sam sve i svakog jer su 99% avantura mojih klinačkih idola adaptirali jebeni LJN ili slični grobari detinjstava. Nije mi jasno kako su konstantno najnekompetentniji likovi uspevali da dobiju prava na legendarne filmske naslove. Početkom devedesetih digitalno skrnavljenje njegovih dela je počelo ozbiljno da ide na ganglije George Lucasu(jebote, posmatrano iz današnje perspektive ovo je definicija ironije) koji je u jednom momentu jednostavno rekao: „ Jebeš ga, pun mi ih je kurac! Daj da pokažemo kako se to radi!“. Tako smo u periodu od 1992-94. iz njegovog Lucas Arts-a za SNES dobili najbolje što je mogao da nam ponudi – fantastičnu trilogiju Star Wars igara i predmet današnje recenzije – „Indiana Jones' Greatest Adventures“.

  Od prve sekunde postaje jasno da sa ovom igrom nema zajebancije i da je Indy konačno dobio izdanje dostojno njegovog renomea. Vizuelni dizajn nivoa koji su koncipirani tako da oživljavaju neke od najpoznatijih scena iz filmova je savršen. Mnogobrojne lokacije i ambijenti poseduju varijetet i multilayer pozadine izrazite detaljnosti čija je iznijansiranost boja zapanjujuća. Ovo je utoliko impresivnije ako se ima u vidu da su mahom zastupljene siva i braon, a da igra ni jednog sekunda ne deluje kao da je neko razmazao blato po ekranu. Sprajtovi su takođe odlično odrađeni, vrlo dobro animirani i verno reprezentuju poznate nam likove. Indiana po prvi put liči na Harrisona Forda, a ne kao dosad na šumara ili rahitičnog kauboja koji ima problema sa konstipacijom.

 Soundtrack je fantastičan, a kako i ne bi bio kada je identičan onom iz filmova. Legendarna muzika Johna Williamsa odlično zvuči u midi verziji i sjajno motiviše igrača. Poletne, „junačke“ i mistično-jezive melodije bezgrešno prate dešavanja na ekranu i izgrađuju karakterističnu „Indiana Jones“ atmosferu. Zastupljeno je osam tema iz Raidersa, tri iz Temple Of Doom i neshvatljivo, nijedna iz Last Crusadea. Izostanak originalne muzike iz poslednjeg dela trilogije jeste donekle neopravdan, ali žaliti se na to bi već predstavljalo cepidlačenje. E, sad, zvučni efekti su onako. Mahom je u pitanju prosek proseka uz izuzetak biča čiji je pucanj odličan i pištolja koji zvuči k'o da ispaljuje brabonjke. Ne pomaže ni činjenica da ih ima jako malo. Voice acting je solidan iako se svodi na par vrisaka i po jednu repliku Harrison Forda i Sean Connerya. Ovo mi ne bi toliko smetalo da nije izrazito u kontrastu sa kvalitetom muzike. Baš para uši i stvarno je šteta što se ljudi odgovorni za efekte nisu više potrudili. 

  Najbitnije od svega, gameplay je napokon kvalitetan. U pitanju je stari dobri sidescroll akcioni platformer čija mehanika i izvođenje najviše podseća na Castlevania IV. Poput Simona Belmonta, Indiana svoj trademark bič može usmeravati u više pravaca, koristiti ga kao oružje ili sredstvo za prelazak većih provalija i eskivažu zamki. Na raspolaganju ima još i udarac, pištolj i granate. Obzirom da svaki nivo počinje goloruk udarac ćete koristiti tek toliko dok ne dobije neko od oružja. Pištolj nije toliko efikasan koliko se čini, relativno je spor i slabiji od biča pa se preporučuje isključivo kod neprijatelja koji otvaraju vatru sa nepristupačnih lokacija veće distanciranosti. Granate brišu sve pred sobom, ali su deficitarne i treba ih pametno koristiti. Među potezima su još skok vrlo dobrog odraza i doskoka kao i jako korisno kotrljanje. Kontrole su vrlo dobre, pomalo krute, ali ne toliko da ozbiljno utiču na igru i odličnog rasporeda koji opcionalno možete menjati. Neprijatelji su šarenoliki, jaki i odlični strelci što u kombinaciji sa mnogobrojnim stage hazzardsima predstavlja ozbiljan izazov. Indy ima health bar i može podneti šest udaraca, ali ga svaki kontakt sa protivnicima ili njihovim projektilima baca jako u nazad i stvara problem. Igra je vrlo teška, međutim, nije nefer. Poseduje izvanrednu krivulju učenja, a dopune za energiju i dragulji(čijim skupljanjem dobijate ekstra živote) se nalaze u izobilju. Igra je masivna, sadrži 28 nivoa podeljenih u tri poglavlja(12-8-8). Priča prezentovana putem cutscenesa preuzetih iz filmova gotovo detaljno prati radnju celuloidnih ostvarenja.  Pozitivno iznenađenje predstavljaju tri nivoa rađena u primitivnom 3d-u(spuštanje niz planinu i jurnjava u rudniku iz TOD i obračun avionima iz LC) čija dinamičnost u velikoj meri oplemenjuje igru. Password sistem je odličan, sastoji se od četiri karaktera grčkog alfabeta i omogućava igranje bilo kog nivoa u svakom momentu.

  „Najveće Avanture“ su odlične, ali ne bez svojih mana. Možda će nekome ovo delovati kao traženje dlake u jajetu, ali sledeće stvari mi zaista jako smetaju i odnose se na pojedine nivoe. „Raiders“ deo je poput filma, najbolji i zamerka je zaista lične prirode. Imamo tri nivoa cimanja po ulicama Kaira, a izostavljena je čuvena jurnjava kamionima. Neshvatljivo.

  Objektivno, najgori deo igre je, van svake sumnje tumaranje po Pancot Palaceu u Temple Of Doom gde treba neke jebene statue da postavite u pravilan položaj da bi prošli dalje. Nemam ništa protiv logičkih zagonetki, ali u ovom slučaju niti im je mesto u igri niti je realizacija na nivou. Ovaj segment odudara od celine i neviđeno smara. Manje strpljiviji igrači će popizdeti i jednostavno igrati samo prvi deo. 

  Kraj Last Crusade-a je u suprotnosti sa filmskim jer se šibate sa paklenim kosturom glavnog negativca, ali u ovom slučaju funkcioniše jer obezbeđuje odličan finalni bossfight.

  Sve u svemu, „Indiana Jones' Greatest Adventures“ je sjajna igra koja nam je nakon godina razočarenja napokon omogućila da i u ovom mediju doživimo pustolovine najvećeg šmekera među arheolozima i sa ponosom, triumfalno kažemo mrtvom Belloqu na ekranu: „Ja sam Indiana-jebeni-Jones, kučko!“.

  

Chu-chu train...

Grafika: 9

Zvuk: 6

Atmosfera: 9

Balans: 8

Ukupna ocena: 8

Frank Horrigan