Creatures II: Torture Trouble

Godina: 1992
Izdavač: Thalamus
Žanr: Platformska
Platforma: C-64
  

Kad vidiš natpis ACME, znaš da je nevolja...

  

  Prvi Creatures je bio fantastična igra, platforma od koje je zastajao dah. Sa nivoima dužim i od onih u Half-Life-u II, a da pritom nijednom nije dosađivala, mnoštvom forica, zanimljivim likovima i sopstvenom estetikom podigla je prečku jako visoko za tadašnje komodoraše. Retko ko je mogao da nadmaši tu prečku, osim samih programera. A dve godine kasnije, odlučili su se da izbace i nastavak, igru koja zadržava iste likove i fazon, ali se fokus malo promenio.

  Creatures II je igra koja se najviše oslanja na one "torture" nivoe iz prvog dela, gde ste po principu Rube Goldberg mašina(čitaj niza logičkih smicalica i poluga kao iz crtanih filmova o Peri Kojotu i Ptici Trkačici) oslobađali vaše prijatelje i članove familije iz čeljusti nervoznih Kreatura. I ovde ste u ulozi Klajda, simpatičnog stvorenjceta koje mu dođe nešto poput slepog miša sa građom medveda, koja mora da prođe 17 različitih nivoa raspoređenih na tri sveta/ostrva, kako bi pooslobađala svoje drugove i vratila mir i bla bla bla. Nivoi su raspoređeni tako da na svakom ostrvu imate dva torture nivoa, dva nivoa u kome spašavate drugare uz pomoć trambuline, nivo sa obračunom sa glavnim kreaturama na ostrvu, i skuba nivo gde transportujete drugare sa ostrva na ostrvo plivajući i roneći. Torture nivoi su sama srž igre, i vidi se poseban trud oko sitnih detalja koji su primenjeni ovde. Prosto svaki korak deluje kao iscrtan, i u svakom trenutku sve će zavisiti od vas. Tu i tamo moći ćete da pokupite neki napitak koji vam daje dodatno oružje koje ispaljujete(u prvom delu ste ovo kupovali kod neke plavuše koja kao da je zalutala u igru), a pritiskom na duže pucanje bljujete i vatru, što je jako bitno kada recimo treba da se upali fitilj od bombe i sl. Svi neprijatelji su jako zanimljivo osmišljeni, to su cartoonish sadisti svaki sa svojom animacijom i estetikom, a neki od njih imaju vrlo suptilna rešenja u vidu motornih testera i presa za presovanje živih bića(made by ACME). Za neke od zagonetki trebaće dosta mućkanja glavom, ali i dobrog tajminga i osećaja za naskok na određenu platformu. Ono što će vas zapanjiti tokom igranja je činjenica da ekran nije uokviren kao što je tipično za Komodorove igre, već da IZLAZI iz okvira i da se možete kretati(baš kao i vaši neprijatelji) po gonjim marginama ekrana, to je bio momenat od kog je zastao dah i mnogi su se pitali kako su braća Rowlands to izvodila. Sami nivoi sa spašavanjem trambulinom su jednostavniji i delimično podsećaju na one male "ručne" igrice iz osamdesetih. Treba odbacivanjem trambuline odbaciti drugara sa jedne platforme na drugu ili ode glava. Sami obračuni sa "kraljicama" su kreativno osmišljeni. Vi u dnu prostorije šutirate male kreature koje odlaze po raznim cevima koje se kasnije gore ispaljuju prema neprijatelju, dok vas on zasipa projektilima. Sami skuba nivoi, su otprilike slični onim vodenim nivoima u Mariu, samo što ovde vodite ponovo brigu o vašim nesposobnim i kilavim drugarima od kojih će vam se dovde dobrano podići pritisak. Sama igra ima nebrojeno skrivenih momenata i forica, poput čitavih platformskih bonus nivoa, koje otkrivate pomoću tajnih prolaza, ili najgenijalnijeg čit sistema za koji sam čuo. Na portu džojstika, navlažite palac i protrljajte, desiće se kratak spoj, pojavljuje se jedan drugi lik iz Thalamusovih igara, a vi dobijate beskonačno života.

  Sama grafika u igri je jebeno fenomenalna, kao neki crtani film je i izvlači ono nemoguće iz ove mašine. Animacija je superglatka, a sprajtovi su svi do reda dopadljivi i fantastično animirani. Jako precizno je usklađen taj balans između ambijenta i prostora za igru, što je retkost jer se često desi da programeri "preteraju" sa grafikom pa igra izgubi na igrivosti. Zvuk je vrh vrhova, gomila veselih melodijica odličnog kvaliteta, i tu i tamo pokoji, tek pokoji, ali odličan zvučni efekat. Atmosfera u igri je, pretpostavljate, vrhunska, mnoge današnje igre ne mogu da dostignu taj nivo. Sam balans je takođe odličan, svi elementi i odgovor na kontrole su izuzetno uklopljeni, igra ima svoju ozbiljnu težinu ali krivulja učenja je više nego adekvatno implementirana. Jedina zamerka bi mogla biti što su nivoi sa spašavanjem predugački i previše ih ima, de se na momente oseća monotonost. Bilo bi dobro da je ovo ubačena samo kao fora i ništa više.

  Creatures II je jedna od najboljih igara ikada za Komodor 64, i jedno od najzaokruženijih i najcelovitih ostvarenja svoga doba. I danas sjaj ove igre ne bledi, već predstavlja školski primer šta se sve moglo ako sa jednim kompjuterom ako ste master u programiranju. Pruža jako mnogo zabave, a tada je to bila osnovna funkcija video-igara. Ovo je jedan od najboljih nastavaka neke dobre igre koji sam u životu igrao.

  

Sunce nosi naočari za sunce.

Grafika: 10
Zvuk: 10
Atmosfera: 10
Balans: 9

Ukupna ocena: 10

Clyde

The Pirates Of Dark Water

Godina: 1994
Izdavač: Sunsoft
Žanr: Beat 'em Up
Platforma: SNES

Duplo sam manji, i duplo mi je manji(mač).

  1993. godinu pamtim kao jednu od najgorih u životu. Rat u Bosni, sankcije, inflacija(ironično, tada smo svi bili milijarderi), nestašice prvo prehrambene pa onda i sve ostale robe, najezda kriminala, turbo-folka i Siniše Pavića. Malo tome smo mogli da se radujemo tada pa ipak, u pauzama restrikcija struje, svakog vikenda u 10h na RTB1 mi klinci smo dobijali zdravu dozu eskapizma. Bežali smo na planetu Mer gde su heroji Ren, Tula i Ioz krstarili nepreglednim okeanima, borili se protiv pokvarenog piratskog gospodara Blotha i trudili da pre njega sakupe relikvije čije moći kontrolišu mistični, destruktivni entitet poznat kao Mračna Voda. Preporod ili potpuno uništenje sveta zavise od toga ko će prvi doći do cilja. Čuveni studio Hanna-Barbera nam je pod imenom „The Pirates Of Dark Water“ pružio utehu kroz uzbudljivu avanturu tokom koje dobro ipak ima šanse da izađe kao pobednik. Ova kultna crtana serija iz 1991. je nažalost ličnim primerom pokazala da su zlo i glupost neuništivi. Iako je na svojoj strani imala vrhunsku animaciju, odličan, inventivan, mahom ozbiljan scenario i fantastičnu glumačku postavu(George Newbern, Jodi Benson, Hector Elizondo, Tim Curry, Peter Cullen, Frank Welker, Earl Boen, Brock Peters) televizijska kuća ABC ju je seljakala iz termina u termin da bi je ukinula nakon 21 epizode. Treba li napomenuti da priča nikad nije ispričana do kraja? Iz nekog razloga neko se setio 1994. da sa Renovog slomljenog mača obriše prašinu pa smo oduševljeno prihvatili video igru kreiranu po jednoj od najomiljenijih crtanih serija našeg detinjstva. 

  TPODW su tipičan Final Fight tip beat 'em up-a gde na raspolaganju imamo tri junaka različitih karakteristika. Protagonista Ren je najizbalansiraniji kada su snaga/brzina u pitanju, lepojka Tula je poput 99% ženskih likova iz žanra, slabašna i brza kao vetar, a nabildovani Ioz je klasičan teškaš. Mada među njima postoje razlike one nisu toliko bitne prilikom samog igranja zahvaljujući odlično izbalansiranom gameplayu i još boljim kontrolama. Responzibilitet je izuzetan, skrol odličan, a manevrisanje lako što je od presudnog značaja. Potezi kojima naši heroji raspolažu su izvanredno osmišljeni i mnogobrojni. Uz standardni udarac, napad iz vazduha, bacanje i „magiju“ tu su sad i teški udarac oružjem, udarac iz zaleta, dva tipa vazdušnog udarca iz zaleta kao i blok. Malo li je? Kombinovanje različitih napada je preporučljivo radi veće efikasnosti, mada nije obavezno. Bazični neprijatelji živopisnog izgleda i kolorita dolaze u dobro poznatom paketu mršavi, debeli, sivonja, riba. Nisu neke mudrice, ali manjak IQ-a nadomešćuju brojnošću i popriličnom agilnošću. Bosevi su očekivano nezgodni, izrazito jaki sa unikatnim stilovima borbe. Direktna konfrontacija je jednosmerni put za groblje te im treba prići na određeni način. Ne pretstavljaju veću pretnju čim se provali koja im je slabost, ali igrači treba da održe visok nivo koncentracije jer je sve u dobrom manevrisanju i tajmingu. Ukoliko vas badže dohvate biće „ciao ragazzi“. Tu i tamo se nailazi na stage hazzards u vidu provalija i zamki koje se relativno lako daju izbeći i mogu efektno iskoristiti protiv neprijatelja. 

  I pored svih kvaliteta koje poseduje TPODW nije velika već samo dobra igra jer oscilira u najbitnijoj komponenti pored balansa-zabavi. Daleko od toga da ovo nije zabavan naslov, ali ga predugo trajanje nivoa umrtvljuje.
  Beat 'em up žanr je tradicionalno vezan za arkade gde je prosečno trajanje igre između pola sata i sat vremena i to sa dobrim razlogom. Budući da je SNES konzola pravila su nešto drugačija. Igranje u kućnim uslovima maltene automatski zahteva duže trajanje igre, a upravo to produživanje je u ovom slučaju usiljeno. Nivoi su ogromni, a skoro svaki screen sadrži bar dvadeset tipova koje treba pobiti kako bi nastavili dalje. To iziskuje poprilično vremena(dosta dobro podnose udarce) i drastično usporava tempo. Igra lepo vozi na početku, ali već posle drugog nivoa kreću dugotrajne navale protivnika koje umesto katarze nude dosadu. Vizuelni dizajn je odličan u svakom pogledu. Estetika crtane serije je uspešno prenešena uz posvećivanje posebne pažnje karakterističnim detaljima. Mnogobrojnost, raznovrsnost i unikatnost ambijenata je zapanjujuća, a njihova učestala smena osvežava igru. Jedina zamerka se odnosi na par objekata, uglavnom stubova, koji se sporadično pojavljuju ispred sprajtova na nekim lokacijama i akciju čine nepreglednom. Glavni likovi i viđeniji negativci izgledaju identično kao u seriji. Animirani su pristojno, mada je, obzirom na period izlaska i mogućnosti SNES-a, moglo to i bolje.

  Koliko su Pirates melem za oči toliko su atak na uši. Zvučni efekti su prosek proseka, adekvatni, ali ništa više od toga, a soundtrack će vas naterati da poželite lobotomiju. Teme, iako solidne, prosečno traju 15 sekundi i tokom nivoa igrač je prinuđen da sluša jedan te isti loop. Muzika je potpuno u duhu igre, ali konstantno ponavljanje jako brzo počinje da smeta i da se negativno odražava na atmosferu. 

  The Pirates Of Dark Water za SNES(postoji i verzija za Genesis, ali je u pitanju akciona platforma sa par RPG elemenata) je dobra igra i prilično verna adaptacija crtane serije. Da je kojim slučajem trimovana od bespotrebnog sadržaja i objavljena za arkade ubeđen sam da bi bez problema našla svoje mesto u Hall Of Fame-u. Ovako je samo simpatija nas nostalgičara.

Skorbut očigledno utiče na hipofizu.

Grafika: 8
Zvuk: 5
Atmosfera: 8
Balans: 9

Ukupna ocena: 7


Frank Horrigan

The Binding Of Isaac

Godina: 2011
Izdavač: Valve Corporation
Žanr: Lavirint
Platforma: PC

Plačem do pobede.

  Pre nekog vremena, na ovom blogu opisana je fantastična igra Super Meat Boy. Čovek koji je radio na toj igri kao glavni dizajner(Edmund McMillen), takođe vodi reč kada su bila idejna rešenja i za ovu igru. Taj momenat bi trebao da bude sam po sebi dobra preporuka. Koliko je reputacija prevazišla samu sebe, videćemo kad zagazimo u igru.

  The Binding Of Isaac je igra, kao što naslov sluti, koja priču oslanja na religiju i negativno hrišćansko nasleđe. Mali Isak živi pobožno sa kevom, sve dok ta ista keva ne odluči da ga rokne jer joj je bog tako naložio. Zgodno, a? Mali Isak, duboko istraumiran i povređen, beži u podrum gde ga čeka sijaset prostorija i hrpa neprijatelja i tu igra počinje. Iako je reč o modernoj igri, vidi se da je Zelda sa NES-a bila jedan od glavnih uzora. Idete od sobe do sobe iz poluptičje 2D perpektive, i suzama tamanite neprijatelje(da, suzama). Neprijatelji su razni, kreću se od nedefinisanih BLOBOVA, preko raznih mušica i nakazica, do ozbiljnih bosova od kojih su neki otelotvorenja sedam smrtnih grehova. Usput možete kupiti i neke dodatke koji vas jačaju ali vam i menjaju obličje na neki od morbidnijih načina. Pritom, neki od dodataka pored onih normalnijih kao što su ključevi i bombe su i recimo mamine štikle, tako da programeri nijednog momenta nisu propustili priliku da se osetite neugodno. Same lokacije su potpuno nelinearne(štos iz Diabla II), tako da vam se nikada neće desiti da dvaput odigrate istu mapu. Igra ima svoj algoritam menjanja rasporeda lokacija i neprijatelja, što je pohvalno u ovom svetu i vremenu godlike i linearnih interaktivnih filmova(ko je rekao Rage?), a i povećava vrednost ponovnog igranja. Ako zaginete, čeka vas ponovo bizarno oproštajno pismo i onda morate sve jovo nanovo. Sreća u nesreći je da skoro svi neprijatelji imaju neku prepoznatljivu petlju kretanja te se uz malo truda da naučiti kako koji da se savlada, dok tumaranje po nekim praznim sobama(jer nema oživljavanja neprijatelja) ume da bude i smorno. U toku igre možete da otključate i par drugih likova da ih vodite, što je momenat prenesen iz Super Meat Boy-a.

  Grafika u igri je tipično flešovska, uz kvalitetan dizajn i na neki crnohumorni način dobro prikazanu morbidariju. To neće da se svidi svakome, ali ipak vozi. Zvuk je u suštini pristojan, ali ne može da parira iz onog legendarnog u Super Meat Boy-u, doprinosi atmosferi ali ništa više od toga. Atmosfera u igri više zavisi od toga kakav ste vi čovek nego kakva je to ova igra. Uspešno je prenesena, a da li će vam se svideti, to je drugo pitanje. Što se tiče balansa, iako je trud i veština programera više nego uočljiva moram primetiti da na zadate komande Isak odgovara sa baferom od nekih 0.2 sekunde, što za ovu vrstu igara i njenu popriličnu težinu ume da zasmeta(ah, taj Fleš...). Težina igre, kao što sam spomenuo, je ozbiljna, i treba dosta živaca da bi se igra prešla.

  Ima igara koje pucaju na bizarnost i "bolest", ali The Binding Of Isaac je posebno nelagodna igra. Prosto se ne sećam da sam igde igrao edipalniju video-igru od ove. Iako ima svojih kvaliteta i pun igrački potencijal, ima i previše "flešovski" osećaj dok se igrate što smanjuje veličinu igre. Sama pitanja oko religije su individualna, i vidi sa da joj programeri nisu naklonjeni, što uvek otvara prostora za sjajne parodije i kritike, ali ovaj put osećaj neke nelagode i izopačenosti je najdominantniji. Pustiti ovu igru Ivani Žigon.

Izvinite, jel ste vi moja maaamaaa?

  

Grafika: 7
Zvuk: 7
Atmosfera: 7
Balans: 7

Ukupna ocena: 7

Clyde

1942

Godina: 1986
Izdavač: Elite
Žanr: Aviončići
Platforma: C-64

Sve za demokratiju.

  

  Zamislite današnju video igru u kojoj zapravo postoji IZAZOV, gde prelaženje iste nije poput odlaska u najbližu prodavnicu po hleb i mleko, i gde kad kiksnete, nema povratka 20cm nazad i pola sekunde ranije(ko je rekao Rage?). Ta "pusifikacija" video igara počela je zapravo u 16-bitnoj eri, kada su igre polako ali sigurno počele sve više da "izgledaju" i "simuliraju" a sve manje da se "igraju", da bi pojavom ovih "multikoraša" video igre u mainstreamu postajale manje-više interaktivni filmovi bez angažmana mozga. Ko god se slaže sa ovim, treba da isproba starudiju pod nazivom 1942.

  1942. pucačina sa aviončićima iz ptičje perspektive. Priča je, bogu hvala, jednostavna. Vi ste dobri američki pilot(pobogu, zar je iko ikad čuo za lošeg američkog pilota? Nešto mi se vrzma 1999. po mozgu sad...) koji u WWII treba da spasi ceo južni Pacifik od najezde zlih i užasnih japanskih aviona koji seju teror, strah i oružje za masovno uništenje gde god se pojave.  Daklem, letite od nosača aviona do nosača aviona, obilazite okean i ostrvca i pucate na avione. GENIJALNO. Krećete se u sva četiri pravca i pucate, a na vas naleću razni aviončići, počevši od onih malih sivkastih, pa do malo većih i malo bržih, pa preko sve većih i sve dosadnijih, pa do onih koji zauzimaju pola ekrana. Kretanje neprijateljskih aviona je dosta nepredvidivo i često će to biti glavni uzrok vaše pogibije(AI u 1986???? nemoguće!). Usput možete pokupiti i par dodataka, koji ostaju iza kad pobijete red crvenih aviončića(detalj sličan onom iz Flying Shark), to su malo bolja puca i još dva aviončića koji se bore sa vama pride. Igra ima 25 nivoa, i zaista je jako veliki poduhvat preći sve to bez čitova. Nivoi nisu dugački, ali od samog starta uviđate da nije laka i da nema zezanja. Sve je na vašim refleksima, i pamćenju gde će ko da se pojavi.  Kao slamku spasa od najezde neprijatelja imate lupinge koje izvodite pritiskom na SPACE i tako na makar par sekundi možete da oladite od neprijatelja.

  Grafika je prosek proseka, skrol je gladak, animacija ok, ali upotreba boja je malo siromašna. Sam ambijent menja boju na svakih nekoliko nivoa, ali to nije ništa posebno, viđao sam igre iz tog doba koje i bolje izgledaju. Na nekim detaljima se moglo i poraditi. Zvuk je takođe prosečan. Jedna solidna ali i dosadnjikava vojnička pesmica, i nekoliko solidnih zvučnih efekata upotpunjuju doživljaj ali vas i ne ostavljaju bez daha. Atmosfera u igri je adekvatna, rat je napolju i to se vidi. Balans je u ovoj igri zanimljiva kategorija. Nama, današnjim igračim, ova igra je umobolno teška, međutim krivulja učenja je zapravo dobro razvijena i dozvoljava napredak u igri uz dobru koordinaciju.

  Eto, ko se ne boji izazova a nije alergičan na piksele može da proba 1942. U suprotnom, uključite neki interaktivni film i užvajte u šejderima, teksturama i fizici vode.

Nas dva brata, naučio tata, sa aviJonom kako se barata.

  

Grafika: 5
Zvuk: 6
Atmosfera: 7
Balans: 8

Ukupna ocena: 6.5

Clyde

Street Fighter: The Movie

Godina: 1995
Izdavač: Capcom
Žanr: Borilačka
Platforma: Arkade

Po meni, ovo i nije neka patnja,,,

  Adaptiranje bilo kog materijala za drugi medij je uvek zahtevan posao. Svaki takav projekat zavisi od mnogo različitih, neretko teško spojivih faktora koje treba uskladiti kako bi tranzit bio iole uspešan. Posebno je čupavo kada su u pitanju legendarni i uticajni naslovi jer korporativni umovi uvek kreću sa stanovišta da fan baza guta sve pa poštovanje i razumevanje originalnog materijala, kao i ozbiljan trud, neretko izostaju. Tako dobijamo đubrad poput katastrofalno lošeg big budget holivudskog filma Street Fighter iz 1994. sa Jean-Claude Van Dammeom koji jedva da ima veze sa Street Fighter 2 i njegovim revizijama na kojima je baziran. Kasting belgijskog šibadžije, prema kome je Schwarzenegger profesor dikcije engleskog jezika, za ulogu rođenog, ultrapatriotski nastrojenog Amerikanca je najmanji problem u ovom pičvajzu. Akcione scene su loše, priča i dijalozi na nivou sitkoma užasni(ruku na srce, ni radnja igre nije baš „Zločin i kazna“), glumačka postava diskutabilna(izuzetak je savršen angažman Kylie Minogue kao Cammy White), ali vrhunac uvrede predstavlja potpuno izmenjena karakterizacija i motivacija likova. Da nije poprilično vernih kostima u 80% slučajeva bi bilo nejasno ko je na ekranu dok ga neko ne oslovi po imenu. Pičkasti Ryu i smeđokosi, kratko potšišani Ken kao pilićarske secikese? Chun-Li, Honda i Balrog kao novinarska ekipa? Dalshim naučnik? Vega ružni Meksikanac? Gomez Addams kao M.Bison? Holivude, JEBI SE! Kako kapitalizam nalaže da zlatnu žicu treba izeksploatisati maksimalno, neko od gramzivih skotina je u nameri da barem još jedanput obrne lovu došao na genijalnu ideju: kreirati video igru po filmu koji je adaptacija video igre. Tako je stvoren paradoks bez premca poznat kao Street Fighter: The Movie. Zašto bi iko sa koeficijentom inteligencije iznad broja cipela ikad igrao sranje igru rađenu po sranje filmu kad na raspolaganju već ima kvalitetno ostvarenje na kome je sve bazirano? Tržište jeste sačinjeno mahom od kretena, ali je ovim čak i njima uvređena inteligencija. 

  Igra je od svog zametka osuđena na propast, a loše odluke i katastrofalna egzekucija su je dodatno potkopale. 1995. Midwayev Mortal Kombat serijal je sa svoja (do tada)tri naslova dominirao žanrom borilačkih igara. Capcom je imao Street Fighter 2, ali bez pravog nastavka i novih ideja nije mogao da parira protivničkom taboru pa se našao u knockdownu. Poslednja stvar koju treba raditi ukoliko već imate prepoznatljiv brend jeste bezočno kopiranje konkurencije, a to je baš ono što je Capcom uradio. Obzirom na to da je u pitanju adaptacija filma odluka da se celokupna glumačka postava digitalizuje je logična jer obezbeđuje autentičnost, ali loša realizacija ove ideje za posledicu ima to da igra izgleda kao retardirana verzija Mortal Kombata I i u tome je možda najveća ironija. Naime, MK je prvenstveno baziran na filmu Bloodsport sa Jean-Claude Van Dammeom u glavnoj ulozi i originalno je on trebao da bude protagonista. Zvanična priča kaže da se dotični usrao da bi mu pojavljivanje u ekstremno nasilnom naslovu štetilo karijeri, ali ja ipak mislim da je u pitanju bio ego-trip. Iskreno, ko ne bi poželeo da, makar virtuelno, višestruko mlati, obezglavljuje i lomi kičmu Jean-Claude Van Dammeu? Nakon kraha inicijalnog koncepta Boon i Tobias su skrenuli projekat u „Bruce Lee – U zmajevom gnjezdu“ smeru i kreirali parodijskog lika Johnny Cagea, razmaženog holivudskog akcionog superstara koji se prijavljuje na turnir borilačkih veština kako bi dokazao da nije lažnjak. 

  Igračima su na raspolaganju svi likovi iz originalnog SF2 osim Dalshima i Blanke koje iz nekog razloga menjaju za film kreirani Guilov dečko Sawada i Bisonov hanchman Blade, dva nebitna i nepamtljiva tipa. Iz Super Street Fighter 2: The New Challengers nam dolazi vlasnica najlepše digitalne guze svih vremena Cammy White, a i Akuma se nekako prošvercovao iako se ne pojavljuje u ekranizaciji. 

  Zvuk je generalno loš, efekti malobrojni, a soundtrack se svodi na dve neviđeno dosadne teme. Voice acting je plač majke božje. Pogotovo patetično zvuče „amerikanski“ prevodi poteza. Svetlo u tamnom vilajetu tehnikalija su cutscenes poreklom direktno iz filma i kratkotrajne animacije tokom versus screena. Kopiranje Mortal Kombata je toliko vulgarno da mi se povraća (na jednom stageu u daljini vidimo zarobljenog Hondu i Cammy a'la Kano i Sonya u MK2), ali moram priznati da je dizajn pozadinskih ambijenata vrlo dobar, poprilično detaljan i uglavnom verno preuzet iz filma. Za arkadnu igru iz 1995. grafika je i suviše zrnasta(pikseli su posebno izraženi na modelima), a proces digitalizacije je polovično uspeo. Većina glumaca se potrudila da skine stav i trade mark pokrete likova koje pretstavljaju(umesto Guilea „zvezda“ Van Damme je oponašao Cagea tj. sebe), ali je  animacija prokleto užasna, seckava i neprirodna. Realnije su se pokretali likovi u prvim epizodama South Parka. Kad se na to dodaju katastrofalno krute kontrole proizvoljnog odziva i skoro potpuni nedostatak balansa dobijamo igru na samoj granici igrivosti. Kompjuter, naravno, nema nikakvih problema prilikom izvođenja. Udarci, čak i specijalke, ne oduzimaju previše energije, a protivnik na dangeru se ponaša poput pobesnelog Wolverina na ekstaziju i teže ga je savladati nego Raspućina. U zavisnosti od lika potrebno je 2 do 3 udarca. Uvedeni su ekskluzivni, moćni potezi čija pravovremena upotreba ukombinovana sa superspecijalkama gotovo 100% određuje pobednika(napomena, komp retko maši). Uprkos izrazitoj dominantnosti veštačke inteligencije igra se uz tešku muku i ciganisanje da preći sa razumnim brojem kredita. Ni odmeravanje snaga sa ortacima ne pruža uživanje pošto je Capcom ovom prilikom zabavu ostavio u drugom odelu. Karakteristične atmosfere jedva da ima i po tome je ovo Street Fighter naslov isto koliko i Kasumi Ninja.  

  Street Fighter:The Movie je jedno krajnje bespotrebno, tehnički loše, beskrvno, glupo i dosadno izdanje koje nikada nije ni trebalo ugledati svetlost dana. Izbegavati u širokom luku.

Ko su ova dvojica?

Grafika: 5
Zvuk: 3
Atmosfera: 5
Balans: 2

Ukupna ocena: 2


Frank Horrigan

Trine

Godina: 2009
Izdavač: Frozenbyte
Žanr: Platformska/logička/hack and slash
Platforma: PC

Istorijski trenutak - ženski lik iz video igre koji nema velike sise.

  Da li se iko seća igre The Lost Vikings? Beše to vrlo kvalitetna logička platforma, gde kontrolišete odvojeno tri Vikinga, od kojih svaki ima određene sposobnosti, i tako prelazite nivoe(igra datira iz perioda kada se danas čuveni Blizzard zvao Silicon & Synapse). Trine kao igra, je definitivno imala ovu igru za svoj uzor, a za implementaciju "prethodno naučenog" možemo reći da je bila uspešna.

  Igra počinje klasično epski. Troje likova vitez, čarobnjak, i lopov(otelotvoren u telu ne naročito sisate za-čudo žene), nalaze neki magični kristal koji ih teleportuje bla-bla-bla i oni tako mogu da spasu kraljevstvo od najezde "undead" pošasti. Izvođenje je klasično 2D platformsko, iako je igra očigledno dizajnirana u 3D okruženju. pritoskom na brojeve 1,2,3 menjate koji ćete lik da budete a to vam diktira situacija u kojoj se nalazite. Tako, čarobnjak je graditelj, pomera objekte, pravi mostove i kutije na koje skačete, lopovica ima kuku ala Betmen, luk i strelu kojima pali baklje i ubija neprijatelje a vitez je klasični sivonja, gde on udari tu trava ne raste, a ima i štit kojim se brani od neprijatelja. Sami nivoi predstavljaju tipičan fantazijski svet, poprilično dobro animiran, a ambijent se menja od šumice, preko zamka, do močvara, rudnika i napuštenog sela. Same zagonetke nisu posebno teške, cela poenta je samo nastaviti dalje, naslagati dovoljno "nečega" da bi moglo da se naskoči na platformu, ili povlačenje poluge + set dobro napicanjenih skokova. Taj momenat je skroz ok i može biti izvor dobre zabave, međutim sama borba sa brojnim neprijateljima malo smara. Iako su borbe dinamički odlično urađene, 98% svih vaših neprijatelja predstavljaju potpuno identični skeletoni. Velika šteta, čini se da su programeri reč "undead" shvatili doslovce. Za igru čiji je ambijent tako lep i raznovrstan, moglo se poraditi malo i na raznovrsnosti neprijatelja, prosto ćete se obradovati kad vas napadno slepi miševi od silnih skeletona. Tokom igre kupite srca što vam zdravlje daju, bočice sa energijom i zelene bočice što vam donose iskustvene poene, što vam kasnije dobro dođe jer možete da levelujete(u suštini ovo je zaista sekundarna stvar u igri, napredak je tek toliki da mogu da se zadovolje i gladni rpg-ovci). Cela igra jako dobro vozi, i retko će vam se dešavati da ozbiljno zaglavite, što možda i nije prevelika vrlina za jednu igru koja pretenduje da bude i logička, ali opet postoji određena fluidnost u izvođenju koja može da zabavi. Posle niza dugačkih nivoa, čeka vas i konačni obračun sa duhovito osmišljenim krajem.

  Grafika u igri je zaista odlična, svi svetlosni efekti su tu, fizika alemenata je jako dobra, a odabir boja za jednu 3D igru zaista adekvatan. Zvuk je klasika, muzika par tipičnih gudačkih momenata, zvučni efekti su solidni i ništa više, ali duhovit voiceacting u interakciji naše trojke vadi stvar. Animacija likova je dosta dobra, ne deluje "preuljeno" kao što je to slučaj kod nekih 3D igara. Atmosfera u igri je zabavna i zanimljiva, a to je najbitnije. Lako ćete ući u taj svet, malo teže izaći iz njega, igra vuče dalje a to je veliki plus. Balans u igri je takođe dobro izveden, krivulja učenja je jako dobra, neprijatelji postepeno bivaju sve teži ali učenjem poteza sve se da savladati. Kontrole likova su jako dobre, minus ta čuvena kuka kod lopovice, tu se baš mora biti spretan.

  Trine je jedna punokrvna i kvalitetna igra, koja će vas zabaviti na duže vreme. Iako pomalo monotona, i sa zaista siromašnom lepezom neprijatelja, na drugim stranama "vadi stvar" i može na trenutak da prenese duh večnih Izgubljenih Vikinga. Čujem da će uskoro i nastavak igre, pa eto prilike da uletite u priču...

Udriiii.....

  

Grafika: 9
Zvuk: 6
Atmosfera: 9
Balans: 9

Ukupna ocena: 8

Clyde

Golden Axe

Godina: 1989
Izdavač: Sega
Žanr: Beat ’em Up, Hack 'n' Slash
Platforma: Arkade

  

Snežana i njen porasli patuljak.

  Uticaj Roberta E. Howarda na popularnu kulturu je nemerljiv. Ne samo što nam je podario Konana, najzajebanijeg lika u istoriji zajebanih likova, već je njegov hiborijski svet reper prema kome se modeliraju i mere svi sadržaji koji imaju makar i malo veze sa barbarian epskom fantastikom „mač i magija“ usmerenja. Nakon fenomenalnog uspeha Milijusovog Conan The Barbarian iz 1982. žanr je doživeo novi procvat i ekspanziju u svim medijima, pa i video igrama. Pojavljivala su se razna ostvarenja koja su za glavnog lika imala moćnog Simerijanca, ali zbog autorskih prava njegovo ime nije moglo biti korišćeno. Nama kao klincima, pa i dan danas, nije bitno kako su autori igara nazivali od brega odvaljenog dugokosog protagonistu. Znali smo da je to Konan. Još jedan rip-of, srećom odličan, je Golden Axe, igra koja obitava u kolektivnoj svesti apsolutno svakog rođenog između 1980-85. 

  Priča je sledeća: Neki mnogo nevaljali čika po imenu Death Adder je vitlajući zlatnom sekirom, ultimativnim simbolom moći, porobio kraljevstvo Yuriu, njegove zakonite vladare i o ličnom trošku uplatio trajni pansion nekolicini podanika u odmaralištu „Večna Lovišta“. Aranžman se nije svideo rođacima „srećnika“, naročito trojci protagonista u sastavu varvarin Ax Battler(Konan), amazonka Tyris Flare(Crvena Sonja) i patuljak Gilius Thunderhead(token ludi viking sa sekirčinom) koji su odlučili da ulože žalbu i traže ekvivalentnu kompenzaciju.   

  Naši junaci se međusobno neznatno razlikuju po jačini oružja, dometu i brzini. Na raspolaganju imaju zanimljiv, raznovrstan spektar poteza čija ubojitost varira od standardne do visoko letalne. Mogućnost trčanja i hvatanja zaleta značajno doprinosi borbenim performansama, olakšava manevrisanje i generalno doprinosi dinamici. Ova danas uobičajena komponenta beat 'em up igara je u vreme izlaska Golden Axe-a bila novitet i retkost. Magije su razorne i posebno dobro osmišljene. Njihova skala, koja po veličini varira od lika do lika, ima nekoliko nivoa jačine i svaki je predstavljen potpuno unikatnom, efeknom, vizuelno impresivnom animacijom. Skalu punite sakupljanjem magičnih napitaka koje otimate malim gnomovima odevenim u plavo. Opcionalno od protivnika možete zapleniti i jahati cockatrice(stari znalac iz Altered Beast) ili dve vrste zmaja koji u vašoj službi značajno olakšavaju tok igre. Nakon svakog nivoa imate bonus stage gde možete uvećati svoj health ili spell bar. 

  Death Adderova armija henchmena je prilično šarenolika skupina sastavljena od klasičnih seoskih siledžija, amazonki, skeleta palih ratnika, vitezova i divova. Pomenuta menadžerija ni malo nije naivna. Vrlo su inteligentni, pokretljivi i uglavnom jači. Naročito su zajebani ekstremno agilni kosturi za čije ponovno upokojenje treba godišnji odmor. U sukobu sa njima ne baš najbolja izbalansiranost gameplaya najviše dolazi do izražaja. Frustrira koliko vam jeftinih udaraca nanose, što uz dobru taktiku nije slučaj sa ostalima. Ipak, u Golden Axe-u se do finalnog nivoa može stići bez izgubljenog života. Konačni obračun je jako težak i po ovome igra potseća na Hippodrome. Skrljaćete par kredita i to ne zbog samog Death Addera koliko zbog miniona kojih stvarno ima previše. Onog momenta kad ostane sam nije nikakva velika pretnja iako je jak k'o crna zemlja.      

  Dosta arkadnih igara, naročito iz perioda, je imalo ili prekratke deonice ili one koje se vuku u nedogled i smore igrača. Nasuprot njima Golden Axe je ostvarenje koje se sastoji od pet nivoa savršeno izbalansiranog trajanja. Ovim je automatski obezbeđena ekstremno visoka replay vrednost.  

  Iako je grafika mogla biti kvalitetnija sveukupni dizajn je fantastičan sa dobrom merom u detaljima. Sve komponente koje bi trebalo da sadrži jedan „barbarian world“ su prisutne, ali ne i prebudžene. Zaista se stiče utisak da se radnja odigrava u vremenu i kraljevstvu koje pisana istorija nije zabeležila, a ne u jebenom šarenilu Diznijevog crtaća. Fantazijski elementi su samo začin na podlozi utemeljenoj u realnosti.     

  Zvuk je stara rak rana Sege. Efekti i ono malo glasova su zanimljivi, ali im je kvalitet užasan. Konstantno nešto krči, kao da su zvučnici oštećeni. Ukoliko igrate preko MAME-a  budite sigurni da nije problem do emulacije. Zvuk je zaista tako skrnav. Srećom pa muzika donekle popravlja auditivni ugođaj. Odnos tonova i aranžerska rešenja su odlični. Uspostavljen je sklad između klasičnog epskog, orkestriranog prizvuka i disko '80-te soundtracka tako karakterističnog za tadašnje igre. 

  Golden Axe je izrodio nekoliko manje-više uspešnih nastavaka, ali ni jedan nije ponovio šmekerski vibe koji krasi original. Uprkos ne baš najbolje izbalansiranom gameplayu igra je jako dobro ostarila i sa pravom nosi zvanje klasika.

Samo malj u vugla tebra...

Grafika: 8
Zvuk: 6
Atmosfera: 9
Balans: 6

Ukupna ocena: 8


Frank Horrigan